Нова улога уједињене Немачке и Косова

Поновно уједињење пре 34 године створило је моћну Немачку, која је користила не само ЕУ, већ и региону и Косову. Затварање немачког случаја одредило је отварање косовског случаја

Историјски чин уједињења Немачке у јединствену државу, којим је остварено законско право немачког народа на самоопредељење, догађај је обележен значајем не само за немачку нацију, већ и на међународном плану, јер је дао решење коначног немачког питања, које је на европској политичкој сцени владало четрдесет пет година. 

Косовски Албанци, који су у то време били суочени са репресивним и хегемонистичким режимом Милошевића, са симпатијама су видели остварење права немачког народа и имали су наду да ако пад Берлинског зида, који је означио крај немачког питање, такође би уједињење ове моћне европске државе створило прилике за отварање косовског питања. Кроз поновно стечено национално јединство, немачка политичка елита је желела да служи миру у свету и да у исто време унапреди идеју уједињења Европе: „Само мир ће се појавити на немачком тлу у будућности. Свесни смо чињенице да неповредивост граница и поштовање територијалног интегритета и суверенитета свих држава у Европи представљају фундаментални услов мира“, поручио је Коли у комуникацији са лидерима европских држава.

Ова обећања немачког руководства била су неопходна да би се створило поверење суседних земаља, које су се плашиле „старих нагона“ након уједињења две немачке државе. Само су САД под председником Џорџом Старијим Бушом дале хитну подршку праву Немаца на самоопредељење и поновно уједињење, док су европски лидери били уздржани. Страховало се да би уједињена Немачка могла да угрози равнотежу и безбедност Европе. Пре свега, то је била преокупација Француске и Велике Британије у њиховим првобитно уздржаним размишљањима о поновном уједињењу Немачке. 

Да ли ће се немачка спољна политика променити након поновног уједињења, било је главно питање које је пре свега заокупљало немачке суседне земље. То је био разлог зашто је уједињена немачка држава оклевала да преузме лидере у европској политици, иако су то стално тражили европски и амерички савезници, посебно након избијања ратова на простору бивше Југославије. Није случајно што се и данас Немачка назива „неодлучна надмоћ“. У овој средини и данас је обиљежена улога савезног министра вањских послова Ханса Диетрицха Генсцхера, који је годину дана након уједињења направио велики одвојени корак у вањској политици, подржавши и признавши проглашење независности Словеније и Хрватске. . Корак који су критиковале и УН и друге европске земље, јер се ово признање сматрало исхитреним и довело до убрзања распада Југославије. У Европи, посебно у Француској и Великој Британији, било је великих резерви ако Европа мора да подржи овај корак. 

У својој књизи „Историја Југославије у 20. веку” немачка историчарка југоисточне Европе Мари-Жанин Чалић пише: „Немачка је подржавала независне тежње република Словеније и Хрватске, док је генерални секретар УН, као и владе у Лондон, Париз и Вашингтон, бранили су очување Југославије”. 

За разлику од својих европских колега, Геншери је "још у пролеће 1991. године" сматрао да је независност Словеније и Хрватске легитиман правни акт.

И после више од три деценије постоји легенда да је Немачка иницирала или чак изазвала распад Југославије својим „преурањеним” или „исхитреним” признањем Словеније и Хрватске 1991. године.

Упркос овим променама, критике са француске и британске стране су се наставиле, чак су оптуживале Кол-Геншерову владу да је „исхитреном акцијом“ одговорна за уништење Југославије и ратове који су тамо избили. Веома бурна дебата је била и у Немачкој, где је Социјалдемократска партија (СПД) такође била за „спасавање Југославије”. Међу немачким стручњацима, питање решавања питања Косова и других заједница у Југославији још увек није било правилно формулисано, иако самоопредељење није било искључено ако је до њега дошло мирним путем.

