У потрази за идентитетом Вида који је инспирисао Видовдан

Више од пет и по векова, сваке године 15. јуна, у литургији се обавља служба за Светог Лазара. Лик Лазара се слика у неким црквама чак и тамо где то није дозвољено. Народне песме такође величају његове подвиге. А дан Лазареве смрти, упркос томе што га Срби сматрају светитељем од 1391. године и брижљиво неговали његов култ, у народу се и даље назива Видовдан! Поставља се питање како се то могло догодити, ако на тренутак прихватимо мишљење да је 15. јун добио име по Светом Виту, да име Вита након канонизације кнеза Лазара није замењено именом неког српског владара.

Одакле потиче Видовдан у српској народној традицији?

Одакле потиче Видовдан у српској народној традицији?

Тумачење да је, као Видовдан, независно од Православне цркве, касније могао бити преузет од стране католика не делује убедљиво. Прво, зашто се у изворима Западног Косова Видовдан не би помињао чак ни у хроникама и јуначким песмама 16. и 17. века? Коначно, да ли је могуће да национални празник који подстиче Србе на херојска дела носи име страног свеца?!

Свети Вит није изузетно важна фигура у хришћанској митологији. Рођен је у време Диоклецијана на Сицилији, умро је у Риму, а сахрањен је у Прагу, што би га, као хришћанског светаца и мученика који је исцељивао болесне и луде, учинило посебно занимљивим за Србе. У њиховом херојском патријархалном окружењу међу ратницима, који се никада нису потпуно одрекли својих кућних богова, Свети Вит као заштитник, као „борац против безумних идола“ како се каже у „Житијима светих“, није могао бити популаран.

Више од пет и по векова, сваке године 15. јуна, у литургији се обавља служба за Светог Лазара. Лик Лазара се слика у неким црквама чак и тамо где то није дозвољено. Народне песме такође величају његове подвиге. А дан Лазареве смрти, упркос томе што га Срби сматрају светитељем од 1391. године и брижљиво неговали његов култ, у народу се и даље назива Видовдан!

такође Додатак за културу 28. јуна 2026 Видовдан и Часни Крст: Преображење „Косовског земљишног књиге“

Поставља се питање како се ово могло догодити, ако на тренутак прихватимо мишљење да је 15. јун добио име по Светом Виду, да име Године након канонизације кнеза Лазара није замењено именом српског владара, као што се дешавало у другим случајевима (Свети Сава, Свети Симеон итд.). Наравно, нема логике у тврдњи да је 15. јун добио име по Светом Виду. Народни певач се никада није држао датума када је певао о историјским догађајима. Зашто се онда у својим косовским песмама сећао дана Косовске битке? Ово питање се може поставити другачије: да ли је 15. јун само датум Косовске битке, или је тај дан раније био повезан са неким херојским култом? Вреди напоменути да у народној песми Милош Обилич зна да је Видовдан дан размишљања и херојског славља чак и пре Косовске битке:

               Сутра свиће бели дан (Видовдани),

               Видећемо на Косову пољу

              ко је веран, а ко неверан.

Ко је овај светионик Види који је инспирисао хероје?

Ко је заправо овај светионик Види, чији је дан инспирисао јунаке? Можда је, уместо хришћанског светитеља Вита, у питању неко митско биће? Можда је он заштитнички предак, херојски предак, чији се дан у античко доба славио око 15. јуна? У потрази за Видијевим идентитетом морамо почети од Илариона Рувараћа. Рувараћи га идентификује нагињући се више ка Краљу Маркоји као свом претку, као српском херојском претку, као божанству светлости сличном боговима сунца у другим митологијама.

У оквиру својих студија о паганској митологији Хрвата и Срба, хрватски научник Надко Нодило је такође у потпуности обрадио питање Видовог идентитета („Религија Срба и Хрвата“, Рад ЈАЗУ, 1885, бр. 77).

