Убиство генерала Сулејманија, атентат на ирански империјални пројекат

Када је посао у Сирији завршен и ИСИС је елиминисан као војна претња, једино место где су вероватно одржавали тензије са Американцима је Ирак, а све то да би се скренула пажња са главног проблема - иранског нуклеарног наоружања. То је, уосталом, и суштина тврдње председника Трампа да је до атентата дошло да би се спречио нови рат. Успех Ирана у нуклеарном оружју представља прави разлог за фронтални рат против ове земље.

Одјек атентата у Сарајеву

За Србе, Гаврило Принципи, атентатор на надвојводу Франца Фердинанда 28. августа 1914. године, остаје херој, а не класични терориста, како га види цео цивилизовани свет. Међу хиљадама написа о овом догађају од изузетног историјског значаја, књига Кристофера Кларка „Месечари: Како је Европа кренула у рат 1914.“ (2014) остаје најзанимљивија и последња на трагу те врсте. Са одличном елоквенцијом, аутор нам поручује да је атентат који је запалио фитиљ Првог светског рата био потпуно случајан, догодио се на потпуно непланиран начин. Када је први покушај пропао, повредивши само пратиоца царског аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, он је наредио возачу да га одвезе назад у болницу да посети свог сапутника. На овом путу аутомобил се зауставио на вратима продавнице у којој се крио атентатор. Пошто тадашњи аутомобили нису имали технологију за вожњу уназад, возачу је било немогуће да се креће напред довољно брзо да спречи убицу да реагује. Овај наратив, заиста ретко, али заснован на историјским документима, није добио печат правог узрока почетка Првог светског рата, чак ни код аутора Ч. Кларка нити било ком другом озбиљном аутору (осим Срба и оних који су почетком 90-их година прошлог века Србе желели да прикажу као непобедиве). Прави узроци тог рата били су и јесу фактори везани за однос снага између немачке осовине и савезничких сила окупљених око Француске. Ова равнотежа снага у Европи је нарушена као резултат брзог поновног наоружавања Немачке, на мору и на копну, што је довело Француску у Руски залив, што је грешка коју је Бизмарк предвидео када је рекао Немцима да се никада не усуђују да присиле Француску да постане савезник са Руси. Ово редефинисање односа као резултат војног јачања немачке осовине значило је уништење колективне безбедности изграђене у Бечу 1815. године, са катастрофалним последицама по све. Нови извештај који је настао у Версају 1920. поново је рециклирао још једну реконфигурацију међународних снага која је довела Хитлера на власт и изазвала другу трагедију. Овога пута, међутим, није било потребе за атентатом, јер су калкулације направљене на време за почетак непријатељстава у Европи и шире.

Кубанска ракетна криза (1962) и ирански империјални пројекат

Свака криза и рат који би уследили после 1945. године, чисто локалних размера, одвијали би се у сенци догађаја из два светска рата и увек с њима на уму. Барбара Туцхман у "Тхе Гунс оф Аугуст" (2004) цитира Џона Кенедија који је рекао, поводом Кубанске ракетне кризе (1962), да неће направити грешку оних који су пуцали из оружја у августу, што значи да је почетак рата први свет. Можда је председник Трамп имао на уму ову изјаву Џона Кенедија када је пре неколико дана рекао да је наредио атентат на озлоглашеног иранског генерала Касема Сулејманија како би спречио рат са Ираном. Глобално гледано, ова изјава преноси управо оно што су аутори Цх. Кларка и Б. Тучмана, тако да уопште није важно да ли је председник Трамп имао тако нешто на уму. Истина је да убиство генерала Сулејманија као превентива против ескалације тоталне војне конфронтације са Ираном изазива више поштовања према рационалним аргументима него супротно од онога што се говори, наиме да ово убиство представља полазну тачку за ескалацију односа између две земље. Ово не мења ништа од садржаја друге реченице председника Трампа, у којој се наводи да је и ово убиство учињено да би се заштитили животи Американаца.

такође СВЕТ 6. јул 2026 Како се Иран мења: По чему се ново руководство разликује од старог режима?

