Друштва су се заситила дијалога

У настојању да се пронађу кривци за хронични недостатак напретка у дијалогу, специјални изасланик ЕУ Миролслав Лајчак поменуо је и друштва на Косову и у Србији, која, према његовим речима, нису спремна за нормализацију односа њих. Није лако дефинисати шта значи појам "друштво", али ако мислите на грађане, њима је доста дијалога и више би волели да се он одмах заврши решењем и нормалношћу.

Процес дијалога између Косова и Србије је од почетка потпуно политички. Тако је и данас, када је прошло више од 12 година од његовог почетка. Као крајње нетранспарентан процес, у којем медији морају да се задовоље једностраним изјавама учесника у њему, или општим објавама на друштвеним мрежама водитеља, што се у већини случајева сумира са Речи да се „о дијалогу разговарало о путу напред у процесу“, оставио је јавност збуњеном  и друштво. Ни до данас јавности није јасно о чему је дијалог, а шта не. Барем немају исто разумевање за то. А друштво је бар криво. Друштву на Косову је речено да процес дијалога има за циљ нормализацију односа са Србијом, како би Косово могло да напредује у европским интеграцијама и међународним организацијама, уз нормализацију међуетничких односа и унутар Косова. Друштву у Србији је речено да се дијалог води о "косовском проблему" или "косовском питању", стварајући утисак да Косово нема статус и да се може решити само када и Србија на тако нешто пристане. А друштво у Србији то доживљава као губитак у дијалогу сваки пут када се постигне нешто што јача суверенитет Косова, док друштво на Косову прави компромисе које у нормалним условима независна држава не би направила. А оно што су искусила оба друштва јесте замор од процеса дијалога, који није успео да нормализује односе у довољној мери.

У настојању да се пронађу кривци за хронични недостатак напретка у дијалогу, специјални изасланик ЕУ Миролслав Лајчак поменуо је и друштва на Косову и у Србији која, према његовим речима, нису спремна за нормализацију извештаја. Није лако дефинисати шта значи појам "друштво", али ако мислите на грађане, њима је доста дијалога и више би волели да се он одмах заврши решењем и нормалношћу.

Од почетка дијалога друштво је искључено из овог процеса и није имало тачне информације о томе шта се у њему дешава. Било је напора ЕУ да укључи цивилно друштво у процес, али не са циљем да се ослушкује мишљење цивилног друштва, већ више да би имали користи од оних који подржавају ставове Европске уније. Састанци званичника ЕУ са представницима цивилног друштва били су довољни да се каже да су се десили. И ништа нису променили. Више од 12 година представници Косова и Србије давали су дијаметрално супротне изјаве након састанака који су се одвијали у процесу дијалога. ЕУ није разјаснила шта се заправо догодило. На овај начин ЕУ није играла улогу „фацилитатора“ да друштво схвати шта је истина. Тиме је ЕУ намерно оставила простор за различите интерпретације које су створиле апсурдну и често опасну ситуацију. На пример, у Србији са свих нивоа годинама инсистирају да је Косово у процесу дијалога преузело одговорност да не шаље специјалне полицијске снаге на север Косова. Ово се потом претворило у кампању подстрекавања и критике косовске полиције од стране српских политичара, који су користили и настављају да користе термине као што су „терор косовске полиције“ или „албанска окупаторска чизма“. До сада, осим неких незваничних изјава да је „уобичајена пракса да специјална полиција не иде на север“, нисмо видели ниједан доказ било кога из ЕУ да је Косово у дијалогу заиста пристало да не шаље специјалне полицијске јединице. Једино што је потврђено јесте да је Косово разменом писама бившег премијера Хашима Тачија са НАТО-ом обећало да неће слати јединице КБС без претходног одобрења команданта Кфора.

Иста конфузија и супротно значење створено је и око паралелних структура Србије на северу Косова. Када је међународна заједница демантовала да постоје, онда им је речено да су, иако „не постоје“, угашени или интегрисани у структуре Косова. Сада се говори да им треба дозволити да раде, а њихово једнострано протеривање са Косова подстиче тензије. До неспоразума не би дошло да је ЕУ имала јасан став. Јасан став није „конструктивна двосмисленост“ коју ЕУ наставља да има као принцип у свом приступу дијалогу.

Није друштво криво, ни на Косову ни у Србији, што се не спроводи оно што ЕУ назива „споразумом на путу нормализације односа”. Да ли је друштво криво што је Србија речима, словима и делима изразила да не намерава да спроводи главне делове Споразума? Још мање је друштво криво што ЕУ није реаговала на ово. Сада Мирослав Лајчак признаје да примена тог споразума уопште није почела. И не очекује да ће почети тек после избора на Косову. Дакле, на неки начин прихвата да се у додатних пет месеци његовог мандата ништа неће десити, јер су на Косову избори. А шта су друштва крива што су избори у једној или другој земљи укљученој у дијалог. Или зашто су били избори у Европи и биће их у Америци. Није друштво криво што процес дијалога није изграђен на здравим темељима где неће зависити од изборних процеса у региону и свету. Није друштво криво јер је у дијалогу увек било само импровизација, које се виде као неуспешне. А инсистирање ЕУ да је „споразум правно обавезујући, иако није потписан”, импровизација. А Лајчак је чак преузео и улогу портпарола Србије када је у интервјуу за Радио Слободна Европа рекао да „Србија није одустала од споразума”: лидери Србије говоре супротно. Може се манипулисати друштвима на Косову иу Србији. Они такође могу бити необавештени. Али не може им се замерити да нису спремни за нормализацију извештаја. Никоме, ни у Бриселу, ни у Берлину и Паризу, ни у Вашингтону и Лондону, није потребна већа нормализација односа. Али, чини се да то није потребно политичким структурама, које процес дијалога држе као добру прилику за манипулацију. Дакле, кривца треба видети у политици а не у друштву.