ФИФА Евро 2024 КОХА.нет

ОпЕд

Добар дан за Албанце Северне Македоније

Између убиства Нуредина Нурединија у Харачини пре скоро 35 година и албанских кандидата за место председника 2024, дуг је пут до унапређења права Албанаца. Из тог разлога, демократску трку за председничке (а потом и парламентарне) изборе треба посматрати даље од свакодневних борби за власт. Нека Албанци од Охрида до Куманова за будућност свог политичког представништва слободно изразе своје мишљење као акционари своје државе.

У Харачини код Скопља 18. јануара 1990. године убијен је Албанац. Звао се Нуредин Нуредини. Његово име брзо се проширило по тадашњој Југославији, посебно у либералним новинама у Словенији и Хрватској, и постало симбол угњетавања албанске мањине у Македонији. Нуредину Нурединију живот је одузела тадашња македонска влада док је рушила зид његове куће, који је он наводно нелегално подигао.

Овом злочину претходила је кампања власти у Скопљу против наставе на албанском језику. У неким гимназијама затворена су многа одељења на албанском језику. Албански ученици и наставници нису имали избора него да уче о Косову, које је отворило школе и дочекало ове потлачене људе отвореног срца. Насиље које је Србија тада користила на Косову (затварање школа, избацивање Албанаца из јавног живота) тестирано је раније, 1980-их, на Албанцима у Македонији од стране тадашње комунистичке власти.

Насиље македонске стране наставиће се и наредних година. Македонске полицијске снаге су 1994. убиле једног Албанца, који је са стотинама других бранио иницијативу да се у Тетову отвори универзитет на албанском језику. Македонија мора да буде једина држава у Европи после Другог светског рата која је отворила ватру на своје грађане само зато што су желели високо образовање!

Македонска полиција је 1997. године убила троје и ранила 400 Албанаца током протеста који су избили у одбрану албанске националне заставе, коју су градоначелници општина Гостивар и Тетова подигли испред свог седишта, поред македонске заставе. На пример, Руфи Осман из Гостивара, града са преко 7 одсто албанске већине, осуђен је на 80 година затвора.

Тако је некад било. А када се јаз продубио, сукоб је ескалирао у отворени рат. Била је то далековидост политичара Арбена Џаферија, који је – иако је био на власти заједно са националистима ВМРО – утицао да наоружани побуњеници предвођени Алијем Ахметијем буду прихваћени као стране у решавању сукоба. Тиме је отворен пут Али Ахметију и његовим следбеницима да постану главна политичка снага македонских Албанаца скоро четврт века и да унапреде права Албанаца, процес који је раније започео Арбен Џафери.

Како ће бити у будућности? Ово је питање политичке воље албанских бирача у Северној Македонији. Они су суверени, политички зрели и могу сами да доносе одлуке о будућности. Нико не треба да се плаши демократије. Овај систем, најбољи који је цивилизован свет осмислио, не функционише без победника и поражених. Нека тамошњи Албанци сами процене алтернативе које им се нуде.

Уопште, и мимо политичке конфузије, важно је да се у јавном дискурсу не забораве поглавља о угњетавању Албанаца од стране македонске државе. Добро је што се овај мрачни део историје посебно памти данас, на дан председничких избора у Северној Македонији (како се ова држава у међувремену зове). 2024. година затиче Албанце у Македонији у бескрајно бољем стању него 80-их или 90-их година, иако још много тога треба да се уради.

Понекад у албанској сфери постоји опсесивна склоност да се бави само садашњошћу, уз контроверзе и убоде, оптужбе и контраоптужбе, увреде и претње које се брзо претварају у какофонију навијача. Ништа другачије није било ни овог пролећа, уочи председничких и парламентарних избора у Македонији.

Али ако се на тренутак сетите убиства Нуредина Нурединија пре више од три деценије, терора над демонстрантима који су тражили универзитет у Тетову пре тачно 30 година, скидања застава са зграда општина са албанском већином у Гостивару и Тетово, кратки рат и многе жртве 2001, онда данашња трка за власт изгледа као део демократске нормалности где је махање албанском заставом најнормалнија ствар на свету. Три деценије раније, због таквог геста, македонска полиција је стрељала људе.

Заставе се не једу, то је тачно, потребан је економски развој. Мора се зауставити масовни егзодус људи из села и градова, проблем са којим се суочава читав Балкан. Одговоре на ове изазове – укључујући и корупцију – морају пронаћи они који траже поверење грађана, било оних на власти или оних који воле власт. Нека Албанци од Охрида до Куманова за будућност свог политичког представништва слободно изразе своје мишљење као акционари државе. Северна Македонија је њихова земља. Тамо плаћају порез. Немају резервну државу. Права држава је каква јесте: чланица НАТО-а, кандидат за чланство у Европској унији и више од деценије земља чији грађани путују без виза у шенгенску зону.