КОХА.нет

ОпЕд

Косовска „Истража“ ЕУ

То је дубок парадокс става ЕУ према Косову – с једне стране, за казнене мере показује изузетно јединство, са друге стране, седамнаест година није успела да изгради јединствену позицију за потребу међународног признања државе Косово и након правног мишљења Међународног суда правде (МСП) за које су се раније изјаснили да ће поштовати

Казнене мере ЕУ против Косова, одређене 2023. године, застарела су и узнемирујућа тема са којом ће се суочити нова влада која ће изаћи на изборима 9. фебруара. И поред тога што је ове мере увела ЕУ због деловања Владе Косова на северу земље, приступ ЕУ се може описати као неправедан и са двоструким стандардима. Пре свега, нестабилна ситуација на северу последица је континуиране интервенције Србије, која је отворено изазивала ЕУ, САД, Кфор и Еулекс за успостављање законитости у овом делу земље. Иако у овом делу Косова делују паралелне структуре, које су продужетак Србије на територији Косова, одговорност за то лежи директно на међународној заједници, која је толерисала Београд у покушају да подрива успех Запада на Косову. Поред казнених мера, ЕУ деценијама дискриминише грађане Косова, не либерализујући визе, док половина њених грађана живи у земљама ЕУ. Недавно се противила напорима Косова за чланство у Савету Европе (СЕ).

С друге стране, иако је Влада Косова била у праву у својим акцијама на северу, није успела да убеди САД и ЕУ за постављање албанских градоначелника у општине са српском већином и за полицијске акције на северу. Ова ситуација, изазвана Београдом и слична периоду 80-их, када је група српских екстремиста, на челу са Мирославом Шолевићем, деловала на Косову Пољу, имала је три главна циља: директну комуникацију косовских Срба, што је подразумевало убеђивање од њихових само према Београду а не према Приштини; виктимизација локалних Срба, представљајући их као прогоне и претње од стране косовских државних власти; и ширење мржње према Албанцима, инструментализовање Срба против косовских државних власти.

Пет разлога зашто су акције нестабилне:

Бањска на тесту ЕУ: Напад на Бањску у септембру 2023, само неколико месеци након потписивања Охридског споразума, јасан је показатељ да Србија тестира границе толеранције и озбиљност Запада да види докле може проћи без озбиљних последица. Овај инцидент је био први пут од завршетка рата у јуну 1999. године да је Београд предузео такву војну операцију против Косова на тако отворен и плански начин.

Овај чин, који подсећа на тактику Русије на Криму и у источној Украјини, јасан је доказ да Србија и даље представља извор нестабилности на Западном Балкану. Укључивање оружаних структура и логистичка подршка Београда за овај напад наглашавају деструктивну улогу Србије у региону и представљају изазов за међународне напоре да се консолидује мир и стабилност.

Асиметрија приступа ЕУ: Увођење казнених мера против Косова, упркос постизању Бриселског и Охридског споразума у ​​марту 2023. и њихово задржавање на снази и након војне агресије на Бањску, указује на асиметричну и неправедну позицију европске Унион . Овај приступ је посебно забрињавајући, имајући у виду улогу ЕУ као фасилитатора процеса дијалога Косово-Србија.

Казнене мере против Косова не само да штете кредибилитету ЕУ као неутралног посредника, већ и јачају позицију Београда за преговарачким столом. Ово је јасан пример двоструких стандарда, који не само да показује неправду према Косову, већ и легитимише агресивну и деструктивну политику Београда. Уместо да промовишу интеграцију Срба у косовски државни систем, ове мере доприносе повећању тензија и стварању несигурног окружења у региону, поткопавајући напоре Косова да разбије српске паралелне и криминалне структуре, које су продужетак Србије унутар Косова. Да ствар буде гора, ове криминалне групе се финансирају средствима државе Србије која долазе као финансијска помоћ из саме ЕУ.

Лицемерје признавања српских пасоша: Прихватање од стране ЕУ илегалних пасоша издатих од стране Србије, који описују Косово као део српске територије, представља озбиљно кршење суверенитета Косова. Овакав приступ не само да подрива напоре Косова да консолидује своју државност, већ и јача српски наратив о темпоралности статуса Косова.

Штавише, ова акција ЕУ ствара лажна очекивања међу локалним Србима, остављајући их да верују да би се садашњи статус Косова могао променити у будућности. Истовремено, оваква одлука кочи интеграцију Срба у државни систем Косова и истовремено обесхрабрује све оне који су већ део овог система.

