О миту о протесту

Без обзира на епилог ове јесени у Београду и Тирани, овогодишњи протести су већ постигли једну важну ствар: лишили су владу илузије легитимитета. Разоткрили су њену крхкост. Сада највећа опасност за владу не долази од промене која може доћи са тргова, већ од промене која је започета у главама грађана.

Протести у Београду и Тирани су догађаји који су дефинитивно били најважнији политички развој у нашем региону ове године. У суморној политичкој позадини где су Вучић и Рама учврстили своју контролу над демократским процесима, спонтани грађански покрет претворио се у наду која је ујединила грађане изван било какве идеолошке или страначке поделе. Њихова политичка снага ускоро ће бити тестирана. У Београду ће се ове јесени одржати избори који ће, након две године протеста, коначно суочити Вучића са студентском листом на гласачким бирачким местима. У Тирани ће се следеће недеље обележити 100 дана од почетка протеста, и иако је лето учинило своје смањењем учешћа на трговима Тиране, очекивања су да ће септембар вратити масовност демонстраната. Само време ће показати какав ће бити епилог протеста, али сада је време да се позабавимо митом који и даље кружи у нашем јавном дискурсу.

Пратећи протесте у Београду и Тирани у реалном времену, било је занимљиво видети колико је реакција владе на њих била веома слична. Једна од тих типичних реакција била је релативизација учешћа грађана у овим протестима. Тако су провладини медији у Београду и Тирани континуирано имали наслове који су говорили о „смањењу броја демонстраната“ или „замору грађана“. Ове поруке су сваке вечери додатно појачавали аналитичари блиски влади у телевизијским студијима и на друштвеним мрежама. И тако је, као резултат тога, настао мит да протести умиру, како се учешће грађана смањује.

Ова врста мита пати од поједностављеног погледа на протесте. Као и многе друге ствари, овај став посматра протесте у бинарном смислу – једна страна побеђује, друга губи. Протести су заправо много сложенији од тога. Али немојмо сада превише улазити у ову дискусију и ради разоткривања овог мита, узмимо здраво за готово да се протести смањују. У ствари, идемо корак даље – ради аргументације, рецимо да пред нама имамо злослутни сценарио. Другим речима, у Србији на јесењим изборима студентска листа губи изборе, док у Албанији протести престају следећег месеца.

Таква будућност ни на који начин не умањује вредност и значај протеста. Иако краткорочно протести могу престати, дугорочно су покренули неповратне ланчане промене у молекуларној структури политичког тела албанског и српског друштва. Као и у свакој другој земљи, протести средњорочно демонтирају легитимитет и ауру моћи, док дугорочно мењају политичку културу и норме, отварајући тако пут радикалним политичким променама. Након сваког протеста, грађанско, политичко и друштвено влакно се јача. Грађани стичу храброст да проговоре и протестују, организације цивилног друштва стичу искуство у масовном организовању, опозиција стиче храброст да се супротстави влади, док медији и независне организације бивају инспирисани да буду бољи у свом послу.

Протести за демократију су као физичка вежба за тело. Као што је физичка вежба добра за наша тела тако што подстиче мишиће тела да буду здравији, протести су добри за нашу демократију тако што подстичу цело друштво на здравији политички ниво. Сваки протест ствара нове реалности. Дакле, сваки протест је још један пиједестал на коме се цело друштво пење све више и више.

Као и са многим стварима у животу, гајимо романтичне и идиличне идеје о протестима и политичким променама. Очекујемо да ће једног дана грађани изаћи на улице, да ће бити велика прослава и да ће насилни режими бити смењени са власти, и тако ће демократија бити враћена следећег дана. Живот је много сложенији од тога, а историја нас учи да ако постоји златно правило, то је да не треба одустати. Без обзира на то какав ће бити епилог ове јесени у Београду и Тирани, овогодишњи протести су већ постигли једну важну ствар: лишили су владу илузије легитимитета. Разоткрили су њену крхкост. Сада највећа опасност за владу у Београду и Тирани не долази од промене која им може доћи са улица, већ од промене која је започела у главама грађана.