Емин Риза – одличан интелектуалац ​​који је увек имао нешто вредно да каже

Одлазак Емина Ризе из овог живота је велики губитак за породицу. За институције у којима је радио, за његове колеге, за Академију наука Албаније, за Академију наука и уметности Косова, за његове колеге, то је ненадокнадив губитак. За мене је то губитак тихог, вољеног и драгог пријатеља који је увек имао нешто вредно да каже, али никада није ништа наметао. Сећање на Емина за све нас који смо га волели, као и за оне који су ценили и поштују велике резултате његовог неуморног рада, остаје вечно.

Дана 22. јула 2026. године у Тирани је преминуо један од истакнутих интелектуалаца, дугогодишњи истраживач албанског културног наслеђа, конзерватор и ревитализатор традиционалне архитектуре, а пре свега албанског града, академик, проф. др Емин Риза.

Академик Риза је међу оним албанским научницима и интелектуалцима који су се формирали у не баш лаким околностима друге половине 20. века, а који су деловали и у првој четвртини 21. века у сасвим другачијим околностима. Заправо, од детињства је имао прилику да буде сведок веома динамичних и узнемирујућих кретања. Судећи по његовој блиској породици, са две снажне линије у албанском животу тог времена – његов отац, снажан интелектуалац ​​са потпуно посебним резултатима у студијама у земљи, а затим и у Француској, где је за кратко време дипломирао филологију и право, Селман Риза из Ђаковице, који је тек започео свој живот као угледни професор чувеног Корчанског лицеја, док је његова мајка Сабире Бутка из породице интелектуалаца и активиста, такође угледних са југа Албаније, указала му се могућност срећног живота и то на највишим нивоима које је Албанија имала у то време. И тако је почело, али када је Емини имао три године, догодила се италијанска инвазија на Албанију, док његов отац, Селмани, није оклевао да учествује у протестима у Корчи, чиме је почео следећи живот: отпуштање са посла, затварање и интернирање у Италији, патриотска активност затим на Косову, затварање из политичких разлога (отпора) 1945. у Тирани (тада је Емини имао 8 година), наставак затварања у Приштини, рад у Приштини и живот одвојен од породице до краја 1955. (када је Емини већ имао 18 година). Током своје адолесценције и ране младости, одвојен од оца, и у сенци свог оца, бившег затвореника изрученог Југославији итд., али уз бескрајне напоре мајке Сабире, стекао је знање које се у то време могло стећи у Албанији и обликовао га је карактер пажљивог, активног, мудрог и стабилног младића. Уз сву потребну бригу ван куће и уз строгост рада и тешкоће, Емини је добио најбоље стручно и друго образовање које се могло добити у тим околностима у Тирани, одлично је студирао грађевинско инжењерство на Универзитету у Тирани и отворио себи могућност да ради у Институту за споменике, где је провео цео век рада. Поред личности свог оца, који је већ био познат као изванредан лингвиста, у својој сенци је имао и потпуно нејасну слику свог ујака Ћемала Бутке, истакнутог архитекте још пре ЛДБ-а, али потом прогнаног у Египат, Турску и Америку, где је такође развио вредне активности. У последњој фази свог живота, Емини се бавио и Ћемаловим радом и написао монографију о њему.

Током целог свог рада у Институту за споменике, Емини се бавио ископавањима, рестаурацијама, очувањем и ревитализацијом споменика у различитим областима Албаније и у том раду се одликовао својом марљивошћу, знањем и спремношћу за учење и рад. Наравно, и бригом за друге. Све га је то учинило веома успешним на раду. Институт у коме је провео читав век рада растао је заједно са стручњацима из различитих области и периода истраживања. Посебно се специјализовао за област архитектуре албанских градова, област у којој је постигао завидне успехе. Културно наслеђе уопште, истраживање у области стамбене изградње и других животних простора у албанским градовима у историји приморало га је да повеже различите области студија - студије грађевинског инжењерства са студијама одговарајућег грађевинског друштва, а самим тим и историје становника који су насељавали те зграде. Тако је повезао области албанских студија, генерално историјско-друштвених, а са њима и укуса, односно аспеката уметности, са инжењерским студијама. Тако је израстао у угледног истраживача због свог дубинског познавања не само инжењерства и архитектуре, већ и историјско-албанолошког и балканолошког знања у областима културног наслеђа уопште.

