ЕУ мора коначно да се уозбиљи у односу на Србију

Иронично је да ЕУ са Албанијом и Северном Македонијом још није започела преговоре о чланству, иако су ове две земље чланице НАТО-а и 100 одсто подржавају ставове ЕУ у спољној политици, укључујући и санкције Русији због агресије на Украјину , а са друге стране, Србија напредује у овом процесу, иако није приступила санкцијама. Чак и када Србија уради нешто по жељи ЕУ, као што је гласање за искључење Русије из Савета УН за људска права, каже да је „то урадила под притиском и уценама“, признајући себи да не дели европске вредности

„А ко други ако не Вучићи“ – најбржи је одговор који у Брисел шаљу званичници Европске уније сваки пут када их питају зашто су толико толерантни према њему, чак и када сами помињу доказе о кршењу слободе медија, притиску на независност правосуђе, негирање геноцида и величање ратних злочинаца од стране система на чијем је челу. А ово „ко други“ има везе са два главна питања која се односе на решавање главних проблема за стабилност и дугорочни мир у региону; признавање Косова као државе и стављање Србије дефинитивно и безрезервно на страну ЕУ.

Већ годинама Брисел, а ту су највећу помоћ пружили Берлин, Беч, Рим и Париз, у неприкосновеном лидеру Србије виде главног партнера. Разочарана дуплом игром и неуспесима прве владе после убиства бившег премијера Зорана Ђинђића, посебно тадашњег председника Бориса Тадића, ЕУ је отворила врата Вучићу. То је био велики заокрет, јер су у ЕУ тада знали да Вучић долази из, како су рекли, „мрачне прошлости Србије“, пошто је био члан Владе Слободана Милошевића и близак сарадник Војислава Шешела. Али они су били спремни да забораве његову прошлост, јер их је убедио да „за разлику од Тадићија, они могу да раде са њим”.

Откако је Вучићи дошао на власт, смењена су три комесара ЕУ, три висока представника и многи званичници средњег нивоа. У међувремену, Вучићи је остао где је био. Као што се дешава у системима са ауторитарним тенденцијама, није било важно да ли је премијер или шеф државе. Јер за ЕУ ​​је увек био „човек са којим можемо да послујемо“. Вучићи је одлично искористио прилику која му се пружила. Учврстио је власт у Србији, док је учврстио везе са Западом. Он ће вероватно бити једини лидер у Европи са којим су председник Русије Владимир Путин, бивша немачка канцеларка Ангела Меркел, чеченски лидер Рамзан Кадиров и комесар ЕУ Оливер Верлељеј, председник Кине Си и премијер Албаније Рама. Вучићи је успео да убеди Запад да "још мало времена и признаће Косово", а Русију и српски народ да "никада то неће учинити". Он је успео да убеди Русију да „никада неће прекинути пријатељство са њом и увести санкције”, а ЕУ да је „без сумње на путу европских интеграција”. У Европи је успео да се појави као човек који воли мир и напредује, док у Србији у кампањи његове странке парадирају осуђени ратни злочинци.

Али сада је цела ова игра, без воље Вучића и ЕУ, налетела као тестера на ексер.

Рат у Украјини и страшни злочини руских снага, санкције које је ЕУ увела у покушају да заустави Путинову убилачку машину, елиминисали су слободан простор за маневре који је до сада имала Вучићева Србија.

такође Рајон КСНУМКС мај КСНУМКС Како се Вучић игра са ЕУ?

у реду, неколико познатих аутора са Запада, попут Тимотија Гартоана Еша и Данијела Кон-Нендита, написали су у листу „Гардијан” да треба да престану да буду „тројански коњи у Европи, Мађарска од Орбана и Србија од Вучића”. У стилу како Путинов режим данас ради, чак су и у Србији ове тезе назване „плаћеним списима!“, којима се жели дискредитовати Србија, која „је веома успешна и успех кочи све“ .

