Континуитет Немачке у ЕУ и на Балкану после Меркелове

Очекује се континуитет немачке политике и у приступу Западном Балкану. Ово може бити добро, јер ће стабилност бити главни интерес. Али не може се очекивати да ће Немачка бити активнија у тражењу решења за проблеме, од којих су кључни односи Косова и Србије и изборне реформе у Босни и Херцеговини.

Први пут после више од 50 година Немачка ће имати владу са више од две странке. Осим ако се, још једном, две највеће странке тако не одлуче због стабилности и безалтернативности, не иду заједно у велику коалицију. Али овај пут се чини да то није могуће. Дакле, постоје само две стварне могућности. Семафорска коалиција где би били социјалдемократи, либерали и зелени. Друга опција, демохришћани, либерали и зелени. Дакле, готово је извесно да ће следећа влада бити либерали и зелени. Ове две странке забележиле су највећи пораст гласова на изборима у односу на пре четири године. И они имају велику разлику у политици. Дакле, имаћемо тешке преговоре о стварању коалиције, јер у Немачкој оне нису створене на основу поделе места и министарских места, већ више на основу приближавања програма и приоритета.

Немачки аналитичар на телевизији назвао је изборни резултат „холандизацијом немачке политике“. При томе је мислио на то да више не могу да одлучују само о две странке, које су толико велике да могу да изаберу само малог партнера и формирају владу. У Холандији већ имају традицију формирања влада са три, четири или пет партија. А у Холандији је убедљив победник партија која обезбеди нешто више од 22 одсто гласова. Али вишестраначким владама је теже да буду одлучујуће. А то су изазови и радозналост када се размишља о будућности немачке политике.

Како ће се формирати нова немачка влада после Меркелове пажљиво се анализира у ЕУ, у НАТО, али и у региону Балкана.

Немачка је увек била веома активна, али увек неодлучна, опрезна и крајње прагматична. То је био и ток деловања канцеларке Ангеле Меркел. Немачка је тиме спречила многе погрешне радње. Једна од њих је била идеја о размени територија између Косова и Србије, што би заправо била више подела Косова него размена територија. Али немачка невољност је такође имала последице. На пример, у ЕУ и НАТО-у Немачка је обезбедила да се државама као што су Украјина или Грузија не да нада да ће једног дана постати чланице. Ово је подстакло Русију да нападне ове земље. Немачка, кад год се нешто одлучује у ЕУ и НАТО, поставља питање „како ће то видети Русија“. Иако је често критиковала руског лидера Владимира Путина, Немачка није имала проблема да сарађује с њим.

Оно што се може очекивати у вези са улогом Немачке у ЕУ је континуитет. Све три странке, или четири ако не искључимо ЦДУ из могућности уласка у владу, су про-ЕУ. Ни једно ни друго не доводи у питање ЕУ. Мало је разлика у погледу амбиција за очувањем животне средине, око колективизације дуга на нивоу ЕУ или еврозоне. Али у свим принципијелним питањима о будућности ЕУ и вредностима на којима је заснована, нема разлике.

С друге стране, све ове немачке националне странке имају водећу улогу у политичким групама на нивоу ЕУ. Ни један ни други не доводе у питање финансијски допринос Немачке заједничком буџету ЕУ, који је највећи. Само Холандија по глави становника даје више ЕУ од Немачке. Јер знам да је то и немачки интерес. Немачка и њена индустрија такође имају користи од економског развоја других земаља ЕУ. Ниједна од ових страна чак не доводи у питање сарадњу са Француском на одржавању онога што је познато као „мотор ЕУ“. Постоје неке разлике у односима са Сједињеним Америчким Државама, али не велике и не у мери у којој је савез са овом земљом раскинут. И добро је што су све ове странке искључиле могућност коалиције са екстремном десницом, тачније Алтернативом за Немачку. Иако лидер социјалдемократа Шолц није искључио коалицију са крајњом левицом, они су освојили толико мало гласова да неће помоћи СПД-у чак ни ако постигне договор са либералима, а Зеленима то уопште није потребно. То би само направило проблем јер тамо, као и у екстремној десници, има проруских и антиамеричких елемената.

такође Арбери КСНУМКС мај КСНУМКС Вебер: Нова немачка влада мора направити стратешки заокрет у дијалогу између Косова и Србије

Очекује се континуитет немачке политике и у приступу Западном Балкану. Ово може бити добро, јер ће стабилност бити главни интерес. Али не може се очекивати да ће Немачка бити активнија у тражењу решења за проблеме, од којих су кључни односи Косова и Србије и изборне реформе у Босни и Херцеговини.

Ко год да буде на челу Владе Немачке подржаће и ширење ЕУ, али неће много учинити да се то проширење деси. У овим тачкама, он ће деловати и на основу политичког наслеђа које је оставила Ангела Меркел. Неће дозволити да се ЕУ сломи, радиће на превазилажењу криза, на одржавању јединства ЕУ колико год је то могуће. И ово је такође добра вест за Европу са немачких избора.