Земља са „спонзором“, али без амбасадора: Стратешка иронија Косова

(У политичкој социологији постоји неписана изјава која „увек кружи онлајн“ у дипломатским кулорима, а која каже да; у дипломатским акцијама није увек важно шта се говори у куртоазним сусретима, већ, много више, шта се не говори - посебно када се то не помиње у глобалним центрима одлучивања, као што је случај са Стејт департментом, који још увек није именовао свог амбасадора у Приштини)

Фадил Малоку

1. Посматрано дубљом диоптријом, узроци овог кашњења могу се пратити на више нивоа. Може се претпоставити да имамо посла са „дипломатском несрећом“, „тихим актом неповерења“ (како је опозиција једном оптужила Куртијеву владу), „стратешким тајм-аутом“ који је Вашингтон дао Приштини да размисли, да исправи курс и поврати пажњу која је некада била безусловна. Или можда имамо посла са „дипломатском инфантилношћу“ нове косовске дипломатије, која се види као препрека у односима дубоког трансатлантског партнерства. Или једноставно са дипломатским сигналом тихог стратешког хлађења? Ово одсуство америчког амбасадора на Косову може се прочитати и кроз „кисинџерску“ логику, која тврди да Америка нема сталне пријатеље или непријатеље, већ само сталне интересе. А интереси су тренутно усмерени на друга, много критичнија геополитичка подручја: Украјину, Русију, Газу, Израел и, у последње време, Иран – било на Блиском истоку или Индо-Пацифику. Због тога је недостатак директне пажње према Приштини још разумљивији. 

2. Међутим, то није све. Међу свим овим факторима, треба истаћи и низ других елемената. Немамо посла само са протоколарним вакуумом, или бирократским теретом америчке администрације. Ово кашњење изгледа као резултат дубоког размишљања, можда већ трансформисаног у стратешко уверење, о тактичкој дилеми коју Вашингтон има у односу на садашњу Владу Косова. Ако је то тако, онда ситуација постаје заиста забрињавајућа. Из перспективе политичке социологије, кашњење у именовању новог амбасадора не може се тумачити само кроз „призму“ меког дистанцирања, које САД обично примењују према политичким актерима који не резонују са њиховим стратешким и безбедносним очекивањима. Садашња влада Косова, са особеношћу пренаглашене реторике суверенитета, често се доживљава и звучи као незахвална и некоординисана у односу на геополитичке интересе САД у региону Западног Балкана. Иако САД подржавају територијални интегритет и државност Косова – као главни „кум“ независности – нису криле ни своју иритацију ни равнодушност према неким одлукама Куртијеве владе: било да се ради о српском динару, или о дешавањима на северу, или о одбијању да се спроведу препоруке савезника у временима кризе. Ова иритација, ако пажљиво читамо дипломатске изјаве, никада није артикулисана оштрим језиком, већ напротив, манифестована је кроз институционалну тишину и замрзавање неких канала на високом нивоу – попут избегавања директних посета канцеларији председника или високим представницима Владе. 

3. Одсуство амбасадора као тиха порука. Одсуство именовања новог амбасадора није без значаја. То је „дипломатски поздрав“ незадовољства, намерна порука која се не може свести само на процедурално питање. Јер је из америчке дипломатске праксе познато да се амбасадори не шаљу насумично, већ са јасним политичким порукама, са мисијом да унапређују интересе, одржавају равнотежу и утичу на политички ток земаља домаћина. Ако ова хипотеза стоји, онда одсуство именовања амбасадора на Косову јасно показује да још увек не постоји јасна стратешка дефиниција става САД према актуелној влади у Приштини. Стога, свако одлагање преузимања државних одговорности – посебно у периодима попут оног кроз који пролазимо – треба посматрати и као неуспех да препознамо нашу политичку зрелост (а да не помињемо; чак и „политичку шизофренију“!) да схватимо опасности меке изолације која нам се дешава... Ова тема, као егзистенцијално питање, мислим да би требало да буде приоритет сваке будуће владе – без обзира да ли је у новом или старом облику или саставу. Јер, у овим временима брзе ескалације, свака неактивност на време, свако неразумевање „стратешке тишине“, може нас много коштати – не само на државном нивоу, већ и на националном! Косову је потребна офанзивна, прагматична и скромна дипломатија, која пажљиво слуша и мудро говори, која разуме нове реалности међународног поретка и која враћа изгубљено поверење, посебно тамо где је некада уживало безусловну подршку...