Прихватање ових пасоша од стране ЕУ, посебно земаља које су признале Косово, једнако је штетно као и прихватање руских пасоша за окупиране територије у Украјини. Такав поступак ЕУ ствара опасан преседан, подрива међународне норме и шаље погрешан сигнал у погледу поштовања суверенитета једне државе. С друге стране, ову одлуку ЕУ изненађујуће су донеле готово ћутке све странке на Косову.

Дуализам ЕУ: Приближавање ЕУ према Косову, са намером или без ње, доприноси јачању српске политике за изградњу функционалног дуалитета на Косову. То значи да Срби са Косова истовремено учествују у структурама одлучивања државе Косово и настављају да одржавају паралелне институције Србије на њеној територији.

Косовски Срби користе српске таблице и пасоше, док наставници српске заједнице примају плате од Министарства просвете Косова и истовремено од Министарства просвете Србије. Они сарађују са образовним институцијама Косова, али спроводе смернице и наставни план и програм Београда.

Овакав приступ важи и за српске посланике (Листа сербе) у косовском парламенту, који примају плате из буџета Косова, али прате дневни ред који заступа хегемонистичке интересе Србије. Овај дуализам је појачан и резолуцијом Генералне скупштине УН из септембра 2010. године, која је заједно са споразумом о звездици (фебруар 2012.) отворила пут ка ситуацији, која се из перспективе међународног права може читати и као мораторијум на независности, пошто је од овог тренутка Косово пристало да се на регионалним форумима представља као ентитет без државних атрибута. Иако је овај споразум био само за ниво регионалних састанака на Западном Балкану, ЕУ је једнострано применила такав модел са Косовом иу случају постизања Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП). Дакле, колико год се начин на који је пронашла суи генерис правна формула за постизање таквог споразума са Косовом може сматрати успешним, може се сматрати и препреком за будуће односе у процесу интеграције (статус кандидата и чланство) Косова. у Европској унији, имајући у виду да 22 земље ЕУ морају да узму у обзир ставове 5 држава које још нису признале независност Косова.

Непризнавање Косова од стране пет европских земаља: То је дубок парадокс односа ЕУ према Косову – с једне стране, за казнене мере показује изузетно јединство, с друге стране, седамнаест година није успела да изградити јединствен став о потреби међународног признања државе Косово, чак и након правног мишљења Међународног суда правде (МСП), за које су се раније изјаснили да ће поштовати. Да би Западни Балкан постао део ЕУ, и Европска унија и пет непризнатих земаља морају бити спремне да промене свој став према Косову. ЕУ мора да изгради јединствену позицију према Косову, посебно када се Косово једнострано ускладило са заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ. Таква акција би представљала најважнију геополитичку инвестицију ЕУ у региону.

Насупрот томе, став пет европских земаља о непризнавању Косова више штети косовским историјским аспирацијама и европској оријентацији него непризнавање од стране Србије, која би, ако би се овај став променила, изгубила сваку прилику да омета евро. -Атлантске интеграције Косова. Докле год траје овај статус куо, бесмислено је очекивати заједнички напредак ка остварењу визије потпуно европеизованог региона.

Недостатак воље и одлучности ЕУ да испуни своје циљеве јасно се види у приступу Брисела Охридском споразуму и Анексу, чије прихватање је, како се наводи, довело до признања од стране пет непризнатих земаља ЕУ. Међутим, две године касније ништа се није променило, осим додавања захтева за стварање Заједнице општина са српском већином, питање које прати међународни притисак сличан оном за формирање Специјалног суда. Једно је обећано да ће се догодити признање од пет земаља ЕУ. Али, 2 године касније ствари су остале исте, осим што су повећани захтеви за Заједницу општина са српском већином, питање које прати међународни притисак сличан оном за стварање Специјалног суда, питање то је праћено међународним притиском сличним оном који се врши за стварање Специјалног суда. Игром случаја, на истој линији су и пет непризнатих европских земаља, Русија и Србија, које сматрају да је Асоцијација главни приоритет у следећој фази дијалога у Бриселу.

Илустративан пример овог апсурда у европској некохезионој политици је одлука Шпаније да призна Палестину неколико недеља након великог терористичког напада Хамаса на Израел. Таква одлука се догодила ван било каквог политичког процеса, док је у случају Косова Мадрид позициониран у корист „аргумената“ и става Москве, Београда, Техерана и других престоница. Овакав став непризнавања пет држава чланица ЕУ не само да подрива кредибилитет ЕУ као блока изграђеног на заједничким вредностима, већ и доказује да су неке државе чланице одустале од принципа на којима је основана, а Европска унија и даље постоји. (Настављено)