Контраст који гура новинарство ка двострукој кризи

У земљи попут Косова, где је слобода медија и изражавања једно од највећих достигнућа после рата, ова слобода не би требало да се доводи у питање због изазова које доноси дигитална стварност. Напротив, она захтева већу посвећеност - од Савета писаних медија, од образовног система, али и од самих грађана.

Никада раније није било више медија на Косову и, истовремено, никада није било теже доћи до информација. Медијски производи који служе јавном интересу и поштују етику и професионалне стандарде – не само у садржају, већ и у форми – често се губе у бескрајној буци других садржаја који круже дигиталним платформама. Много тога нема никакве везе са новинарством, иако се као такво представља.

Ово није само одвлачење пажње публици. Алгоритми главних платформи фаворизују садржај који је намењен само привлачењу пажње, који се боље рангира и постаје видљивији. И то није увек безопасно – често прелази границе манипулације, чак и када су у питању питања од великог значаја.

У земљи попут Косова, где је слобода медија и изражавања једно од највећих достигнућа после рата, ова слобода не би требало да се доводи у питање због изазова које доноси дигитална стварност. Напротив, она захтева већу посвећеност – од Савета за писане медије, од образовног система, али и од самих грађана.

Данас имамо два различита медијска профила: један постоји да информише, други да профитира и/или манипулише. Садржај заснован на чињеницама, контексту и равнотежи, који одржава професионалне стандарде, не генерише приход и, последично, тешко опстаје. У међувремену, текстови поједностављени до тачке баналности, провокативни наслови и приче које подстичу наметање мишљења или само површну радозналост су оно што доноси кликове, дистрибуцију и велике приходе.

Овај контраст гура новинарство ка двострукој кризи: финансијској и етичкој.

Али шта се дешава када систем који би требало да штити вредности професионалног новинарства не успе да се прилагоди дигиталној стварности? Данас се процена новинарства више не мери друштвеним утицајем или квалитетом информација, већ бројем кликова, временом проведеним на страници и реакцијама на друштвеним мрежама. Ова тржишна логика је публику од грађана заинтересованих за информације претворила у потрошаче брзог и често несвесног садржаја.

Питање које се поставља је: како медијска кућа која одржава стандарде може финансијски опстати? У земљама са великим тржиштима, економски модел квалитетног новинарства је пољуљан технолошким платформама које апсорбују већину прихода од оглашавања. Медијске куће истражују нове облике одрживости. На Косову, где је тржиште оглашавања већ мало, професионални медијски канали – посебно они регистровани као предузећа, а не као невладине организације – суочавају се са троструким притиском: стално слабљењем тржишта оглашавања, нелојалном конкуренцијом и недостатком подршке донатора. Додајте томе неповољне услове дистрибуције које диктирају алгоритми глобалних платформи.  

У међувремену, сензационалистички и неетички садржај добија на значају. Као резултат тога, јавност почиње да губи способност да разликује поуздане вести од садржаја који само изгледа као вест. То доводи до још веће опасности: нормализације дезинформација као дела свакодневног дискурса. А када дезинформације постану уобичајене, чак и истина почиње да се релативизује.

Ово је такође произвело категорију „новинара“ које етички принципи називају „старим новинарством“ – крутим и неприкладним за доба друштвених мрежа. Опасно неспоразумање, које у име технолошког развоја тежи да релативизује вредности које одвајају новинарство од пропаганде или трачева. Провера информација, одвајање вести од мишљења, поштовање приватности и избегавање говора мржње – нису луксузи прошлости, већ универзалне потребе. У овој стварности, саморегулација заснована на Етичком кодексу остаје нада да професија неће изгубити своје значење. То је такође најбољи начин за заштиту слободе медија, јер избегава цензуру и политичко мешање.  

Савет за штампу Косова (КПШК), као саморегулаторни механизам, већ двадесет година промовише и надгледа спровођење Етичког кодекса. Он није медијски „полицајац“, већ адреса где грађани и сами медији могу да се сматрају одговорним за професионалне стандарде. Његове одлуке нису казнене, већ носе тежину јавног мњења и моралног легитимитета. Управо је то његова сврха: да одржи у животу идеју да је новинарство, пре свега, јавна служба.  

Међутим, то је немогуће без свесне публике. Медијско образовање више није луксуз, већ нужност. Сваки грађанин треба да буде у стању да анализира извор, разуме сврху садржаја и разликује професионално извештавање од манипулације. Ово је напор који захтева сарадњу: од школа, озбиљних медија, цивилног друштва и институција. Медијско образовање треба да почне рано – чак и у вртићу. Школе треба да уче како да разумеју медије, како да препознају праве вести и како да их разликују од лажних или манипулисаних вести. То је једини начин да се изгради одговорно и критичко друштво.  

Ефикасан систем саморегулације и истинског медијског образовања чине разлику. Али то захтева вољу и посвећеност свих страна: медији морају бити транспарентни и професионални; образовне институције морају укључити медијско образовање у школске програме; грађани морају бити селективни и одбацити манипулисани садржај, док организације цивилног друштва морају помоћи у подизању свести.  

На Косову, где је слобода медија једно од најважнијих достигнућа, морамо учинити више да је заштитимо – не ограничавањем говора, већ повећањем његовог квалитета и образовањем грађана да разумеју и одговорно користе ову слободу. Само на тај начин можемо изградити медије који служе јавном интересу и друштво које доноси информисане и одговорне одлуке.

 (Аутор је главни уредник Коха групе и председница Савета за штампу Косова (КМСхК). Овај чланак је написан у оквиру пројекта „Наши медији“. Ставови и мишљења изнети у овом раду припадају искључиво аутору и не одражавају нужно ставове и мишљења Европске уније. Регионални пројекат „Наши медији: Иницијатива за унапређење медијског образовања, дијалога и активизма“ реализују уз финансијску подршку Европске уније партнерске организације: SEENPM, Албански медијски институт, Медиацентар Сарајево, Савет за штампу Косова, Црногорски медијски институт, Македонски медијски институт, Новосадска школа новинарства, Институт за мир и Bianet)