Три глумца играју непредвидивост прошлости

О паралелној причи у којој је Информер био стари Бујаров пријатељ, Приштина је ослобођена 11. јуна и у Белој кући, када је горело Косово, председник Клинтон, др Ругова, др Букоши и ја смо се бавили утицајем левичарске идеологије Енвера Хоџе на делатност Фатоса Наноа.

1.

Затекао сам себе како понављам истину о непредвидивости прошлости. 
Бујар Букоши је умро и нешто се о њему писало. 

Неки од писања су написани као да није ни умро. Фонд од 3 процента, ОВК-ФАРК, како је Ругова остао без цигарета..., приче које су направљене да би се наставио политички рат који је почео пре тридесет или више година, политички рат који неки желе да се настави наредних тридесет година.
У прошлом веку и у западној култури, двадесет година касније - удаљеност коју историчари сматрају довољном за писање историје - постојао би консолидовани наратив, који би, иако непотпун - јер се историја увек обогаћује новооткривеним изворима - имао мање-више суштинску и консензуалну осу. У тој оси, која би сумирала консензусно мишљење друштва, Бујар Букоши би био дуга, достојанствена и илустративна нарација о свести човека, генерације посвећене давању својој земљи.

У овом добу друштвених медија, историја је дебела књига коју велика већина не жели да чита. Уместо дебеле књиге - истражене стручним образовањем историчара - наш јавни простор (а то је глобални феномен) испуњен је фрагментима мисли, изјава и списа који носе наду да ће постати део ове виртуелне историје - без аутора, без истраживања, без уређивања, без рецензента, без издавача, без критичког ума читаоца.

У овом заједничком јавном простору, прочитао сам чланак о Бујару од стране познате особе која је признала да је сарађивала са Службом државне безбедности Србије током рата на Косову. Тамо сам наишао и на изјаву „Мој отац и Бујар су били стари пријатељи“. 

Изјава је написана када је Бујар већ неколико сати био мртав и није могао да пружи објашњења за наводно пријатељство. Штавише, ауторов отац није имао никакву посебну вредност као личност - није био културна, уметничка или научна фигура - да би ушао у овај дескриптивни контекст. Напротив, у делу интелектуалне структуре града, он је био особа која је доживљавана - иако никада са правним доказом - као доушник органа, како би се такви оперативци могли благо назвати у тадашњој Аутономији Косова. Као таквом, било би му потпуно тешко да буде пријатељ Бујара Букошија. 

Али, Бујар више није био важан, важно је било писање историје кроз Бујара и злоупотреба његове смрти, давање другог значења догађајима и људима, како би се перцепција од пре 50 година заменила једноставном реченицом о непостојећем пријатељству, али већ изговореном када је ковчег спуштен у земљу.

2.

А онда је дошао нестваран дан ослобођења Приштине.

И ове године Општина је наставила традицију започету пре четврт века, прослављајући 11. јун као дан када је Приштина ослобођена 1999. године. Тог дана, 1999. године, са високе тачке у граду видео сам како горе неколико кровова у граду, на радију и телевизији сам пратио долазак руских војника из Босне и Херцеговине, а увече до два сата ујутру сам чуо и видео непрекидну ватру из калашњикова у центру Приштине, део прославе дела српског становништва града са руским војницима. 
Приштина тог дана и ноћи није деловала ослобођено преосталом албанском становништву у граду. Али, вероватно је јединица ОВК тог дана, 11. јуна, ушла у кућу у селу Коловица, и та чињеница је послужила за конструисање дискурса који је остао у нашем јавном простору четврт века и који је свој институционални облик добио проглашењем Дана ослобођења 11. јуна.

У историјској рекапитулацији - а то је засновано на неоспорним чињеницама - „СРЈ“ и Србија су капитулирале Кумановским војно-техничким споразумом 9. јуна, а трупе НАТО-а су ушле на Косово 12. јуна. Потписници Споразума били су НАТО и власти „СРЈ“-Србије. Улазак снага НАТО-а је извршен у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН, којом је успостављена и цивилна управа земље.

У паралелној историји, која живи и данас, ОВК је ослободила Приштину... и Косово. А онда наратив посустаје, јер у историји иста сила која ослобађа земљу и управља њоме, што се није догодило. 
Да је ОВК ослободила Приштину 11. јуна, а Косово 12. јуна, не би било УНМИК-а, не би било Ахтисаријевих преговора, не би било преговора у Бриселу... Али то не спречава паралелну историју: овај непостојећи догађај наставља да живи са уверењем да се понавља из године у годину, да ће једног дана сви у њега поверовати.

3.

Тако бих постепено морао да почнем да верујем да ће речи изговорене на састанку којем бих присуствовао, чак и моје сопствене речи, бити забележене од стране института без адресе, са оснивачем, радником и вођом, све једним човеком. 

Овог викенда, на друштвеним мрежама се појавио наводни транскрипт састанка између председника Клинтона и председника Ругове, премијера Букошија и мене, у мају 1998. године, у Белој кући (заборавили су др Агана, који је такође био на састанку). Према овом транскрипту, измишљеном у својој баналности, председник Клинтон, др Ругова, др Букоши и ја смо провели састанак клевећући Фатоса Наноа и ОВК. „Потпуни фалсификат! Или, да кажем популарно: лажи, све до краја!“, написао сам. Није било потребе рећи да је овај или онај део лажан, цео транскрипт је био лажан колико и ова два евра од старих новчића који се појављују на Косову изгледају као златни Наполеони. 
Овај фалсификат - са тврдњом да је он некако тајно успео да разуме реч по реч оно што смо говорили у Белој кући - постоји од 1998. године.

Када им се каже да је то фалсификат, одговор његових пропагандиста је мање-више: докажите да није фалсификат.

4.

Умберто Еко је у Торину 2015. године изјавио да „друштвене мреже дају легијама идиота право да говоре, док су некада говорили само у бару уз чашу вина, без штете по заједницу... али сада имају исто право да говоре као добитник Нобелове награде. То је инвазија идиота.“ 

Још је горе. У овој окупацији, можда се цео овај век троши на изградњу јавног простора у коме је стечено грађанско право на лаж, и уместо да терет одговорности падне на пропагандисте лажи да докажу да постоји истина у ономе што говоре, тај терет пада на нас остале. Ековим речима, легија идиота може да лансира било какву неистину, а терет пада на све остале да докажу да то није тако, мисија сакупљања перја са јастука у индустријској и бескрајној вежби кидања.

У освајању лажи, објективно проверена истина постаје све мање објективно проверена, тј. прихватљива као таква. У том простору, Информер је сада био пријатељ са Бујаром, Приштина је ослобођена 11. јуна, а у Белој кући, када је горело Косово, председник Клинтон, др Ругова, др Букоши и ја смо се бавили утицајем левичарске идеологије Енвера Хоџе на делатност Фатоса Наноа.

Следећи корак је циљ да ово постане ствар прошлости, што сви прихватамо.