Први налаз апсорбује други, јер обухвата глобални пејзаж међународних односа у и око Ирана, чинећи значење друге реченице још значајнијим, јер се не ради само о заштити живота Американаца, већ и Европљана и грађана. други на Блиском истоку, у Ираку, Сирији, Персијском заливу, Јемену, Авганистану и Кашмиру. Укратко, у свим земљама у којима је деловао у последње две деценије, командант Кудсових снага, елитних јединица Револуционарне гарде Ирана. Да видимо сада како се објашњавају ови налази председника Трампа. Ова анализа не одражава лик убијеног иранског генерала, већ његову улогу у иранском империјалном пројекту и стратегију коју је ова земља деценијама пратила да промовише и унапреди овај пројекат.

После 1989. године, репресивни арапски и исламски режими у већини случајева изгубили су свог покровитеља, бивши Совјетски Савез, тако да су геополитички стубови који су подржавали такве репресивне и недемократске режиме почели да се љуљају један по један. Неки од њих, попут оног у Ираку, схватили су ову чињеницу и кренули у авантуре пре времена, док су други, попут Гадафијеве Либије, почели да ублажују своју спољну политику, приближавајући се довољно Западу да предају.у целини своје амбиције за нуклеарног оружја и другог оружја за масовно уништење. Ова клима губитка геополитичких корена навела је арапске/исламске режиме да уђу на пут унутрашње демократизације и њихове серијске релегитимизације по другим основама. Ово је имало цену за већину лидера који су се одупрли тренду. Једини изузетак у овом погледу су Саудијска Арабија и Иран, две теократске земље са културним кадром сунитског и шиитског ислама, које нису одустале од спољне политике са израженим империјалним амбицијама. Овде, међутим, постоји разлика: док је империјализам Саудијске Арабије идеолошки и усмерен на верску индоктринацију, ирански је класични империјализам заснован на пројекцији физичког насиља и стварању политички проиранских територија, од Техерана до сиријског Медитерана.

Генерал је убијен као доајен иранског империјализма

Иран је био једини регионални хегемон на ширем Блиском истоку (Блиски исток плус земље од Магреба до Пакистана у Јужној Азији) који је гајио такозване проки снаге, док је идеолошки архитекта ове стратегије био генерал Сулејмани. Методички, посебно током последње две деценије, овај генерал је разрадио и спровео стратегију рата по најнижој цени, рат са лутком, дајући својој земљи застрашујућу полугу утицаја у Ираку, Сирији и Либану.

Недавно је, међутим, политика САД у региону затегла појас санкција Ирану. Ово је сузило обим деловања у Ираку, који је високо на иранској империјалној агенди, али је истовремено интензивирао непријатељство између две земље. У међувремену, неодлучна и нејасна политика Европе према Ирану и његовом нуклеарном пројекту утицала је на иранску храброст да се снажније одупре политици САД у региону. Као резултат ове америчке политике, која је била преусмерена на санкције Ирану и на јачање њиховог присуства у Ираку, у Ираку су се десили прилично позитивни помаци: изграђен је масовни покрет против присуства иранског утицаја у земљи и за већу независност. велики од спољашњих утицаја. Садашња реторика у Багдаду која је проиранска као резултат атентата на генерала Сулејманија овде нема тежину. Ово, јер се очекивало да ће тако нешто амортизовати радикалне снаге Ши у земљи. Ова ситуација је привремена: истина је да је антиамериканизам у Ираку можда у порасту као резултат недавног убиства иранског генерала, али то се не односи на симпатије према атентатору, већ на начин на који је убијен, нешто што је у Багдаду виђено као повреда државног суверенитета. Ова околност чини погрешним очекивање Ирана, који сматра да ће се први ударац који су Американци задобили овим атентатом преточити у њихов насилни одлазак из Ирака као резултат пораста антиамеричких осећања тамо.

Сирија, утакмица иранског империјализма са Русијом, њеним савезником

Лажне снаге, шиитска полиција и друге паравојне формације у Сирији, којима командује убијени генерал, дуго су претходиле руском присуству на терену и сматрају се главним снагама које су одржале сиријског председника сатрапа Башира ал Асада на власти. Долазак Руса у Сирију првенствено је посвећен грешкама Обамине администрације која није на време интервенисала у сиријској трагедији, али и успесима на терену снага којима је командовао К.Сулејмани. Овим снагама је била потребна легитимна противваздушна одбрана и за то су тражили руску помоћ. И сам убијени генерал је због тога отишао у Москву. Врло је вероватно, међутим, да руско присуство тамо не би било без америчког благослова и међународног консензуса о борби против ИСИС-а.