Немачкој и Косову

Упркос критикама са француске и британске стране, оне су имале ефекта, јер је Кол-Геншерова влада, осећајући тежину оптужби да је одговорна за уништење Југославије, па чак и за ратове у Југославији, почела да прати резервисанији курс у случају Косова и током деведесетих његова позиција била је смештена у линији ЕУ и САД и тражења решења у мултилатералном контексту. У том контексту, Бони је подржао иницијативу Европске заједнице за стварање услова за признавање нових држава. Бадинтерова комисија, под руководством француског уставобранитеља Роберта Бадинтера, а потом и Хашка и Лондонска конференција, мултилатерални форуми преко којих је њемачка дипломатија покушавала прогурати рјешење косовског питања, које је због ратова у Хрватској и Босни имало склизнуо на периферију.

Паралелно са овим, немачке дипломате су, о чему сведоче и документи Политичког архива немачког министарства спољних послова у Берлину, помно пратили ситуацију на Косову. Према извештају немачке амбасаде у Београду у децембру 1991. године, немачки дипломата др. Током званичне посете Косову, Шмит је разговарао са Ибрахимом Руговом, тада председником ДСК, али који је важио за лидера косовских Албанаца. Немачки дипломата у свом извештају тврди да је Ругова изјавио да би Косово требало да постане равноправна република у случају да Југославија настави. Он је, међутим, навео и да у случају промене граница унутар Југославије по етничком принципу, Косово жели уједињење са деловима у којима живе Албанци у Црној Гори и Македонији. Према извештају немачке амбасаде у Београду, Ругова је желео независну албанску државу, у случају потпуног распада Југославије. Како се наводи у извештају, он није имао суштинске примедбе на поделу севера Косова са Србијом, али је истакао да само једна општина Лепосавић има српску већину. Ругова је такође навео да ће у независном Косову бити дата права мањинама и „екстратериторијалност за српске манастире”.

Дипломата је приметио да већина саговорника у Приштини сматра да је унија Косова са Албанијом „пожељна“, упркос економским тешкоћама које је Албанија тада имала. Он је навео да нико у Југославији не размишља у економском смислу, истичући да су економски проблеми Албаније привремени.

У извештају дипломата описује и сусрет и разговор са публицистом. Veton Surroi, који је истакао потребу интернационализације питања Косова, али је изразио мишљење да је мирна опција албанско питање изоставила „изван игре“. Такође је предложио да се стварањем нових националних држава у Европи, попут Украјине, на крају овог процеса формира и уједињена Албанија. 

Упркос овом повећаном интересовању немачке дипломатије, рат у Хрватској и Босни довео је до постепеног опадања интересовања за Косово. 

Једина обавеза била је она познатог немачког дипломате Герта-Хинриха Аренса, који је неколико година остао главни преговарач за Косово на конференцијама о бившој Југославији 90-их да отвори пут политичким преговорима о решавању статуса, али без успеха. 

„За међународну заједницу циљеви Албанаца су тада били неприхватљиви. Један циљ је био 'Велика Албанија', заједница Албаније са Косовом, други 'Велико Косово' укључујући македонску и српску област, а трећи циљ је била независност Косова, оно што имамо сада. Али о свему томе се није могло преговарати, јер је то био неоспоран закон конференција да није дозвољена промена граница. Зато сам рекао Албанцима да можемо да преговарамо само на основу онога што ми је дозвољено да преговарам“, присећа се Аренс.

Истиче и да је Ругова, тада неприкосновени вођа Албанаца, имао два непоколебљива принципа: Никада више под Србијом, макар да оствари независност, а друго да то постигне само мирним путем. На основу тога могло би се нешто преговарати, а Аренс је током много година преговора саставио план за приступ у три фазе. Прво, онда би требало нешто учинити у вези са страшном ситуацијом људских права на Косову. Други је био да се постигне нека врста нормализације у неким секторима, почевши од образовања, односно школа, универзитета. А трећи би био статус, односно каква би била будућност Косова. 

Немачки дипломата признаје да је било веома тешко преговарати, штавише због чињенице да за албанско питање није било интересовања у међународној заједници и на конференцијама саме Југославије. А када је Контакт група Дејтонским споразумом успела да обезбеди решење за Босну и Херцеговину, земље чланице ЕУ пожуриле су да признају преосталу Милошевићеву Југославију, док је на Косову владала ситуација апартхејда и тихог чишћења. Као резултат тога, сматрало се да је више од 160 Косовара затражило политички азил само у Немачкој.

