Копенхашки консензус вс. Приштински консензус

Индонежани су издвајали 10 одсто државног буџета за образовање, затим променили Устав да издваја 20 одсто, а на крају се испоставило да се ништа није променило за студенте. Без сазнања о томе, они су ухваћени у приштински консензус верујући да што више новца буде уложено у проблем, то ће проблем бити мањи.

1.

Готово у исто време, пре 20-ак година, успостављена су два консензуса о развоју. Један је већ познат у свету као Копенхашки консензус, а други није познат у свету, али ћемо га звати Приштински консензус.

Самит у Копенхагену иницирао је дански статистичар и економиста Бјорн Ломборг 2004. године, на основу једноставног запажања: у свету постоји много идеја и много анализа, а онда постоје и многи циљеви које друштва и владе желе да остваре, али не постоји систем који би проценио које проблеме треба решавати и зашто. Ломборг је 2004. године окупио групу од осам нобеловаца за економију, заједно са стручњацима из различитих области, како би направили листу најефикаснијих инвестиција за свет. 

Директан повод, како ће Ломборг објаснити у својој књизи „Најбоље ствари прво”, била је дебата о циљевима одрживог развоја УН до 2030. Он је тамо открио да се у међународним дебатама и даље говори „стално да” идејама и дефиницијама циљева и тако се достиже 169 обавеза у четири хиљаде речи завршног документа.

Копенхашки консензус ће успети да докаже да са листе од 169 обавеза, фокусирање на 12 уз методологију засновану на исплативости обезбеђује да се ефекти сваког уложеног долара виде са вишеструким ефектом.

Приштински консензус је изграђен почетком овог века. Када је Бјорн Ломборг био у УН да би сажимао 169 обавеза у 12, Косово је било под управом УН, УНМИК-а, и у то време је опште веровање, како у УНМИК-у, тако и међу сваким Косоваром, било да где год се уложи долар – у здравство, образовање, полицију, тужилаштво и тако даље – у сваком пољу је потребно улагање против грађана, јер ће у сваком пољу бити добар рат против Србије Косова. 

Консензус у Приштини је био да је земљи потребно више долара помоћи. Консензус у Копенхагену је био да свет треба да буде пажљивији о томе где шаље доларе помоћи.

2.

Приштински консензус је прошао кроз метаморфозу, као и прелазак власти са УНМИК-а на институције Републике, и довео је до обликовања идеје да се сваки проблем на Косову може решити улагањем што више новца у њега. Најбољи пример је било и остало образовање: током протеклих 20 година, постигнут је консензус да је приоритет земље подршка образовању, а свака влада се обавезала да ће за њега издвојити буџете, повећати плате и изградити школе. Током овог периода, такође се показало да огромна већина 15-годишње деце са Косова на ПИСА тесту (скоро 80 ​​процената) не разуме текст који чита.

Косово није само у овој замци. У „Прво најбоље ствари“ дат је пример Индонезије. "Године 2001. влада је посветила десет одсто свог буџета образовању, а четири године касније, индонежански парламент је изменио Устав земље и захтевао да се двадесет одсто буџета троши на образовање. Ово је удвостручило потрошњу на образовање, са 18 милијарди долара у 2005. на 45 милијарди долара данас. Индонезија је повећала број од 2.7 милиона наставника за 3.8 милиона година, са само 11 милиона То је такође удвостручило просечне приходе наставника. Добро познато истраживање је показало да је то – како се очекивало – побољшало задовољство наставника њиховим приходима и смањило финансијски стрес и зависност од других послова.

3.

Индонежани и друге велике земље, међу њима највећа, Индија, ухватиле су се за моду на прелазу века и њену технолошку револуцију. Идеја која се тада појавила била је „лаптоп по ученику“, а Индија је почела да производи најјефтиније лаптопове на свету како би постигла циљ да свако дете опреми новом технологијом. Ни ово није успело. А онда су се појавили таблети и овде се у неким деловима Индије појавио логичан проблем: можда се не ради о технологији као „хардверу“ (лаптоп или таблет) већ о технологији као „софтверу“, попут оперативних и апликативних програма. А, неки делови Индије су данас познати по својим бриљантним ученицима, посебно у информационим технологијама, јер је за сваки таблет развијен софтвер који би „разумео“ ученика, његове вештине и знања и на основу тога креирао посебан наставни план и програм, направљен моћном информатичком технологијом за промовисање његовог образовања.
Данас је овај софтвер доступан свакој земљи на свету која жели да образује своју децу изван једноставног концепта „што више новца, то више музике“.

И слична решења постоје у оквиру Копенхагенског консензуса за низ проблема који, када се реше, драматично мењају животе људи. Али, да би се пронашла решења, мора се кренути од почетне премисе: проблема има много, предлога за проналажење решења има још више, али једини начин на који ће се они ефикасно решити јесте да се претворе у приоритете на ужој листи и уз јасну процену да је у односу трошкова и користи друштвени ефекат вишеструко већи.

4.

Како Косово улази у другу четвртину 21. века, можда је један од најважнијих концептуалних корака који би могао да предузме јесте напуштање приштинског консензуса, да што више новца уложите у проблем, то ће проблем бити мањи. 

Не, више новца у овом образовном систему неће променити образовање.

Не, ни милијарду евра уложених у нови аутопут, као модел привредног развоја за овај век, неће променити привреду. И никаква већа количина новца у садашњем енергетском систему изграђеном у социјализму неће променити енергетску безбедност земље.

И не, још више новца у овом тужилачком и правосудном систему неће променити систем владавине права.

Можда би Копенхашки консензус требало поздравити, једноставним, почетним питањем стручњака, политичара, мислилаца и посматрача о томе која питања би заслужила приоритетну пажњу и хитну промену приступа инвестицијама. Други и природан корак је решавање три од сто питања која се појављују, јер ће друштво које успешно реши три наћи начин да реши следећа три.