У свом истраживању Видa, Нодило је пошао од хронике немачког свештеника Хелмолда из 12. века. Хелмолд је, наиме, у својој хроници записао да се врховни бог северозападних Словена у 12. веку звао Световид. „Он је за њих био“, пише Нодило, „свети снажни Вид“. Његово име потиче од Вид: видети, знати.“ Према Хелмолду и другим изворима, Нодило описује ово врховно словенско божанство као бога светлости и изобиља, чији дан, као и наш Видовдан, пада на крају жетве. Вид је такође ратник, жестоки убица; има ратоборно лице и белог коња.

Као и сви архаични народи, и српски преци су од самог почетка, тог дана, васкрсавали свог херојског претка. Инспирисани његовим примером, и сами су постали хероји, полубогови, спремни на жртву, кроз коју би се заувек сјединили са својим првобитним претком и тако, према свом митском веровању, поново родили и обновили.

У будућности ће стручњаци за древне религије вероватно расправљати о потпунијем идентитету бога Вида. За сада је једно сигурно: Вид је један од главних богова старе српске вере, чији је култ постојао и пре Косовске битке. Повезујући Косовску битку са њеним временом, народна традиција је самој легенди дала нови, оптимистички импулс; усадила јој је веру у победу и на овом свету, а не само у неком другом, вишем, како се каже у српскословенским писмима и похвалама о кнезу Лазару.

Митификација легенде о Косову

Занимљиво је и питање порекла Вукових песама о Косову. Где, како и у које време? Питање је толико сложено да је мало вероватно да ћемо га икада у потпуности разјаснити. Последњих година око њега се развила плодна и занимљива полемика, заснована на детаљним истраживањима. Расправљајући о томе да ли песме о Косову потичу из Срема или Херцеговине, Светозар Матић и Никола Банашевић дали су драгоцени доприноси проучавању порекла десетеричних песама.    

Међутим, фундаментална питања о томе где, како и када су настале Вукове песме о Косову остала су нерешена.

такође Додатак за културу 5. јул 2026 Митологизација косовских „јунака“ у Османском царству

Можда би полемика између Матића и Банашевића била још плодоноснија да је, уместо о месту настанка песама, развијена полемика о средини њиховог настанка. Да ли је порекло косовских песама, иницијално, из племенско-патријархалне средине или једноставно хришћанске? Ова разлика у срединама из којих су косовске песме настале доводи и до тога да се у самим косовским песмама разликују два слоја: митско-херојски и једноставно хришћански.

Прва је уско повезана са „историјском“ легендом о Косову, о чијем је путовању на Запад и повратку у домовину већ било речи. Као и у западној легенди, у Вуковим песмама о Косову, у којима преовладава херојско-митски слој, главни лик је Милош Обилич, јунак који се у српскословенским изворима није појавио све до 18. века.

За разлику од правих митолошких песама и њихових исконских митских мотива, у херојско-митским песмама Косова историјски, или боље речено псеудоисторијски јунаци, стекли су карактеристике митских бића тек касније, у патријархално-херојском окружењу. На тај начин, и у неким песмама Косова, догодило се сједињење „божански прича“ Руварца и „историјске чињенице“.

Митска машта нашег херојско-патријархалног света приписаће легендарном Милошу Обилићу и друге натприродне особине. Према једној легенди, Милош је рођен од виле Јелисавке; према другој, од пастирице која је затруднела са змајем међу овцама у планинама. Према истој легенди, Милоша је одгајила митска вила. У народној песми „Краљ Марко и вила“, Милош живи међу вилама: пије у њиховом друштву и пева са вилом Равијојлом.

Зар легенде и ране митске песме о Милошу не говоре о паралелном процесу митологизације његовог лика у усменој традицији и у десетерацијама? Судећи по њима, митологизација, која је започета у Боки Которској, настављена је даље, како се легенда враћала са Запада у нове крајеве. И тек током периода митологизације појавило се ново презиме Милоша, Обилић: у „Боји на Косову“ Пераста, у „Причи о боју на Косову“, која је дошла са југа, и у народној песми.