Ситуација се значајно променила појавом ИСИС-а на сцени и његовим брзим јачањем. Ово је довело до брзог споразума између САД и њихових западних савезника са Русијом о јединственом фронту против заједничког зла. У овом рату Иран и Кудс снаге су стали на страну Руса. Сада када је ИСИС елиминисан као војна претња, ирански генерал се вратио старој тактици лажног ратовања против америчких циљева и њихових савезника. Овај рат је ишао руку под руку са напорима Ирана да обогати уранијум са циљем производње атомске бомбе. Што су САД више стезале санкције како би уништиле иранске капацитете за производњу атомске бомбе, то су снаге Кудса постајале агресивније, нападајући земље око Ирана, пре свега Ирак. У међувремену, охрабрујућу улогу су одиграле и околности настале после Обаминог неуспеха у Сирији 2013. године и америчка потреба за руском помоћи у борби против ИСИС-а. Ова чињеница, заједно са неуспехом Турске да игра евроатлантске улоге на Блиском истоку уопште, приморали су САД да се повуку из Сирије. Турски неуспех је посебно утицао на то, јер је Американце довео у незавидан положај усред многих пожара: руског једног и два савезника, НАТО (Турска) и прагматично-природног (Курди). У новонасталим околностима, председник Трамп није имао другог избора него да се поново фокусира на јачање Ирака и да га што више уклони од иранског утицаја. Ово објашњава агресивно понашање генерала Сулејманија и његову посету Ираку, као и масовне ирачке протесте против иранског утицаја тамо. У ствари, последњих година велика већина операција снага Кудс и њихових савезника била је усмерена ка Ираку.

такође СВЕТ 4. марта 2026 Све што знамо о петом дану напада на Иран

Преоријентација генерала Сулејманија у Ираку објашњава се и још једним разлогом: насилне операције против Израела са сиријске територије, предузете прошле године, претрпеле су фијаско као резултат ефикасне противваздушне одбране Државе Израел. Док се то дешавало, у Ираку су почеле грађанске побуне против мешања Ирана у унутрашње ствари ове земље преко моћног утицаја генерала Сулејманија на формирање влада у Багдаду. Поред тога, у Сирији је руско присуство све више давало до знања Ирану и Кудс снагама да нису добродошли да деле економске и друге користи које се очекују током обнове Сирије. Овај руски став је позиција рационалног актера јер би јачање Ирана у економском смислу, посебно укидање санкција, учинило да ирански гас замени руски гас кроз ирански гасовод који годинама чека на турским границама. Након завршетка рата против ИСИС-а, снаге Кудса нису имале никакву улогу тамо, тако да је руско присуство било довољно да одржи режим у Дамаску. Ово постаје још убедљивије ако се узме у обзир потпуно америчко и западно повлачење захтева за променом режима у Дамаску. У светлу ових фундаменталних промена у безбедносним параметрима и руској улози у региону, једино место где убијени генерал још увек може да делује како би осујетио америчке интересе остаје територија Ирака. Истовремено, америчка политика у Сирији довела је до тога да чак ни Руси не виде непосредне интересе у Ираку, што није био случај са Ираном, формалним савезником: снаге Кудса, ова руска позиција у Сирији изгледа је узета као знак који може несметано да функционише на ирачкој територији. Док се претња ИСИС-а и рат у Сирији настављају, режим у Техерану и његове марионетске снаге су успели да држе подаље од америчке пажње главни проблем који имају са Западом – нуклеарно оружје. Када се посао у Сирији заврши и ИСИС елиминисан као војна претња, једино место где су вероватно одржавали тензије са Американцима је Ирак, а све то да би се скренула пажња са главног проблема – иранског нуклеарног наоружања. Ово је, у крајњој линији, суштина изјаве председника Трампа да се атентат догодио да би се спречио нови рат: успех Ирана у нуклеарном наоружању представља прави разлог за фронтални рат против ове земље.

(Аутор је бивши председник Уставног суда и професор права и међународних односа на Универзитету у Приштини. Чланак је писан ексклузивно за „Кохе Диторе“)