тмурност

Да имамо економску стабилност; када бисмо имали идеју како да развијамо радећи и производећи, без потребе да увозимо оно основно што можемо, ако желимо, да произведемо; да смо били вреднији него што кажемо; и, да су нас сви наши политичари мање лагали, можда бисмо данас кишни дан провели са енергијом коју даје сунчан дан

Ову недељу би најбоље окарактерисала изрека: „сачувај највећи пањ за Шенгјерџ“. Схенгјергји је одмах иза угла, а температура је као 4 степена Целзијуса. Наш „Чунгу“, Термокоси, завршио је сезону почетком недеље, док је могао слободно да је настави још недељу дана, односно помогли сте нам да затворимо зиму која је била само зима и да отворимо извор који је ништа осим пролећа . 

Сећам се свог првог шефа у канцеларији УНХЦР-а у Приштини, када сам пре 30 година покушао да објасним време у Приштини: што је лето топлије, то ће зима бити хладнија. Насмејао се, не верујући шта му причам из искуства вишегодишњег живота у Приштини бајаги. Моја „теорија“, и читава моја генерација која се бавила метеорологијом као и сваки други аматер заједно са мном, показала би се тачном за три године његовог боравка на Косову.

После лета 1993. године уследила је зима која је била веома замрзнута са температурама од минус 20 степени Целзијуса. Сада је био ред да се насмејем тачној прогнози.

Од тада је прошло много година, а сада и да сам професионални метеоролог, тешко да бих знао да снимам временске прилике. Више је него евидентно да смо претрпели климатске промене, које су многи странци, посебно, негирали као једну од теорија завере не знам кога, да се постигне ко зна коју тајну сврху. Као особа која не верује у теорије завере на космичком нивоу, немам избора него да изјавим шта видим и осећам: клима више није она из мог детињства, а верујем да није ни време мојих студија. Клима се променила – па не знам да ли је на боље или на горе, све док можемо да обезбедимо воду за пиће и усеве које можемо да уберемо, а да за све не прибегавамо увозу.

* * *

И није случајно што другу недељу заредом помињем временске и климатске промене. Ово има велики утицај на организацију рада, а утиче и на лично расположење, верујем, сваког од нас.

Као што сам горе поменуо, не знам колико ова промена утиче на пољопривреду. И не да своје потребе задовољавамо воћем и поврћем, житом или кукурузом, али ме занима колики би био производни капацитет Косова, ако би се направио план за развој пољопривреде на Косову који би обезбедио и радна места и тржиште за производе земље, да нас ослободи скупог увоза.

Још увек не разумем зашто треба да увозимо парадајз и паприку из Турске. Не разумем зашто је македонски парадајз укуснији од нашег; Не разумем зашто 400 грама трешања произведених у пластенику кошта 2-3 евра, а још мање зашто би било коме ко увози трешње пало на памет да их овде продаје по цени од 15 евра по килограму.

Разумео бих све ово што сам горе описао у земљи попут Уједињених Арапских Емирата, која, осим што је пустиња, има много новца који има извор у нафти која је још увек неисцрпна. Али на Косову искустава, не знам да ли има оних који поштено зарађују који би 15 литара млека заменили за 1 килограм вишања...

Међутим, недостатак одрживог и визионарског програма економског развоја од краја рата довео нас је у ситуацију велике трговинске неравнотеже са светом. На пример, Косово је у марту 2024. увезло робе у вредности од 520 милиона евра, док је извезло робе у вредности од 80 милиона евра. Дакле, однос у корист новца који нам бежи преко границе је 6 према 1. Рекло би се да смо веома богати. А у суштини смо сиромашни, пре свега.

Занимљиво је видети структуру робе која је увезена у марту: готова храна, пића и дуван; минерални производи; превозна средства; прости метали и производи од њих; машинске и електричне машине и опрема; живе животиње и производи животињског порекла; производи хемијске индустрије; гумене пластике и производи од гуме итд.

У овом слому недостају цемент и цигла (јер је оклоп укључен у основне метале и њихове деривате) да нам покаже колико милиона иде код нас да купимо ове производе које смо колико година могли сами да произведемо. Такође због овога, цена изградње на Косову је прилично висока. Да не кажем да су цене станова по квадрату постале недодирљиве, упркос чињеници да велики број станова у Приштини остаје празан.

* * *

Имали смо фабрику гуме у Сувој Реци и фабрику пластике у Ораховцу; имали смо Трепчу и хемијску индустрију; имали смо дуван у Ђаковици и Гњилану и имали смо фабрику цигарета у Гњилану; Имали смо доста текстилних фабрика, широм Косова, а припремљену и конзервирану храну за нас су припремали пољопривредни индустријски комбинати (КБИ), којих је било неколико на Косову. 

Већину ових више немамо и то показује највећи недостатак процеса приватизације, који је развијен да би се обогатили они који су били блиски онима који су имали информације о понуђеним ценама. Приватизацијом су обогаћени људи блиски власти, а приватизацијом је уништено језгро пољопривреде и индустрије из прошлости, не реактивирајући те привредне активности.

Многи странци су после рата говорили да не треба градити велике фабрике и да треба јачати средња и мала предузећа. Можда су велике фабрике анахроне. Можда и јесу, али видим да се у региону такмиче за производна одељења великих европских произвођача, а то су заправо фабрике које отварају хиљаде радних места. Осим тога, могу да замислим колико би било добро имати фабрику која производи аутоделове, по лиценцама, и где би се улагало из иностранства. 

Као да се то догодило у Србији, где је од 2001. године преко 60 страних инвеститора уложило у аутомобилску индустрију; уложили су преко 2 милијарде евра и отворили око 30 хиљада радних места. Србија је 2014. произвела 100 примерака ФИАТ 500Л и извезла их. Да, тачно је да је фабрика аутомобила бивше Југославије била у Крагујевцу, али је тачно и да је бомбардована 1999. године. 

То значи да је фабрика обновљена и да су фабрички радници стављени на располагање ФИАТ-у. Наставили су посао тамо где су стали, са прекидима. Што се нас тиче, фабрика у земљи скоро да није остала, осим оне пивске у Пећи, чини ми се. Сви остали су изумрли, претворили се у нешто друго и остали без радника које су некада имали.  

* * * 

Шта је заједничко тренутном времену и економији Косова?

Екстремна суморност и депресија која вас успављује, из које се једва будите.

Да имамо економску стабилност; када бисмо имали идеју како да се развијамо радећи и производећи, без потребе да увозимо основне ствари које можемо, ако желимо, да произведемо; да смо били вреднији него што кажемо и да су нас сви наши политичари мање лагали, можда бисмо данас кишни дан провели са енергијом коју даје сунчан дан.

Али не, ово друго није ништа друго до жеља која се не може испунити, јер се ствари не мењају са жељама у ваздуху и та глупост о привредном расту није ништа више од тога – глупост.

Сва наша енергија ушла је у бављење великим политичким темама. Још увек нисмо схватили да би нам, да смо економски јаки, без сумње било много лакше политички. 

И није овде реч о филозофији. То је чиста логика.

[емаил заштићен]