Три стране дијалога

Неуспеси у процесу дијалога могу се приписати странама. Дакле Косово и Србија. Међутим, Европска унија не може бити изузета од одговорности за ове неуспехе. Када у ЕУ кажу да „не занима нас шта они говоре, већ шта раде странке“, онда би то требало да важи и за ЕУ. Јер, упркос томе што се стално говори о „спровођењу споразума у ​​целини“ и „без одлагања“, ЕУ не чини много да се то заиста и догоди.

Представник ЕУ за спољну политику и безбедност Жозеп Борел се сетио да да изјаву поводом годишњице постизања, како ЕУ и даље назива, „споразума о путу нормализације односа“ између Косова и Србије и анекса. о његовој имплементацији. Борел се добро сећа овог догађаја. Али ни ова изјава не садржи никакав конкретан налог и као такву је не треба схватити као упозорење да се у процесу дијалога може десити нешто велико. Јер понављање позива током времена постаје доказ слабости, а не снаге ЕУ. Поглед на изјаве ЕУ у протеклих 12 година указује на не баш добру чињеницу о кредибилитету ЕУ. То доказује да је не десетинама, већ стотинама пута упућен позив да се обавезе из дијалога спроведу „што пре“, „без одлагања“ или „хитно“. Сваку годину, сваку годишњицу, сваки састанак на високом нивоу, у вишегодишњем процесу дијалога, ЕУ такође сматра „кључним“.

Израз „статус кво није одржив“ такође је коришћен много пута.

А када ништа није урађено ни у једном периоду који се звао „последњи пут“, онда је ЕУ помињала нова „последња“ времена.

И тако смо дошли до још једне годишњице састанка у Охриду за који се каже да је донео споразум о имплементационом анексу. Анекс, који је ЕУ прекршила само неколико дана након што је до њега дошло. Јер Анекс каже да се свака тачка споразума мора спроводити независно од осталих тачака и да се не могу постављати услови између једних и других. А то је прекршила и сама ЕУ када је одлучила, као први корак, да затражи покретање поступка за формирање Заједнице општина са српском већином. Прекршио га је и када је ћутао након што се Србија успротивила покретању процедуре за чланство Косова у Савету Европе. А када је Србија послала писмо неколицини земаља чланица да се успротиви захтеву за чланство у ЕУ, Европска унија ни после годину дана ову акцију Србије није назвала кршењем обавеза из споразума. А Србија је изјавила да за њу не постоје обавезе прихватања држављанства Косова, чланства у међународним организацијама или поштовања територијалног интегритета. Другим речима, Србија је јасно ставила до знања да није прихватила никакав „Споразум“, већ само „концепт нормализације из којег ће се нешто спроводити, а нешто не“.

А ЕУ је ћутала на овакво понашање Србије. Нису дали никакву изјаву, чак и оно што је названо "реакцијама ЕУ" више су били одговори на питања новинара него стварне реакције.

Тако да и након годину дана остаје питање да ли постоји или не договор. Постоји ли анекс за његову имплементацију или не? Ако има, зашто онда није потписан и зашто се ћути када једна страна каже да није прихватила такав споразум. ЕУ се у својим одговорима ограничила на појашњење да је „споразум правно обавезујући, иако није потписан“ и за то налази подршку у Бечкој конвенцији о међународним споразумима.

Судбина споразума годину дана након његовог постизања у ствари је иста као и судбина нормализације односа. Ови извештаји су мање нормални него што су били. А оптимизам за нормализацију односа Косова и Србије данас је мањи него пре годину дана када је ЕУ тријумфално тврдила да је помирење постигнуто. И сада ЕУ, подсећајући на споразум, такође изражава жаљење што су стране „веома мало спровеле обавезе из њега“. Али кривицу не треба тражити само на странама у дијалогу јер је и ЕУ страна. То није само „логистички фасилитатор“, већ више. А ЕУ није учинила довољно да примора стране да спроведу споразум. Поготово не према српској страни која наставља да се руга и вређа и ЕУ и Косово. Погледајмо само изјаве председника Србије Александра Вучића баш на дан када је Борел дао изјаву на годишњицу споразума. Вучићи није штедео речи из свог богатог речника о међународној заједници, од лицемера до лажова. Чак и овај речник доказује колико су Косово и Србија далеко од нормализације.

Неуспеси у процесу дијалога могу се приписати странама. Дакле Косово и Србија. Али Европска унија не може бити изузета од одговорности за ове неуспехе. Када у ЕУ кажу да „не занима нас шта они говоре, већ шта раде странке“, онда би то требало да важи и за ЕУ. Јер, без обзира што он стално говори о „спровођењу споразума у ​​целини” и „без одлагања” у ЕУ, они не чине много да се ова истина догоди.

На пример, ЕУ још увек није уврстила обавезу спровођења споразума у ​​преговарачки оквир за преговоре о чланству са Србијом. Не да би ово нешто променило, али бар доказује да чак ни ЕУ не схвата озбиљно оно што говоре њени високи званичници. У ЕУ су се, пак, мобилисали да спрече Србију да буде услов да средства из Европског фонда користи за економски раст уз подршку спољне политике ЕУ, укључујући и санкције Русији. Европски парламент је остао сам у захтеву да и то буде услов, али Европска комисија и већина чланица ЕУ у Савету не мисле тако. Док је услов за „конструктиван ангажман“ у спровођењу обавеза из дијалога отворен за манипулацију структура ЕУ, јер без обзира да ли се било која страна ангажовала на „конструктиван начин“, оцењује Европска комисија и Служба за спољне послове (ЕЕАС) ). И доказали су да су склони да потврде да се Србија понаша конструктивно, а Косово не. Високи представник Жозеп Борел и специјални изасланик Мирослав Лајчак су то више пута јавно рекли, чешће на састанцима са земљама чланицама. Али никада нису кривили Србију, максимум је био када су рекли да су „обе стране заказале у примени“. Док је само Косово под казненим мерама ЕУ а Србија није.

Изјаву да је „ово кључни тренутак“ чули смо и више пута током процеса дијалога, повезујући то са престанком мандата Европске комисије и са мандатом високог представника. Ускоро ће се навршити четири године откако је Мирослав Лајчак започео свој мандат специјалног изасланика за дијалог. И за ове четири године мало ко је видео напредак, више је учињено озбиљно уназад у том процесу. И сада, са далеко од нормалних међусобних односа, Косово и Србија могу да очекују нову Европску комисију и парламент, какве имају у последња три мандата. Данас ме нико не пита где су Кетрин Ештоин или Федерика Могерини и ко може да их позове на одговорност за оно што се дешавало у њихово време када су били задужени за заједничку спољну политику ЕУ и када је, ако и данас, нормализација односа између Косова а Србија је била приоритет и морала се десити „одмах“, „без одлагања“ и „хитно“.