Трамп и Бајден не могу бити другачији појединци. Али ако занемаримо свакодневну буку и погледамо мало испод површине, схватићемо да заправо постоји врло мало фундаменталних разлика у спољној политици Трампа и Бајдена.
Иако су прошле само две недеље, чини се да је Трамп председник већ годину дана. Интензитет развоја замаглио је наш осећај за време. И нисмо ми криви. Трамп је за ове две недеље најавио своју намеру да анектира Гренланд и Канаду, преузме Панамски канал, промени имена планина и океана, уведе царине Кини, Мексику и Канади, затвори УСАИД, очисти Газу од Палестинаца итд., итд. Такав интензитет развоја био би довољан да попуни мандат целог председништва, а камоли његове прве две недеље.
Многи су покушали да дају идеолошко објашњење за ове Трампове поступке, стављајући Трампово председништво у категорију неконвенционалних америчких председништва попут председника Никсона и Регана. Ипак, мислим да је најбоље објашњење за понашање Трамповог председништва понудио његов дугогодишњи стратег Стив Бенон. Бенон је дуго саветовао Трампа да у вршењу председничке власти прави непријатељи нису демократе, већ медији. А најбољи начин борбе против медија је „пуњавање јавног дискурса говнима“. Да би се створила што већа конфузија. Дакле, идеја је да се произведе толико вести да (1) медији неће имати времена да провере све што се говори и уради, и (2) интензитет развоја догађаја и вести ће код велике већине америчких грађана створити утисак да се нешто дешава и да се ствари крећу у правом смеру. А шта се заиста дешава није битно јер је политика представа – то је позориште. Све може бити истина и ништа не може бити истина. Циљ је створити збуњујуће окружење у којем чињенице губе значај, а истина постаје релативна. У овом окружењу најмоћнији глас тада постаје апсолутна истина. И нема гласа моћнијег од гласа председника Сједињених Држава.
И управо то смо видели у последње две недеље. Трамп је засуо јавни дискурс лавином одлука и изјава. Слика која се створила је да је Трамп поставио Америку на радикално другачији политички курс од Бајденовог. Америка која ставља америчке интересе на прво место. Али ако занемаримо Трампову буку и погледамо мало испод површине, схватићемо да заправо постоји врло мало фундаменталних разлика у Трамповој и Бајденовој спољној политици.
Оба председништва су Кину и Русију третирала као „стратешке конкуренте“ САД. Бајден је наставио (и заправо пооштрио) Трампове тарифе наметнуте Кини током његовог првог председништва. Он је искористио руску инвазију на Украјину да унапреди Трампову политику повећања трошкова НАТО за одбрану и економску и енергетску независност европског континента од Русије. Он је спровео Трампов договор са талибанима о повлачењу из Авганистана. И попут Трампа, он је одбио да обнови нуклеарни споразум са Ираном и искористио је сукоб на Блиском истоку да додатно деградира иранске војне способности. На Блиском истоку, Бајден је прихватио Трампов Абрахамов споразум и наставио Трампове добре односе са МБС-ом Саудијске Арабије – коју је прогласио диктатором током кампање.
А сада када штафета прелази на Трампа, велике су шансе да ће Трамп, упркос јавном наративу, наставити Бајденову кључну политику. У ствари, сада ми је неке од њих потврдио. Трамп је наставио да подржава Украјину оружјем, настављајући Бајденову политику према Русији. Истовремено, попут Бајдена, Трамп ће наставити да инсистира на повећању потрошње НАТО-а за одбрану и економској и енергетској аутономији ЕУ од Русије. Исто тако, Трамп наставља да пружа Израелу „карт бланш“ свеобухватне политичке и војне подршке. Очигледно је да ће Трамп даље продубљивати сарадњу са Саудијском Арабијом. Попут Бајдена, Трамп ће наставити да се противи успону Кине и наставиће да цементира америчко присуство на Пацифику – било директно или кроз савезе попут КУАД-а.
Ако желите, погледајте и наш крај. Бајденова политика у нашем региону била је у суштини идентична политици Трампове администрације. Обојица су своје политике осмислили на значају одржавања савезништва и партнерства са кључним актером у нашем региону – Србијом. Не зато што воле Србију, већ зато што је она заправо најважнији фактор у нашем региону. И ово ће се дефинитивно наставити током Трамповог другог председавања.
„Е плурибус унум“ је мото Сједињених Држава од њиховог оснивања. Налазите га на заставама, званичним логотипима, јавним зградама, новчаницама – свуда. А то налазите иу спољној политици. „Од многих, један“ одражава амерички приступ да ће, упркос њиховим унутрашњим неслагањима на међународној сцени, увек бити представљени уједињени. И због тога доследност америчке спољне политике није новина. Барем од Другог светског рата, промена администрације из демократа у републиканце и обрнуто никада није променила главне векторе америчке спољне политике. Оне се нису промениле јер их диктирају структурални фактори као што су историјске традиције, политичке вредности, културне тежње, природни ресурси, географија и економија. А ови темељи америчке политике, по својој природи, не мењају се брзо. То је и разлог зашто ниједно председништво до данас није успело да их промени. Чак ни Трамп неће променити ове ствари.