И у чланку „О Милошу Обилићину“ (1817) и у речнику уз реч „обил“ (1818), Вук Караџић је указао на народну причу према којој је презиме Милош изведено од речи „обил“. („Обила мајка родила обила јунака.“) Последњи податак, извођење Милошевог презимена од презимена „обил“, је од посебног значаја (обиље – обиље – С.Л.). У ранијим хроникама и јуначким песмама Косова постојало је извесно оклевање у вези са именом витеза који је убио Мурата.

Прво наилазимо на атрибуте – неки каур, уклети неверник, веома племенит, а затим имена Билиш Кобила, Милоин, Милош Кобила, Милош Кобилич, Милош Кабле, Милош Коболи, Милон, Милош Кобиловић, Милош Омиљевић итд. Али не смемо заборавити да све до повратка легенде са Запада и њеног митологизовања, у новом окружењу у 18. веку, косовска традиција није познавала име Милоша Обилића. Тек тада, заједно са трансформацијом феудалног витештва у митско биће, Милош Кобилич или Милош Кобиловић постаје Милош Обилич.

Митско презиме Обилик

Млади митски јунак добио је и митско презиме, Обилич, изведено од речи обил, што према народном предању значи див, јунак са натприродном снагом. Рођен је од митске, обилне мајке, чије млеко, чак и у одраслом добу, даје му гигантску снагу. Према предању, које Вуку у речнику преноси са презименом обил, она је „пребацила десну дојку преко левог рамена, а леву преко десног, због чега се и сам Милош на овај начин хранио“.

Претпостављамо митског раног Обилића из народне традиције, али га не налазимо у народним песмама Вука. У њима је, највероватније, морало доћи до сједињења два лика, митског раног Обилића и легендарног Милоша Кобилића, сада стопљених у нови херојски лик.

Историјски гледано, митологизација хришћанске витешке традиције Косова у то време можда и није немогућа. Опште разочарање након пада српских земаља под турску власт могло је довести до делимичног одступања од хришћанства и повратка старој вери и њеним празницима, међу којима је био и Видовдан.

На тренутак, Свети Вид – Видовдан је могао ући у косовску традицију, али касније, током 16. и 17. века, како се подручје на којем је живела и развијала Косовска легенда померало ка Западу, где се осећао снажан утицај хришћанства, она ће бити заборављена и због тога је не налазимо у западним и руско-словенским изворима 18. века. Косовска легенда ће поново бити оживљена тек у доба нове митификације, када ће патријархално-херојске српске масе, и у песми и у стварности, супротставити се Турцима, у којима ће видети оличење митског зла.

Међутим, Мит (о Косову) није настао одмах. Ако погледамо дуг пут од првих записа Легенде о Косову и хришћанског култа кнеза Лазара до Вукових песама, можемо слободно рећи да је Мит о Косову стваран вековима. А накнадна митификација косовских јунака није дошла изненада, у једном тренутку и на једном месту, нити је била дело једног народног певача. Песме су настале спонтано, у срединама где се током 18. века будила народна свест и развијао отпор Турцима.

такође Додатак за културу 12. јул 2026 Пећка патријаршија под Османлијама и издајничким монасима

Миодраг Поповић (1920 - 2005) био је историчар српске књижевности и аутор многих студија. Књигу „Видовдан и часни крст: резиме књижевне археологије“ (Видовдан и часни крст: огде из књижевне археологије) објавио је 1976. године у Београду. Као што се из наслова може видети, књига се бави настанком, развојем и последицама „косовског мита“. С обзиром на то да се овај мит, заједно са другим пратећим компонентама, заправо трансформисао у „српску тапију Косова“ и да је такву тапију перципирао део међународне јавности, након читања књиге с правом се може рећи да је аутор Миодраг Поповић успешно трансформисао „српску тапију о Косову“. Овај чланак је трећи део фрагмената из књиге. Наслов и поднаслове је написао Скендер Латиф.

Наставак у следећем броју Културног додатка