Рат и НАТО интервенција

Искључивање Косова у Дејтону сматра се рођењем Ослободилачке војске Косова (ОВК) и постепеном радикализацијом ситуације на Косову. У овој ситуацији дошло је до поновног активирања Контакт групе за Балкан и доношења низа резолуција Савета безбедности УН, које Београд, међутим, није спровео. Неуспех Мисије ОЕБС-а на Косову, који је запечаћен масакром у Рачку, који је на Западу подсетио на слике масакра у Босни, донео је најодлучнију посвећеност НАТО-у рату на Косову. Конференција у Рамбују (фебруар-март 1999) била је последњи покушај да се пронађе дипломатско решење за Косово. Али Рамбујеја је дошао прекасно, до тада се много ствари догодило, много људи је изгубило животе. Штавише, Милошевић је био заинтересован само за коначно решење на Косову, што је подразумевало њихово протеривање са Косова по методама које су коришћене између два светска рата. У том смислу је тадашњи министар спољних послова Немачке Јошка Фишер у својим мемоарима писао да је „Милошевићева политика из 1989. године, скоро до детаља, идентична националистичком документу Васе Чубриловића, који је састављен 1937. године у Београду. .. Али Милошевић је као да је заборавио да Европа више није живела 1937. већ је стигла 1999. године и да је заснована на сасвим другим вредностима”. Неуспех Рамбујеа оставио је отворену само једну опцију, војну интервенцију НАТО-а против српских војних циљева.

Кршење табуа

24. марта 1999. године интервенција НАТО-а у рату на Косову постала је реалност. Ваздушне снаге НАТО-а погодиле су српске војне положаје. У овом рату, први пут од завршетка Другог светског рата, учествовала је и немачка војска. Након следећег председавања Немачке ЕУ, канцелар Геррад Шредер одржао је кратак говор на немачкој телевизији у коме је подвукао и оправдао неопходност војне акције, зашто је она неизбежна, да је Немачка умешана и објаснио циљеве акције. НАТО ваздушне снаге. Герхард Шредер није избегао ни историјско рушење табуа, који је подразумевао учешће немачких војника у овој ваздушној кампањи: „Савезној влади није било лако да ову одлуку донесе, коначно, први пут после Другог светског рата, војници Немачке су ангажовани у борбеним активностима“, нагласио је Шредер. 
Говор немачке канцеларке завршио је врло јасним речима о Милошевићевој одговорности, како за почетак тако и за крај овог рата.

Учешће немачког Бундесвера у војној операцији, у рату на Косову, било је суштинска компонента самообуздавања немачких спољних и безбедносних принципа током четири деценије, односно став да немачке војнике не треба слати у рат, коначно је био напуштени . Немачки министар спољних послова Јошка Фишер био је кључна личност у рату на Косову и један од ватрених бранилаца заштите људских права „чак и војним средствима, у случају потребе“, супротстављајући се фундаментализму Зелених као корак од таква је била „милитаризујућа спољна политика”.

Исто тако, и после рата, немачка улога је била значајна у одређивању коначног статуса Косова. Немачка је била та која је покренула Контакт групу да се бави питањем решавања коначног статуса Косова. А то су били принципи које је Контакт група одобрила у новембру 2005. године, линије на којима је изасланик УН-а Марти Ахцари тражио политичко решење између косовске и српске стране у преговорима у Бечу. И тек након руског одбијања и оклевања неких земаља ЕУ да одобре Ахтисаријев план у Савету безбедности, наредне 120-дневне разговоре о статусу Косова водиће по предлогу Немачке тројка састављена од посредника из ЕУ ( Ишингер), САД (Визнер) и Русија (Харченко). После неуспеха и ове иницијативе, питање проглашења независности Косова морало се десити у оквиру предлога Ахтисаријевог свеобухватног плана.

Немачка, која је пре 17 година признала независност Словеније и Хрватске и тиме признала почетак распада Југославије као политичку реалност, међу првим европским државама признала је државу Косово, седму државу насталу од некадашње мултинационалне држава југословенска Тадашњи немачки министар иностраних послова Франк-Валтер Штајнмајер (СПД) описао је проглашење независности у недељу као крај дугог и тешког процеса разбијања бивше Југославије. Немачка овом одлуком следи пример САД, Француске, Велике Британије и многих других земаља.
Признање Косова је такође био доказ воље и повећане улоге немачке спољне политике у Европи.

