„Ми“ и Палестинци

Бен Блушијев одговор о дехуманизацији Палестинаца, Јевреја, Босанаца, Руанђана и Албанаца

1.

Прочитао сам чланак Бена Блушија у вези са непризнавањем државе Палестине, односно грешком коју су, према његовим речима, направиле Велика Британија и Француска (и многе друге европске или неевропске земље попут Аустралије). Можда ћу на почетку направити два појашњења која праве разлику у анализи између чина признања као политике држава и димензије моралних вредности које у Блушијевом писању достижу забрињавајући ниво дехуманизације. Дакле, право је држава да признају Палестину или не и ако Косово као европска држава не призна Палестину, оно има raison d'etat (разлоге државне природе), као што то чине и велике европске државе попут Уједињеног Краљевства или Француске које су је признале. Косово је изразило своју дистанцу од Палестине чињеницом да су палестинске власти поновиле српским властима да неће признати независност Косова. Албанија, која је признала Палестину 1988. године, али се уздржала од резолуције УН о признавању палестинске државе, можда има већи интерес за одржавање односа са Израелом какав је данас, што је показала загрљајем у Тирани председника Израела Исака Херцога, државе која је истог дана (12. септембра 2024. године) бомбардовала школу у Гази која је служила као склониште за избеглице, усмртивши 18 људи, укључујући жене, децу и 6 радника УН.

У обема земљама, прорачун државног интереса их је сврстао у табор држава које се држе дистанце од Палестине.

Штавише, и ово је друго запажање, признање државе Палестине има мали практични ефекат. Палестина је требало да буде држава од 1947. године и УН су то понављале до данас. Палестину признаје 157 земаља, има амбасадора у УН који јој гарантује статус сталне државе посматрача, али ова димензија легитимитета је није заштитила од геноцида који Израел врши над палестинским народом.

2.

Овде, када је реч о геноциду, сматрам да је вредно застати како бисмо изразили суштинске разлике са господином Блушијем, који Палестинце описује као народ који не успева да створи демократију, економију и државу, и након што је сугерисао да „морају проћи кроз процес егзорцизма, морају истерати ђавола из својих душа“, он наводи да „Палестина није спремна да коегзистира са остатком цивилизованог света“, „није спремна да коегзистира са нама“, „није спремна да живи као ми“. 

Пошто претпостављам да је под „ми“ господин Блуши мислио на западну цивилизацију и Албанце унутар ње, верујем да може да изрази дубоку линију раздвајања у тумачењу које имам са њим. 

Постоји фундаментални разлог зашто су Палестинци у ситуацији у којој се налазе, а то је окупација и геноцид. Палестински народ, староседелац своје земље, трпи етничко чишћење од 1947. године (Накба) до данас, свакодневном колонизацијом Западне обале (како се назива албанска Западна обала, територија која је наглашена у писању господина Блушија). Од 2023. године, Израел, поред тихог геноцида етничким чишћењем Палестинаца, спроводи геноцид у Гази. И, Газа, паралелно са успостављањем државе Израел, успостављена је као највећи избеглички камп на свету. 

Палестинцима је ускраћено земљиште, имовина, а данас посебно право на живот. У тој држави, народи нису у стању да створе економију, нису у стању да одрже демократске изборе. Сходно томе, они нису као ми.

3.

Дакле не, ми који уживамо у демократији, економији у развоју и перспективи у удобности европског континента нисмо као они, Палестинци. Али - понављам - зато што су били изложени геноциду, а не због ђавола кога носе у себи и кога „морају истерати“. Тешко ми је да замислим лакоћу са којом се мајци у Гази која је изгубила децу у бомбардовању, од глади или недостатка медицинске неге, сугерише да се подвргне егзорцизму како би била као ми. Тешко ми је да замислим лакоћу са којом се 2.7 милиона прогоњених становника Газе сугерише да практикују колективни егзорцизам, исти они становници којима је од септембра 2023. до данас у просеку сваког сата убијено једно дете - њих преко 20 хиљада.

И тешко ми је да замислим лакоћу проповедања егзорцизма данас, када се показало да је такав језик дехуманизујућ. Ако Палестинци имају ђавола у себи, онда је легитимно убити их, чак и извршити геноцид над њима. Дана 7. септембра 2025. године, израелски министар одбране, објављујући геноцидну операцију у облику „окруживања“, изјавио је да се „боримо против људских животиња“. Лов на „животиње“ тада постаје легитиман.

Дехуманизација је језик који води сигурним путем ка убијању других. У Сребреници, геноциду је претходио опис Бошњака као неверника или „Турака“, па је њихово убијање представљано као (закаснело) ослобођење од Османлија или као одбрана хришћанства. У Руанди, из ноћи у ноћ, народ Тутси је на државном радију описиван као „бубашвабе“; масовно убијање ових „инсеката“ тада је постало потпуно легитимно. Крајем 19. века, оправдање у Србији за протеривање Албанаца из њихових домова (а самим тим и за масовно убијање) било је да је тај народ још увек дивљак, још увек није био човек, већ је био човек са реповима. 

А оснивачи Израела били су можда највеће жртве дехуманизације у 20. веку. У нацистичкој Немачкој, дан за даном, годину за годином, Јевреји су методично приказивани као пацови, као болест која је угрожавала здравље нације и тако даље. Као резултат ове дехуманизујуће кампање, геноцид над Јеврејима у Немачкој, Пољској и другим европским земљама није био, за нацистичког војника (и његове присталице које су чиниле већину становништва), убиство људи, већ чин заштите јавног здравља. 

Данас је од наследника прогоњених нацизма формирана политичка класа која систематски спроводи геноцид као средство за чишћење од препрека за формирање јеврејске државе од реке до мора, од Јордана до Медитерана. Препреке су палестинска деца, жене и мушкарци, њихово убиство или протеривање је једноставно уклањање препреке која спречава „јеврејску чистоту“ Израела.

4.

„Ми“, са којима, према Б. Блушију, Палестинци не могу коегзистирати, имамо мало моћи да спречимо геноцид над тим народом. Али неки од „нас“ су спасени од геноцида који се дешавао захваљујући интервенцији НАТО-а. А неки од „нас“ који су спасени захваљујући помоћи других имају две битне обавезе. Прва, да нас подсете да су у време када су нам животи били у опасности у Европи, САД и многим другим земљама света, људи били узбуњени чије је једино оружје био њихов глас и перо и који су захтевали да наши животи буду заштићени. Захваљујући њима и сили јавног мњења, западне демократије су се подигле да нам гарантују право на живот.

И друго, да нашим речима додатно не повредимо Палестинце, посебно мајке и децу - живу, осакаћену или мртву - оптужујући их да су криви што не уживају основно право на живот.

(Ова верзија чланка је исправила грешку у првој верзији изјаве да Албанија не жели да призна Палестину. У ствари, Албанија је признала државу Палестину 1988. године. Палестина има амбасаду у Тирани.)