Косово је мало гласало, али је много говорило

Постоји веома једноставан начин да се прочита резултат ових избора: неко је победио, неко је изгубио, а политика се наставља. Ово је, наравно, најсигурнији начин да се ништа не разуме. Јер на Косову данас најважнији број није ни проценат прве странке, нити традиционална подела на победнике и губитнике. Најважнији број је 36. То је проценат људи који су изашли на гласање.

Када то изговорите наглас, цела анализа добија другачији облик. Победа остаје победа, али само у техничком смислу. Али више није тако потпуна, тако чиста, тако тријумфална као што би они који је славе желели да је представе. Јер у политици бројеви нису само математика. Они су такође односи поверења. А када учествује само нешто више од трећине бирачког тела, онда проблем није само ко је добио највише гласова. Проблем је зашто је толико људи одлучило да не буде део процеса. 

Косово је одавно навикло на изборе као на понављајући обред, као на церемонију која се одвија по истом сценарију и са истом уморном надом да ће овог пута имати другачије значење. Странке приступају гласачкој кутији са сигурношћу оних који добро познају испит, не зато што су дубље разумели питање, већ зато што су научили како да дају исти одговор у различитим облицима. Овог пута, међутим, питање није било ко је први изашао. Питање је било да ли је и даље довољан број грађана који верују да тај „први“ и даље има стварну тежину у животу земље. 

Три избора за 16 месеци је много за земљу која још увек покушава да изгради институционалну рутину. Још више за земљу у којој грађани политику не виде као стабилност, већ као сталне поремећаје. У фебруару 2025. године излазност је била 46 процената. У децембру је пала на 45. Сада, у јуну 2026. године, пала је на 36 процената. Ово није само статистички пад. То је смањење поверења. А поверење, у демократском систему, је стуб сваког демократског система.

Може се рећи, са извесном интелектуалном утехом, да и у другим земљама људи мање гласају. Истина је. Али ова истина, у случају Косова, остаје недовољна. Јер консолидована држава може лакше да се носи са изборном апатијом; крхка држава не може. У младој демократији, негласање није само равнодушност. То је реакција. Понекад је то протест без транспарента. Понекад је то разочарање без речи. Понекад је то једноставно осећај да вам се више нико не обраћа језиком који познајете.

Од тих 64 одсто који нису гласали, сигурно нема јединствене приче. Постоје људи који су уморни, осиромашени, разочарани, незаинтересовани, ментално удаљени од политике, али су и даље физички у земљи. Постоје и грађани који су гласали много пута и из процеса су изашли са горким уверењем да њихов глас не мења ништа суштински. Сви ови разлози су различити, али је закључак исти: велики део друштва више не сматра политички систем поузданим инструментом за заступање својих интереса.

У томе лежи највећа иронија изборне ноћи. Што је мања излазност, то се већа чини победа. Што је више људи одсутно, већи је проценат победника. То је математичка логика која често ствара политичку илузију. А политичка илузија је најопаснија ствар за класу која мисли да је победила више него што је заправо победила.

Ако странка добије 43 одсто гласова у процесу у којем учествује само 36 одсто бирача, она побеђује. У то нема сумње. Али не осваја моралну већину земље. Не осваја ни широко јавно поверење. Осваја предност регулисану правилима система. А то је сасвим друга ствар од онога што политичари обично покушавају да предложе увече објављивања резултата.
Ту мора почети размишљање. Не са уобичајеним позивима на коалиције, нити са преурањеним мучењем око нових влада, већ са најнеугоднијим могућим питањем: шта се догодило што је навело грађане да се толико повуку? Ако се ово питање не постави, онда ће следећи избори једноставно произвести исти циклус: мало више празнине, мало више цинизма, мало више самозадовољства оних који побеђују на све празнијем пољу.

Демократија има чудну особину: може наставити да изгледа нормално чак и када губи своју суштину. Постоји парламент, постоји влада, постоје конференције за штампу, постоје резултати, постоје победници, постоје губитници. Али све то може постојати истовремено са дубоком кризом представљања. А када људи почну да се осећају као да више нису део процеса, онда проблем више није само управљање. Проблем је сам однос између државе и грађанина.

Зато 36 одсто није само број који треба навести у постизборном извештају. То је упозорење. То показује да Косово улази у фазу у којој изборне победе могу постати све мање значајне ако их не прати повратак јавног поверења. А без поверења, ниједан резултат не траје дуго.

такође Арбери 10. јуна 2026 Хисени: Ако на јесен буду избори, број грађана који не гласају могао би се удвостручити

На крају крајева, ови избори нам нису само показали ко је победио. Такође су нам показали колико људи није видело вредност гласања. И то је вероватно најважнија реченица која се може написати о косовској политици данас. Не зато што је драматична. Већ зато што је тачна.

(Аутор је независни истраживач, специјализован за политичке науке и међународне односе)