Пет тренутака немачког ангажмана

Након успостављања билатералних односа у периоду од 2008. године, Немачка је, посебно од 2011. године од стране Министарства спољних послова Косова, осмишљена као стратешки партнер и важна политичка адреса на европском путу, као и за друге земље југоисточне Европа.

У овом случају треба издвојити пет момената немачког ангажмана:  

Први тренутак враћа нас у 1999. годину, када Немачка први пут после Другог светског рата учествује у војној акцији ван својих граница. И без претходне одлуке Савета безбедности УН, са циљем да се избегне хуманитарна катастрофа и заустави депортација и масовна убиства косовских Албанаца.

Следећи одлучујући тренутак био је када је канцеларка Ангела Меркел посетила Београд у августу 2011. и Приштину у децембру исте године, где је први пут предложила конкретне кораке за нормализацију односа између Републике Косово и Републике Србије. Меркелова је својим ставом и одлучношћу дала јасну поруку тадашњем председнику Србије Борису Тадићу да се подела Косова неће толерисати и да неће бити враћања региона у ситуације сличне онима из последњих десет година. толерисати било који КСКС век, и да ће свака дестабилизација Косова бити казна за европску перспективу Србије. Немачка канцеларка је тиме доказала право вођство у правцу којим је ЕУ морала да крене у успешном окончању косовске приче и одлученој позицији у односу на Србију.

Трећи моменат је несумњиво ангажовање Савезне владе Немачке на Косову од послератног периода. Према званичним белешкама, званични Берлин је подржао Косово стотинама милиона евра, у оквиру међудржавне сарадње у различитим областима. У том духу, Савезно министарство за економску сарадњу и развој и Министарство спољних послова, од октобра 2013. године, обећали су два милиона евра за развојне пројекте на северу Косова, као и подршку процесу нормализације односа Косова и Србије. .

Четврти важан моменат остаје такав став, што је одлучно демонстрирано и током Берлинске конференције (август 2014), када је Немачка не само навела Косово као равноправног за столом самита, већ је на крају доказала да остаје један од кључних актера за европску интеграција региона Западног Балкана. И управо из тог разлога, Берлинска конференција је доказ не само нове улоге немачке дипломатије, већ и нове међународне одговорности ове државе за стварање стабилности и европске перспективе за државе Западног Балкана.
Пети моменат је и француско-немачка иницијатива из 2022. године, која је са Охридским анексом (март 2023.) достигла својеврсну проблематичну финализацију. Ипак, мора се признати да је након изласка Велике Британије из ЕУ, симфонија политике ЕУ у односу на Косово из године у годину опадала. Ово немачко опредељење задобило је одлучујући ударац Србије у случају војног напада на Бањску, само неколико месеци после Охрида, а до сада званични Берлин и Париз нису успели да заузму никакав конкретан став према Србији. Штавише, Београд је писмом бившег премијера Бернабика признат као „немачки еквивалент“ седамдесетих година прошлог века, односно право на потврђивање Охридског споразума. 

Али, без сумње, став Немачке да не подржава захтев Косова за чланство у Савету Европе, чак ни после ударца који је задобила у Бањској, био је неодмерен корак немачке дипломатије, наравно, и политике ЕУ. Овакав став је нарушио не само кредибилитет свих европских процеса заснованих на заслугама, већ је задао тежак ударац и самом Охридском споразуму, који је Србија још увек оспорила. Штавише, неуспех у чланству Косова у Савету Европе представља неоправдану амнестију Србије за агресивни језик и понашање које је испољила према Косову, што је кулминирало случајем тероризма у Бањској. А овај асиметричан приступ Косову кулминирао је признавањем паралелних и нелегалних пасоша од стране српског координационог центра. Озбиљна држава, као што је Немачка, не може да призна и косовске државне пасоше и српске пасоше, где се Косово сматра делом Србије. Стога, Немачка треба да преиспита ову једнострану одлуку, бар докле год не може да наметне свој став пет земаља чланица ЕУ које одбијају да признају Косово.