Србија је једина земља из региона Западног Балкана која није подржала санкције ЕУ Русији. И наставио је, неколико недеља, да игра игру „и са ЕУ и са Русијом“. Али ово више није могуће. Јер бити или не на страни ЕУ се више не схвата као политичка или стратешка оријентација. На то се гледа као на решење између зла и добра, између цивилизације и варварства, између вредности и антивредности. Чак и највећи Вучићеви симпатизери и поштоваоци кажу да „нема више простора за калкулације и балансирање“. Сада када Србија „одлучује на којој је страни историје“, траже многе дипломате земаља чланица, које су до сада снажно подржавале Србију. Јер је било лако прихватити да је Србија само једном имала око 60 одсто усклађености са ЕУ у спољној политици (иако је тих 40 одсто увек било када су у питању Русија, Кина или Белорусија) када је и у ЕУ било савезника и поштовалаца Владимира Путина и када су се многе земље ЕУ такмичиле ко ће имати боље односе са Москвом. Али сада су та времена прошла и није вероватно да ће се ускоро вратити.

Притисак на Србију је све већи, али врло опрезно. Јер у Бриселу и даље мисле да „не смемо да изгубимо Вучића“, уз уверење да „ко други осим њега може да призна Косово и објави санкције Русији!“. Помиње се и "нуклеарна опција", она о прекиду преговора о чланству између ЕУ и Србије, иако би се то у овом тренутку схватило као "опција са одређеним ризицима који могу имати нежељени ефекат". Али у ЕУ се повећава број оних који кажу да „нема више времена да се калкулише шта би могло бити контрапродуктивно, а шта не“ када виде слике страшних злочина руских снага над цивилима у Украјини.

у ЕУ сада све више прихватају да је Србија размажена, док је ЕУ била неправедна према неким другим земљама. Није отворио преговоре са Албанијом и Северном Македонијом, није укинуо визе са Косовом. Када у Београду кажу да је „подршка ЕУ у Србији опала, јер процес чланства иде веома споро“, заборављају да би оваквим образложењем требало да буду највише иритирани Албанци и против ЕУ. Али супротно је, управо су Албанци, у Албанији и на Косову, највећи поборници и верници ЕУ.

такође Арбери 28. децембар 2023. године „Монд”: Опасна, дупла игра Србије

Иронично је да ЕУ још није започела преговоре о чланству са Албанијом и Македонијом, иако су ове две земље чланице НАТО-а и 100 одсто подржавају спољнополитичке ставове ЕУ, укључујући и санкције Русији, због агресије на Уркаину и с друге стране, Србија напредује у овом процесу иако није приступила санкцијама. Чак и када Србија уради нешто по жељи ЕУ, као што је гласање за искључење Русије из Савета УН за људска права, каже да је „то урадила под притиском и уценама“, признајући себи да не дели европске вредности. Дакле, Србија каже да се не слаже са овим одлукама, већ је гласала за њих јер је била под притиском.

Дошло је време да се ЕУ коначно уозбиљи са Србијом, јер ни досадашње толерисање Србији није помогло. Ако је Вучићи „најбољи“, то само по себи доказује да Србија није напредовала и да је остала заглављена у прошлости. Чак и сам Вучићи покушаће да своје нечињење, како у односима са Русијом и Кином, тако и у дијалогу са Косовом, оправда „страхом од раста екстремне деснице”. Неко ће моћи да се сети да је чак и лидер опозиције на председничким изборима у Србији Понош рекао да је „генерал Младић урадио дивне ствари у војном смислу“ (да подсетимо, осуђен је за геноцид због масакра око 8000 људи). људи неколико дана у Сребреници). Ово више говори лоше за Србију него добро за Вучића. Јер, нажалост, Србија није онаква каквом је замишља ЕУ. Ова Србија има порицање геноцида као део своје државне политике. Дакле, у овој земљи медији и већина народа сматрају да „у Сребреници није било геноцида”, да су масакр у Речку „исценирали Албанци и НАТО да би демонизовали српски народ”, да је чак и масакр у Маркале у Сарајеву током опсаде овог града дело самих муслимана“, да су се „у Вуковару борили против хрватских фашиста“. Стога су у Србији на плодном тлу тврдње руске пропаганде да су страшне злочине у Бучи, Мариупољу и другим местима у Украјини „починили сами Украјинци да би провоцирали Русију“. Праведан приступ ЕУ, која би морала да врати обавезу суочавања са прошлошћу, казни злочине и престане да их негира, у великој мери би помогао Србији, региону, али и целој Европи, да зауставе тензије у региону, да осигурају помирење. и да унапреди регион не само ка ЕУ интеграцијама, већ и прихватању вредности за које се и данас бори, јер се види да оне саме по себи нису гарантоване.