Промена игре

Повратак Доналда Трампа у Белу кућу је прекретница у историји америчких избора. Ови избори нису били само реафирмација тренда људи широм света који су прихватили промене у прошлогодишњој 'супер изборној години'. Ово је нови председник са јасним мандатом који ће сигурно донети промене политике у складу са његовим трансакционим приступом политици, трговини и међународним односима. Неке од ових промена могу бити одлучујуће за будућност европског пројекта на Западном Балкану.
Именовања на кључне позиције показују да Трамп овај изборни тријумф види као потврду свог уверења да је популизам о социјалним питањима, отварању радних места, безбедности граница, окончању ратова, трговини и спољној политици под мотом „Америка на првом месту“ пут напред за земљу и начин да се доминира системом који предводе САД, а да не буде талац традиционалних савезника и одређених обавеза. Његови намештеници су појединци који верују у селективну употребу америчке моћи. На неки начин, њихов суштински став је да они брину само о америчким интересима и да други треба да брину само о себи.

Промена приоритета

У међувремену, геополитички контекст се драматично променио од последњег Трамповог председавања, укључујући два главна фронта руско-украјинског рата и Блиски исток, недостатак снажног лидерства на европском нивоу као резултат огромних изборних губитака главних елите у Немачкој и Француској, формирање алтернативног савеза – уместо придржавања међународног поретка заснованог на правилима – земаља са значајном географијом и становништвом, и сложенијом и конкурентнијом међународном архитектуром.

Тако се облак конфузије надвија над будућношћу америчко-европских односа. Обамина администрација означила је почетак промене стратешких приоритета САД, прелазећи са Европе на Азију и Пацифик. Када је створен НАТО, САД су имале много људи који су дошли из Европе или су тамо били због Другог светског рата. Овде је негован хладноратовски либерализам, обликујући идеологију која је држала алијансу на окупу.

Џо Бајден ће остати упамћен као последњи евроатлантски председник у Белој кући са погледом на свет који је обликовао Хладни рат. Трампов спољнополитички тим има потпуно другачији поглед на свет. Они виде Азију као централну позорницу. Док Европа више нема исти значај, ни стратешки ни културни. Ово ће бити фундаментални изазов за Европљане који су од краја Другог светског рата и пада Берлинског зида сматрали да је њихов однос са САД заснован на заједничким вредностима и интересима са фокусом на колективу безбедност, владавина права, основна људска права и слободе и транспарентан и мултилатерални систем слободне трговине.

Три стуба садашњег европског поретка су доведена у питање: ублажавање разлике између Европе и САД, кроз стварање евроатлантске заједнице; ублажавање разлике између унутрашњих и спољних послова, кроз политику продубљивања ЕУ; ублажавање разлике између центра и периферије, кроз политику проширења и суседства. ЕУ мора да поправи наведене стубове, од којих се само један односи на сарадњу са САД, док друга два у потпуности зависе од воље земаља чланица ЕУ.

Западни Балкан на раскрсници

Од криза са којима се Европа суочава, безбедност је најхитнија. Трамп је обећао да ће окончати руски рат у Украјини. Иако је ово пожељан циљ за све, изгледи за трајни мир или прекид ватре су мали. Стога, остаје да се види како се овај циљ може постићи, који ће кораци бити предузети и да ли ће се одржати или не координација са европским савезницима. И пре свега, каква ће бити будућност Украјине.

Посматрано кроз призму и мрежу замрзнутих или недовршених сукоба у Европи, начин на који се овај рат завршава неминовно ће утицати на безбедносну архитектуру Европе, укључујући и Западни Балкан. Ово ће променити и игру пројекта европских интеграција. Слабљење евроатлантских односа не слути добро за Западни Балкан, где се САД виде као гарант безбедносног периметра, док су Европљани алергични на употребу силе. Ово имплицира потребу за повећаном будношћу како би се ојачао капацитет одвраћања снага КФОР-а на Косову и ЕУФОР-а у Босни и Херцеговини, као две критичне тачке за регионалну безбедност.

Током прве Трампове администрације на Западном Балкану потписана су два кључна споразума: Преспански споразум о питању имена између Грчке и Северне Македоније и Вашингтонски споразум о економској нормализацији односа између Косова и Србије, који је обезбедио у исто време када је Израел признао Косово. Иако су поменути споразуми били важни за регионалну стабилност, ЕУ је изгубила прилику да земље региона причврсти за своја недра. Још више забрињава неуспех ЕУ да реши политичке спорове и питања држављанства у Босни и Херцеговини и на Косову, која су кључна за регионални напредак. Конкретно, политика ЕУ према Косову је фрагментирана, са 21 признањем, 5 непризнавањем и Мађарском која следи своју политику. Ова подела паралише способност ЕУ да делује кохезивно на решавању сукоба између Србије и Косова и обезбеђивању њиховог чланства у ЕУ.

Спровођење геополитике без вредности од стране Запада, као умиривача, у одсуству процеса чланства у ЕУ за Западни Балкан, омогућило је лидерима региона да појачана геополитичка ривалства преведу у предности своје моћи. Трансакциони споразуми, било да су вођени опсесијом миграцијама (Италија-Албанија), приступом природним ресурсима (Немачка-Србија) или војном индустријом (Француска-Србија), неки су примери који показују како се ЕУ може 'преобликовати' као резултат компромиса , на рачун демократије и владавине права на Западном Балкану. Ове акције поткопавају капацитет ЕУ да се појави као уједињени актер на Западном Балкану, чинећи да грађани осећају да нису део европске породице, већ њена периферија на којој су бачени проблеми.

Не постоји ништа горе у политици од одбране нефункционалног статуса кво који не успева да обезбеди демократију и просперитет. Постоји велика разлика између заштите вредности и заштите статуса куо кроз лажну стабилност. У овом контексту, Трампов повратак у Белу кућу треба посматрати као мењач игре за разјашњавање заједничких циљева и будућности европског пројекта на Западном Балкану.

„Дошао је час Европе“, поносно је рекао луксембуршки министар спољних послова Жак Пос 1991. године, док је у име ЕУ предводио напоре да се пронађе решење за сукоб који је управо избио у бившој Југославији. Заиста, одлучност САД је била та која је зауставила ратове и осигурала мир. Прошло је четврт века од завршетка ратова у региону, а ЕУ тек треба да покаже своју способност да усидри западни Балкан у ЕУ. Промена игре у САД захтева убрзање европског пројекта на Западном Балкану. ЕУ се мора суочити са овим изазовом.

(Чланак објављен за часопис 'Међународна политика и друштво')