Беч уместо Витине, Женева уместо Ђаковице

Изборна кампања косовских партија се сели на Запад. Ово је лош сигнал. Косовски политичари – посебно они на власти – имају своје место на Косову. Морају изаћи пред грађане, комуницирати са њима, објаснити шта су урадили у последње 4 године, а шта нису урадили, упркос астрономским обећањима.

Тренутно се изборна кампања косовских политичких партија преселила у Цирих, Берлин, Осло, Штутгарт, Женеву и Минхен. Владајућа странка је започела ову кампању, ау међувремену су се без одлагања придружиле и опозиционе странке. Стиче се утисак да ће Аљбин Курти постати премијер покрајине Баден-Виртемберг, Бедри Хамза премијер Јужног Тирола, Доника Гервала шеф канцеларије покрајине Баварске у Бриселу, Фатмир Лимај министар инфраструктуре у кантону Граубунден Швајцарске, Рамуш Харадинај, директор за издавање дозвола за гастрономске објекте у кантону Цирих.

Док опозициони политичари морају сами да плаћају путовања (вероватно из партијске касе), било би важно знати да ли непрестане посете властодржаца плаћају њихове странке или из државног буџета. Ако се ово друго деси, било би скандалозно.

Косовски политичари – посебно они на власти – имају своје место на Косову. Морају изаћи пред грађане, комуницирати са њима, објаснити шта су урадили у последње 4 године, а шта нису урадили, упркос астрономским обећањима. Кампања треба да се одржи у Драгашу а не у Дортмунду, у Малишеву а не у Минхену, у Сувој Реци а не у Сиону, у Ђаковици а не у Женеви, у Вучитрну и Витини а не у Бечу.

Ова кампања се преселила на Запад, а посебно у Немачку, Швајцарску и Аустрију, где живи већина емиграната са Косова, није добар сигнал. То је чак и лош знак. Апсолутни приоритет треба да имају грађани Косова, а не дијаспора. Већина је удобно на Западу. Већина исељеника има посао. Имају здравствено осигурање. Имају чист ваздух и воду. Не би требало да шаљу болесне чланове породице у Турску на опоравак. Храна коју једу је здрава. Они могу да бирају: да ли желе да оду на одмор у Египат, на неко грчко острво или на Косово или на дуги викенд у Њујорку.

Разумљиво је да исељеници брину о Косову, али не више од чланова њихових породица који живе на Косову. Ако је брига ових људи из дијаспоре толика, нека се врате и живе на Косову. Нема љубави на даљину. Као што тамошњи политичари треба да буду посвећени грађанима Косова, тако и емигранти треба да обрате пажњу на интеграције. Иако су у последње две деценије направљени велики помаци, косовска дијаспора има још много посла. Велики део емиграната наставља да обавља тешке физичке послове и често њихова деца не успевају да се отргну од света својих родитеља. Број оних који успевају да се оспособе за струке није тако велики. Позитивни примери који се износе јавности стварају нереалну слику. Незапосленост и зависност од социјалне помоћи међу албанском заједницом у Швајцарској, на пример, прилично је изражена. Недавно је објављено да су власти кантона Аргау протерале једну косовску породицу из Швајцарске након што су у периоду од 2008. до 2022. године примиле 618 франака социјалне помоћи.

Опозиција је ових дана оптужила власти да користе дипломатска представништва Косова за предизборне кампање. Делимично је то тачно. Званичници иду на скупове у аутомобилима амбасаде, који нису такси службе за странку. Дипломате су доведене у непријатне ситуације, а неке су толико наивне да их састанци надлежних упозоравају на званичном сајту амбасаде. Али има и дипломата који имају интегритет и одбијају сваки контакт са партијским активностима у егзилу. Надлежни могу да кажу, како покушавају, да је некада било горе. Да, било је. Неко се забављао у луксузним хотелима Ст. Мориц, неко је отишао у Беч код кројача да му кроје одело, некога је прегледао лекар специјалиста у Немачкој. Управо због ових и многих других корупционашких афера, странке у опозицији су добиле рачун пре 4 године. Али скоро пола милиона грађана није гласало за промене само да би били сведоци поновљених ексцеса.

2011. године Косово је посетио познати швајцарски социолог Томас Хелд. Када се вратио, написао је кратку колумну у којој је, између осталог, нагласио: „После четири дана предавања, разговора и посета, стекао се утисак да Косово постаје ’пропала држава‘. Чак и они који су знали нешто више били су шокирани информацијама на терену: крајње сиромаштво, половина радно способног становништва незапослена, привреда која зависи од помоћи међународне заједнице и помоћи чланова породице који живе у иностранству, култура корупције што плаши инвеститоре. Образовани млади људи се гурају да уђу у политику, јер и на тај начин могу имати користи од економије клијентелизма. Други су толико навикли на плате из хуманитарних организација да посао у локалној привреди не долази у обзир. Жеља је да имамо ауди А6, какав имају други из банде која је сада на власти, како саговорници називају државни апарат. (...) Преоптерећене школе раде са скраћеним часовима у сменама, универзитети производе неку врсту дипломе средње школе, стварају се лажна предузећа за учење неких занимања. Са овим недостацима сваке године све више младих људи са Косова улази на тржиште рада које не постоји”.

Прошло је 13 година од објављивања текста Томаса Хелда. Многе ствари се од тада нису промениле. У међувремену, поларизација је достигла свој врхунац. Јавна расправа је сведена на вербално насиље, извртање чињеница, жестину која се можда може поредити само са првим послератним годинама. Тадашња бука умало није довела Косово до грађанског рата. Данас свакоме ко рационално размишља није место у јавном простору који заузимају пропагандисти са ножевима.