Косово као Норвешка, Србија као Швајцарска

Уместо процеса евроинтеграција, дат је предлог за укључивање у заједничко европско тржиште. Могуће?

1.

Северна Македонија (тада се звала Република Македонија) ратификовала је Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом 2004. године, десетак месеци пре Хрватске. 2005. године постала је земља кандидат за чланство у ЕУ. После петнаест година поново ће остати држава кандидат: следеће године, 2020. године, премијер Северне Македоније биће позван на Самит ЕУ у Загребу, главном граду Републике Хрватске, следећи председник ЕУ.

На том самиту се са великом вероватноћом може претпоставити да ће премијеру Северне Македоније бити обећана сигурна европска будућност, интеграција по реформским заслугама, пуна подршка демократским снагама у земљи и тако даље. Њему (или њој) и његовим колегама из осталих пет земаља Западног Балкана биће речено да без интеграције њихових земаља у Европску унију неће бити Европе слободне и у миру са собом, формулација, која ради радозналости није европски производ, већ је рођен у Вашингтону, после Другог светског рата.

Северна Македонија са осталим колегама – Албанија која није позвана да отвори преговоре, Србија и Црна Гора које су у преговарачком процесу, Босна и Херцеговина која је нефункционална држава и Косово које је заробљена и спорна држава у ЕУ – улазе област у којој се налази њихов бивши царски администратор, Турска, земља која има статус кандидата од 1999. године.

Пре петнаест година, интелектуална дебата међу стручњацима спољне политике ЕУ била је о томе колико је вероватно (ако уопште) да ће Турска једног дана бити чланица ЕУ. Данас је ова дебата постепено укључивала земље Западног Балкана.

2.

ЕСИ (Еуропеан Стабилити Инитиативе), познати тхинк танк са седиштем у Берлину, који је скоро четврт века упознат са регионом Западног Балкана, закључио је да је садашњем моделу европских интеграција дошао крај. Француски председник Макрон је ставио капу на овај модел када је зауставио отварање преговора са Северном Македонијом и Албанијом, уз образложење да је потребно прво реформисати ЕУ, а затим прихватити нове чланице, али је према ЕСИ-ју овај модел имао већ пропао. У истраживању које је спровео ЕСИ, чини се да главни критеријум није заслуга у реформама, већ политички критеријум земаља чланица.

Македонија је 2013. била боље припремљена од Србије и Црне Горе, али су ове две биле фаворизоване из политичких разлога. Из истих разлога, држава као што је Србија, са дугачком листом осуђених и неосуђиваних ратних злочинаца, има визну либерализацију (као неку врсту седатива након проглашења независности Косова), али Косово, где су ови злочини почињени, није.

Према ЕСИ, потребан је нови приступ који ће створити аутентичан простор интеграције за шест земаља Западног Балкана. А пошто је ЕУ у процесу интерне ревизије како би пронашла нову формулу управљања, ова организација предлаже механизам који је већ на снази, чак од 1994. године и који се зове ЕЕА, скраћено од Европски економски простор. То је била идеја бившег председника Европске комисије Жака Делора, који је имао понуду за „другу Европу“, односно оне земље које нису хтеле да уђу у ЕУ, попут Норвешке, Швајцарске. и Исланд. Понуђено им је да буду део заједничког европског тржишта чак и без чланства у ЕУ; следствено томе, ове земље и ЕУ би ускладиле законе и административне процедуре како би обезбедиле европске „четири слободе“ (слобода кретања роба, услуга, капитала и лица).

Дакле, идеја је да се уместо недефинисане и немерљиве „европске перспективе“ са реформистичким параметрима имплементације, шест земаља Западног Балкана понуди улазак у ЕЕА. Са аспекта правног субјективитета вис-а-вис других држава ЕЕА, Косово и Албанија би постали, на пример, Норвешка и Србија, а Босна и Херцеговина, на пример, Швајцарска. Косовски пасош би у ЕЕП имао исту вредност скоро као норвешки (Велика Британија би захтевала визе за Косоваре), српска сливовића би имала исти приступ европским тржиштима као ракија од крушке „вилијамс“ и Швајцарска, белгијски инвеститор би имао исти законски извесност у Босни и Херцеговини, Албанији и Северној Македонији као и на Исланду.

Таква шок терапија би захтевала законодавни договор и конкретан пакет средстава за помоћ трансформацији. Такође би захтевало, предлаже ЕСИ, да шест земаља западног Балкана изнесе конкретан политички захтев пре загребачког самита у пролеће 2020.

3.

Идеја има своје јасне предности. Она одбацује ЕУ са интеграционе агенде док сама не одлучи шта ће бити. Он припрема шест земаља Западног Балкана да буду у законодавном складу са осталим земљама јединственог европског економског простора како би једног дана природно биле спремне да буду пуноправне чланице ЕУ. Са геополитичког становишта, даје се сигнал неевропским актерима, попут Турске, Русије и Кине (као и неких земаља Залива) за заокруживање европских граница, у оквиру јединственог економског и, зашто не, политичког простора . Са административне тачке гледишта у ЕУ, финансијски трошак за укључивање шест Балкана у ЕЕА је занемарљив; шест земаља чини половину румунске привреде.

Али, проблем је у, како Енглези кажу, слону у просторији којој се треба обратити. Слоном се називају недовршени сукоби Косово-Србија, као и онај у Босни и Херцеговини. Било је лако предложити укључивање Норвешке у ЕЕА 1994. године, скоро 90 година након што је прогласила независност коју је до тада оспоравала Шведска. Није лако предложити да Косово буде у ЕЕА, јер његову независност оспорава не само Србија, већ и пет држава чланица ЕУ. Или да даље погледамо недовршене сукобе, било је лако укључити Швајцарску у ЕЕА, 800 година након што је завршила сопствене идентитетске ратове. Тешко је уоквирити Босну и Херцеговину са недостатком уставног поретка четврт вијека након завршетка идентитетских ратова.

Штавише, Србија је већ изабрала другу област слободне трговине, евроазијско, у којој је део неколико држава бившег Совјетског Савеза. Не може истовремено бити део зоне слободне трговине, са Ирском и Шпанијом на једној страни, и Узбекистаном и Туркменистаном, на другој.

4.

ЕСИ је у праву да је потребан нови приступ. И можда ће овај приступ бити укључивање шест земаља Западног Балкана у Јединствени европски економски простор, ЕЕА. Као и код сваке друге револуције, прво постоји политичка воља, а затим дубок фокус на детаље.

Можда би овом процесу помогао и пројектантски задатак: како решити недовршени косовско-српски сукоб упоредо са уласком Западног Балкана на заједничко европско тржиште?