Од „нормализације“ односа до „корекције“ граница

Уколико би Удружење садржало овлашћења и органе који би били у пуној сагласности са уставним и правним поретком Косова, то би представљало могући компромис косовске стране да понуди вид сегменталне аутономије српској заједници у замену за признање од стране Србије. или чланство у Организацији Уједињених нација и другим међународним механизмима.

Током преговора о статусу Косова кружило је много различитих модела и опција о томе како би могло да изгледа коначно решење које би било прихватљиво за све стране. Често смо сведоци планова, који не само да су угрозили независност, већ и територијални интегритет Косова.

На нашу срећу, Контакт група је тада поставила основни оквир у којем је требало наћи решење. А ти принципи су, између осталог, укључивали да се подела Косова не узима у обзир. Свесна тога, Србија је намеравала да у оквиру Косова створи федералне јединице, како би постојале српске територијалне целине, које би онда могле да спрече независност или појачају притисак за раздвајање по етничким линијама. 

Није случајно што је један од кључних саветника српске делегације током бечких преговора био швајцарски стручњак за федерализам. Међутим, Ахтисаријев план се заснивао на моделу консоцијације или ко-управљања супарничких партија, не стварајући никакву посебну територијалну аутономију, већ полазећи од локалног нивоа власти. 

Поред поделе власти у извршној власти, пропорционалног изборног система који мањинама гарантује места у Скупштини и права вета, овај модел решавања сукоба предвиђа и вид сегменталне аутономије (тј. посебне за одређене етничке групе). групе). 

такође Арбери 4 јануара 2022 Косово треба да преузме контролу над процесом нормализације (ИИ)

Ова „аутономија“ је на Косову спроведена кроз децентрализацију и самоуправу на локалном нивоу. Устав и релевантни закони обезбеђују широк степен аутономије локалној управи у различитим областима друштвеног, економског, културног и верског живота. Децентрализација не само да је створила нове општине, већ је и интервенисала у административне границе постојећих општина. Тако је створено 6 нових општина у којима је српска заједница чинила већину, а које у неким аспектима такође уживају проширена овлашћења. Компромис Косова за независност подразумевао је спровођење децентрализације и смештај заједница у све институције земље. 

И ове обавезе које је Косово преузело у одговарајућој мери су испуњене, упркос невољама разних противречности. Десет година након независности и седам након почетка преговора за „нормализацију“ односа Србије и Косова, преговарање о унутрашњем уређењу, а још горе по територијални интегритет земље, представља неопростив уступак политичког врха у снага. Јер подједнако самоуправна и територијална аутономија, у случају стварања Заједнице општина са српском већином, подразумева озбиљне бриге и са озбиљним последицама: наиме дилему о признању, послушности и лојалности државној власти; регулисање поделе надлежности између централних институција и институција Удружења; као и суштинску дилему да ли овај ентитет појачава „федералну“ територијалну поделу или њено накнадно одвајање од Косова. 

Ако таква територијална уређења укључују и елементе извршне власти, она могу угрозити легитимитет и суверенитет државе, продубљујући на тај начин етничку подјелу или чак ескалирајући у нови сукоб. У међувремену, ако би Удружење садржало овлашћења и органе који би били у потпуности у складу са уставним и правним поретком Косова, то би представљало могући компромис косовске стране да понуди вид сегменталне аутономије српској заједници у замену за признање од стране Србије или чланства у Уједињеним нацијама и другим међународним механизмима. 

Док су у случају опција одвајања или територијалне размене, чак и под еуфемизмом „корекција граница“, последице готово непредвидиве и кобне, па тако нешто не би требало ни да буде на столу за преговоре. Између осталог и зато што нас враћа у стање од пре независности и зато што са собом носи егзистенцијалну опасност за косовску државу и друштво. 

Тиме би се угрозио не само уставни и политички поредак, већ и интегритет и суверенитет. То је једноставно политичка авантура, о којој би само неко из дубоке наивности или сопственог интереса могао и да размишља, а камоли да расправља. То би такође било у потпуној супротности са Резолуцијом Скупштине Косова из 2012. године за нормализацију односа, у којој се, између осталог, каже да „Дијалог и његови резултати морају бити у складу са суверенитетом Косова, међународним субјективитетом, територијалним интегритетом и унутрашња регулатива – јединствени уставни поредак Косова“. Наша основна платформа у преговорима треба да буде постизање нормализације односа између Косова и Србије, што значи признање држављанства Косова од стране Србије, али и прихватање косовских Срба.

Међутим, то се не може и не може постићи уколико се нарушава територијални интегритет и функционалност државе, на овај или онај начин. Иначе, нема временског, психолошког и дипломатског притиска који би могао оправдати овакво евентуално ослобађање, чије бисмо последице онда трпели генерацијама.