Србија у косовској ноћној мори

Друштво у Србији је још 1998. године на Косову изгубило пут којим поносно иде до данас. Прошло је XNUMX година од Милошевићевог језивог Газиместана, а одатле се нисмо померили ни за секунд. Заглавили смо у тој косовској ноћној мори, и због наше крволочне освете, од поносних антифашиста смо се претворили у пргаве слуге националистичких идеја

Наравно, није ни чудо зашто деца у Србији одмах по завршетку школске године излазе на улице и певају о Косову, Ратку Младићу, Сребреници и, да, како да се убијају Албанци. Више није мистерија да Урошина, којег је убио Ниши, јавност заправо процењује да је носио провокативни чамац, на коме је писало „антифашиста“. Више уопште није забрињавајуће што, мало по мало, имамо насиље на верској, расној или националистичкој основи. Не знам одакле одједном ово чудо. Овде се то стално дешава, само понекад обратимо пажњу на њих, а најчешће окрећемо главу.

Друштво у Србији је још 1998. године на Косову изгубило пут којим с поносом иде до данас. Прошло је XNUMX година од Милошевићевог језивог Газиместана и одатле се нисмо померили ни за секунд. Били смо заглављени у тој косовској ноћној мори, и због наше крволочне освете, од поносних антифашиста смо се претворили у пргаве слуге националистичких идеја.

Сваки делић тадашње анатомије Србије био је заражен српским национализмом. Почевши од самих политичких партија, преко Црквене академије, па све до обичних грађана, који су својим гласом макар допринели континуираном млевењу зла.

Систематско тровање свега било је толико радиоактивно да су сви народи око нас морали да побију због тога. Сва та гомила горчине, очаја, духовне корозије, суровости и монструозности избила је највише на Бошњаке и Албанце са Косова.

Србија је од врха до дна прождирала све оне који су били неподобни и нису одговарали моделу велике Србије. Такво зло које се манифестује кроз стравичан морбидитет, мрачни садизам и стравичне злочине гурнуло је ову земљу у сићушну септичку јаму, у којој чучи и чека да нестане. Зашто данас не можете да наставите нормално да се развијате са остатком света ако сте читаву деценију провели стварајући нацистички пакао међу Европом. Ако сте годинама малтретирали Сарајево. Вуковар је сравнио са земљом. Гранатирали сте Дубровник. У Приједору су тјерали "несрбе" да носе бијеле мараме. Отворени концентрациони логори у Босни и Херцеговини, о којима нико ништа не зна. У Сребреници је био геноцид. Протерали сте стотине хиљада Албанаца са Косова. Превозили сте по Србији лешеве деце, жена, стараца, кријући их по рупама. И управо због недеконтаминације српског друштва дешавају се ова микролудила.

Сва та деца која данас певају о Косову и другим чудима одрасла су у овој запуштеној и уклетој рушевини. Учили су их, где год окрену главу, да мрзе све око себе. Они су уверени да су косовски Албанци криви за њихово сиромаштво. У главу им је усађено да је часно погинути за парче земље. Све док му злочин није представљен као херојско дело.

такође колона Пре 9 месеци Повратак Милошевићеве Србије после 25 година

Није ни чудо што чак и моја генерација, рођена током деведесетих, брани да студентски центар носи назив по ратном злочинцу. То су Милан Недић, Димитрије Лотић и Никола Велимировић. Да уместо за белим светом спавају по манастирима широм Косова. Нервирају све око себе ћирилицом, православљем и наталитетом.

Зато се догодила Борча. Због тога су Албанци тучени у Новом Саду. Стога су са моткама кренули ка Ромима у Лесковцу. Јер овде нико не може да се помири са чињеницом да су Срби, због својих мегаломанских фрустрација и психотичног поремећаја, постали последња рупа на европском коњу.

(Аутор је српски новинар. Став је објављен у београдском дневном листу „Данас“).