Светиње Српске Православне Цркве

Српска православна црква воли Косово у целини, док српска политика бар воли општинске управе кроз формацију „Српска листа“ заједно са (неким) интернационалцима који снажно желе институционализацију Србије на Косову кроз „Савез српских општина“, а у њиховој укупности заједно налазимо србизацију, као национално питање Цркве и српске државе над Косовом

Позната симбиоза да држава подржава Цркву, а Црква штити државу, у православним земљама, позната је још од Византије. Православна црква је кроз историју имала фундаменталну улогу у стварању националног и државног идентитета, чак иу земљама попут Грчке, Србије и Русије, као православне земље, Црква остаје актер у политици и чинилац државне моћи. Српска православна црква (Српска Православна Црква) наставља да снажно остаје укључена у политички и јавни живот у Србији, као трајна целина за континуитет српског националног идентитета, док политичари као пролазни, стога преузима и улогу у одређивању политичких опредељења. . Иста симбиоза је и у Руској Федерацији, где је Руска православна црква (Руска Православна Црква) отворено похвалила одлуку и подржала председника Владимира Путина за такозвану „специјалну војну операцију“ у Украјини! 

Конкретно, Руска и Српска православна црква су такође политички агитатори у региону. У Босни и Херцеговини има безброј случајева. Можда би требало скренути пажњу на дешавања Српске православне цркве у Црној Гори, изигравајући агитатора, где су практичним деловањем у организовању митинга у циљу минимизирања тадашње државне моћи успели да преокрену тај политички састав да трасирају пут. за долазак на власт тадашње просрпске и проруске опозиције. 

Догађаји на Цетињу током јесени 2021. године, а потом и потписивање „Основног споразума“ у августу 2022. између Српске православне цркве, патријарха Порфирија и Владе Црне Горе, на челу са премијером Дританом Абазовићем!, којим садржи имунитете, привилегије и права, што представља „суи-генерис“ статус у уставно-правном систему Црне Горе, где Српска православна црква није подложна државноправним механизмима, и преузима власништво као власници имовине признавањем и правом да не подлеже стандардним правним поступцима. Ситуација постаје тежа када Српска православна црква у Црној Гори поткопава црногорски идентитет тврдећи да су све Цркве српске и да је Црна Гора друга српска држава или „српска Спарта“; природно, неизбежно, то чини државном влашћу Србије. Ова симбиоза Црква-држава везана је за светосавску идеологију на основу које се национализам српског народа уско врши између Цркве и државе. Српска и Руска православна црква заједно су историјски подржавале спровођење координисаних активности у промоцији државне политике, као и регионалне организације са руским елементима, попут тзв. Црква Светог Николе у ​​Котору, Црна Гора, да се оснажи наратив руско-српско-црногорског братства; и управо због ове забринутости због руског утицаја у региону, Европски парламент је у марту 2016. године усвојио Резолуцију, дубоко изражавајући забринутост да Руска и Српска Црква промовишу одређене активности у региону.

Српска православна црква не жели мир са Косовом Албанаца и осталих који овде живе, па и данас, када се од Косова и Србије, према совјетском наративу, тражи да створе „нормализацију односа“, главна препрека остаје Српска православна црква, код које, између осталог, постоји и интерес да се сукоб настави и да се мржња наслеђује са генерације на генерацију. 

Светиње српских политичких иницијатива увек нам враћају у памћење светост масовних убистава, насиља и геноцида на просторима нашег поднебља од стране Цркве, кроз век који смо оставили за собом, посебно! Чак је, у загради, Српска православна црква прецизирала објекте и подручја са посебним статусом и посебном заштитом, 44 соша, где нема свештенства и монаштва, али за које се тврди да је створена „црква-држава“ у оквиру државе Косово. ! Ово прождирање Срби тврде да би присвојили албанску старину и оправдали је као српску. Алиша Кернс, бивша председница Комитета за спољне послове Уједињеног Краљевства, у јуну 2023. године обелоданила је информације од посебног значаја, откривајући шверц оружја из Србије, коришћењем возила хитне помоћи одређених парадржавних структура до сакривених у Српској православној цркви; где је војна агресија српских парадржавних група 24. септембра 2023. године и масовно оружје пронађено у манастиру Бања у Звечану поново јасно показали да Србија није само спонзор, већ и суорганизатор и одговоран, заједно са српским православцима. Црква!
Можда би требало размотрити два питања, ревизију питања екстериторијалности Српске цркве као националне и државне нужности и оснивање Косовске православне цркве, која је, према историографији, постојала пре него што су је Срби присвојили; јер је грађанска држава Косово озбиљно угрожена од нашег северног суседа, православне српске државе, која заиста нарушава нашу независност.

Српска православна црква воли Косово у целини, док српска политика бар воли општинске управе кроз формацију „Српска листа“ заједно са (неким) интернационалцима који снажно желе институционализацију Србије на Косову кроз „Савез српских општина“, а у њиховој укупности заједно налазимо србизацију, као национално питање Цркве и српске државе над Косовом.

(Аутор је стручњак за међународне односе).