„Хамнет“ и исмевање позоришта

Постало је готово неизбежно да у сваком филму када постоји „позоришна сцена“ видимо изузетно досадне и баналне тренутке, са дијалозима који су или патетични или потпуно бесмислени, и са глумцима у њима који вриште и лоше глуме. Ретко, веома ретко наилазимо на сцене из позоришта у филмовима, урађеним са посвећеношћу. Најмање што можемо рећи јесте да филмски ствараоци углавном имају подсмевачки и клишеизиран поглед на свет о позоришту. Случај филма „Хамнет“ је један од њих.

У завршном делу филма „Хамлет“, у режији Клое Жао, постоји релативно дуга сцена која се одвија у „Глоуб театру“, где се изводи „Хамлет“, нова драма коју је написао Шекспир. Агнес (Џеси Бакли), чији је син управо преминуо, отишла је да погледа представу. То је први пут да улази у позориште и стога, прилично наивно, укључује се у оно што се дешава на сцени, у почетку реагујући незадовољним гласом, али онда, када Хамлет (Ноа Јуп) изађе на сцену, Агнес је емоционално и ментално занесена. Она се укључује у догађаје представе мало више него што би можда било потребно, али то чини и остатак публике око ње. Иако цела сцена делује наметнуто и неубедљиво, она је прилично импресивна и преноси емоције.

Тешко је замислити како је представа комуницирала са публиком пре стотина година, али у сваком случају, начин на који нам је „Хамнет“ представља, та комуникација делује софистицирано, до тачке идеализације. Сцена у „Глоб театру“ подсећа на верски ритуал, у којем публика предаје свој ум и душу (глумцима). Руку на срцу, многи позоришни ствараоци верују да публика тако доживљава њихове представе, а многи други сањају о нечему сличном. Али, нажалост, стварност је сасвим друга, позориште готово никада не успева да има такву потпуну емоционалну и менталну моћ над публиком.

Позориште данас није једини медиј, нити један од ретких, као што је некада био, и у односу на публику не ужива никакве привилегије. Оно је стога у сталној борби не само за регрутовање публике, већ и за пажњу и концентрацију те публике.

За разлику од „Хамнета“ у филму Паола Сорентина „Божја рука“, сцена која се одвија у позоришту третирана је цинично, а оно што је публика дошла да види је досадно до сржи. Публика изгледа као део Теракотске војске. На сцени, сама, је Јулија (Софија Гершевич) која са патосом разговара са мушком лутком-главом, коју убрзо баца на сцену са гађењем. Јулија игра изузетно лоше, што наводи редитеља Капуана да интервенише из публике, између осталог рекавши: „Уморни смо од ваших срања.“ Глумица напушта сцену у сузама.

Обе позоришне сцене у ова два филма су клише и конструисане су да служе стварности својих филмова, и унутар те филмске стварности оне донекле функционишу. Али постало је готово неизбежно да у сваком филму када постоји „позоришна сцена“, будемо представљени преувеличаним и баналним тренуцима, са дијалозима који су или патетични или потпуно бесмислени, и са глумцима у њима који вриште и лоше глуме. Ретко, веома ретко наилазимо на сцене из позоришта у филмовима, урађеним са посвећеношћу. Најмање што можемо рећи јесте да филмски ствараоци углавном имају подсмевачки и клишеизиран поглед на свет о позоришту. За њих је то сала фрустрираних и заблуделих уметника.