У својој широкој и дугорочној активности, Емин Риза је, поред проучавања народне архитектуре албанских градова, проширио своја истраживања на околности које су условиле рађање и развој одређених архитектонских типова и градова уопште, потребе рада и живота у одређеним друштвеним системима, материјалне услове и друга кретања која су била важна за тај развој – производње, друштвених односа, тржишта итд. И на те начине успео је да донесе опсежна објашњења о разлозима настанка градских језгара, њиховог развоја заједно са одговарајућом архитектуром. Тако је пронашао објашњења за ширење одређених врста грађевина, планирање градских језгара кроз објашњења условљености градње занатима, начином живота, тржиштем, заштитом од опасности, потребама за култним објектима итд. Резултати су му говорили да се у многим случајевима албанских градова, посебно на Косову, ради о кућама из средњег века и каснијих периода (тј. XV-XIX), када се сусрећемо не само са оријенталним манифестацијама (османска владавина) већ и са средњовековном Европом. Проучавајући повећање броја кућа у тим градовима, извео је и друге закључке у вези са растом становништва, одређеним економским активностима, култним активностима итд.

Генерално, Емин Риза је током свог радног века спровео веома плодоносне активности рестаурације архитектуре градова, очувања споменика и приказивања свег њиховог изворног богатства. Током свог живота успео је да спроведе монографске студије, неке опсежније, неке мање, готово свих албанских градова, посебно Тиране, Берата, Скадра, Корче, Ђаковице, Призрена, Пећи, Приштине 18. и 19. века, Ђирокастре, Крује и многих других средина. Неке од његових монографских студија остају примери испитивања и монографског представљања архитектуре дотичног града.  

такође KULTURA 22. јул 2026 Академик Емин Риза – темељ студија културног наслеђа

У својој стручно-научној делатности, др Емин Риза се истакао и издавачком активношћу, конкретно специјализованог научног часописа „Monumentet“, где је био главни уредник, а касније и часописа „Studia albanica“ са много ширим спектром од културног наслеђа.

Емин Риза се такође истакао у области стварања законских основа за истраживање културне баштине и покренуо је иницијативу за израду закона о културној баштини у Албанији, а касније и на Косову.

Његов истраживачко-научни рад, озбиљне публикације у Албанији, Косову, Грчкој, Турској и европским земљама учинили су га познатим као једног од истакнутих стручњака у областима конзервације и истраживања материјалне културне баштине уопште, те су га као таквог међународне институције попут УНЕСКО-а држале међу својим консултантима.

Деведесетих година прошлог века, Емин Риза је био међу познатим личностима активним у области културно-научне сарадње између Албаније и Косова, које се тада налазило у тешкоћама. Као секретар Албанске академије наука, подржавао је све иницијативе у научним и културним областима, истакавши се у научним организацијама попут међународне конференције о Косову 1993. године, и у свим заједничким подухватима везаним за Семинар и друге активности.

Озбиљност у његовом раду, резултати његовог изванредног знања и његове инспиративне студије били су очигледни и у припреми научне документације за уврштавање Берата и Ђирокастре на УНЕСКО-ву листу светске баштине, што је у то време сматрано посебним успехом.

Сасвим је природно да је Емин Риза због свог одличног академског рада проглашен за „почасног грађанина“ Берата и „почасног грађанина Ђирокастре“.

Емин Риза је изабран за члана Албанске академије наука почетком 90-их, а 2006. године за спољног члана Косовске академије наука.

Емина Ризу сам упознао преко Селмана 70-их, али мало ближе 90-их, а касније сам имао прилику да сарађујем са њим када сам припремао објављивање Селманових Ризиних дела, за шта ми је нештедећи помагао. У послератном периоду имали смо веће могућности за комуникацију и зближавање, укључујући и као породица. Ово зближавање је учинила још видљивијим његова дивна супруга, покојна Дијана, која је чак предузела мукотрпан задатак компјутеризације Селмановог постхумног дела - „Mendime te sztuktur te ekke vazhde se sedlo“ из рукописа у 13 не лако читљивих свезака.

такође KULTURA 2. јул 2026 Универзитет у Тирани овековечује име Исмаила Кадареа у библиотеци

Одлазак Емина Ризе из овог живота је велики губитак за породицу. За институције у којима је радио, за његове колеге, за Академију наука Албаније, за Академију наука и уметности Косова, за његове колеге, то је ненадокнадив губитак. За мене је то губитак мирног, вољеног и драгог пријатеља који је увек имао нешто вредно да каже, али никада није ништа наметао.

Сећање на Емина за све нас који смо га волели, као и за оне који су ценили и поштују велике резултате његовог неуморног рада, остаје вечно.