На Пештеру у Србији има много мушкараца ожењених женама из Албаније. Али како они тамо живе?
Златко и Вера Мунић из Сјенице прославили су ових дана десету годишњицу брака, пише Шћип. Имају троје деце, кућу и живе, како кажу, добрим породичним животом. Златко је међу првима који је отишао у Албанију да тражи жену за брак.
„У то време смо ишли у Албанију комбијем са неким дечацима. Пријатељ ми је рекао да је ожењен Албанком и да зна жену са којом могу да се упознам и оженим ако се волимо. Хтео сам да се удам! И тако сам први пут отишао у Албанију“, каже Златко, који се јако плашио на граници, јер су односи Србије и Албаније били веома лоши. Граничне прелазе, каже, никада неће заборавити.
Ограничење и страх
„На граници сам се питао: шта ме чека у Албанији, јер сам све гледао на телевизији. Тада су биле потребне и визе за прелазак границе које су коштале 50 евра. Ово није било мало јер сам морао да платим 50 евра за себе и 50 за оца. Поготово када се зна да сам више пута прелазио ову границу“, каже Златко. Код Скадра нас је чекала жена спремна за удају. Златко је једва чекао да га види. Али када су отишли код њене породице, код куће није било никога. Комшија им је рекао да је цела породица ишла у цркву.
„Отишли смо код мог пријатеља. Заједно смо пили кафу док сам седео као на трњу. Заједно смо отишли да видимо девојку, са нама је била и жена која је била посредник. Њихова традиција је била да жена донесе кафу и тако смо се упознали. Радовао сам се кафи, а у међувремену смо причали о мом животу, богатству и другим стварима!“, објашњава Златко. „Коначно је дошла острига. Био је мало негован, али када се руковао са мном, имао је грубу руку од посла. Питали су ме да ли ти се свиђа? Ја сам рекао да! Питали су га и да ли ти се свиђа дечак? Она је такође одговорила да. Али сада је требало тражити дозволу браће, чак и брата који је живео у Италији, као и родитеља. На крају су се сви сложили“.
Новац за накит и пасош
Традиција у Албанији захтева да оставите новац испод шоље - да купите накит и да издате пасош. Оставио сам новац и раскинули смо. Убрзо је у Србију дошао брат Вере да види услове живота и да се увери да не лажем. Онда смо имали венчање - једном у Албанији где сам био заједно са оцем. Док је била у Србији, Вера је долазила илегалним путевима, јер је предуго чекала на визу у амбасади. „Као да ме је отео – Боже сачувај!“, каже Вера са осмехом и добрим српским акцентом. Чак је и Златко покушао да научи албански, али безуспешно. Вера је имала 21 годину када се удала, а он 30.
Вера каже да јој се не жури да се уда, али ево је. „Ја сам хасрети девојка и нисам желела да се удам млада. Док ми је тетка говорила: „Види, дечко је јако добар, повео је оца са собом, и види се да не лаже“. „Тамо је брак исти као ту и тамо, сигурно су добри према женама. Инсистирала сам да се не удам, јер сам била премлада“, каже Вера. Вера каже да су мушкарци у Албанији веома љубоморни, иако се мало шта променило у међувремену. У Србији су, међутим, односи између мужа и жене много опуштенији. Данас ради у фабрици текстила "Санатекс", има свој новац и патент. Али најважнија су деца.
"Важно је да и жене кажу своје мишљење"
Прва година у Србији била је веома тешка за Веру, јер није знала ни реч српског. Била је усамљена и није могла ни са ким да се дружи јер није знала језик. У то време у селу није било другог Албанца. Али сада се ситуација променила и када дође Албанац, врло брзо научи језик, захваљујући томе што је са другим женама. Све остало је Вери било лакше. Крунисање је обављено у општини и у цркви. Каже да никада није имала проблема због свог порекла. Прихватио је српску традицију. Породица га често посећује и не каје се зашто је дошао у Србију. Она каже да могу да дођу и други Албанци, али је важно да дођу добровољно.
Минхенци су имали среће, али не и неки други парови. У Србији има много посредника који доводе жене из Албаније и траже од момака много новца да пронађу младу. Организација "Стара Рашка" посредовала је у око 300 склапања бракова. Често организује одлазак српских дечака у Албанију или долазак Албанки у Србију. Момир Ковачевић каже да је само у првој години рада "Стара Рашка" склопила 41 брак између Срба и Албанаца. Сјеница је међу местима где се склапа највише бракова. Овде има око 50 бракова и око 75 деце коју су родиле Албанке, објашњава он.
Песхтери
Пештерски крај је простор са дивљом климом и има доста Албанаца који су дошли из Албаније. Обишли смо многе куће, али никог није било јер су отишли у поља или планине да напасају стоку. У једној кући смо срели Миру, која је чекала да деца дођу из школе. Куће у овом крају су веома ретке, удаљене једна од друге. Породица има нешто земље и нешто животиња. Човек брине о стоци, а она о деци и човековим родитељима по цео дан. Мира има 37 година, али се на њеном лицу виде трагови патње. Удала се, каже, на предлог другог Албанца, који је раније био у браку у Србији.
„Дошла је са мужем у моју породицу у Скадар. Породица ме је питала – да ли се удајеш? Пошто су сви били даркод, једном сам и ја прихватила“, објашњава Мира. Каже да јој је живот са троје деце веома тежак. Једини извор егзистенције је неколико крава и друга стока. Потиче из велике породице са три сестре и једним братом. Често му недостаје породица у Албанији, јер тамо ретко иде. Млађа сестра још није удата, али Мира тврди да не би предложила да се уда у Србији, јер и у Албанији има добрих момака.
