ФИФА Евро 2024 КОХА.нет

ОпЕд

Вук Драшковић: Две виртуелне победе Србије

Две главне победе Србије у спољној политици – забрана Косова пред вратима Унеска и руски вето у Савету безбедности УН на одлуку Међународног суда правде, о геноциду у Сребреници – две су виртуелне победе, али у ствари, то су два велика губитка... српско-албански односи су замагљени, бриселски споразум је у опасности, све кипи у Босни, због гласања у Унеску, захлађен однос Србије према Црној Гори и Македонији, косовски Срби се плаше да ће платити антиалбански патриотизам у Београду.

Две главне победе Србије у спољној политици – забрана Косова пред вратима Унеска и руски вето у Савету безбедности УН на одлуку Међународног суда правде о геноциду у Сребреници – две су виртуелне победе, али у у ствари то су два велика губитка.

Србија данас не може да заштити своје наслеђе на Косову, али српске цркве и манастири не усуђују се да заштите ни Албанце, њихову специјалну полицијску јединицу чији је командант Србин.

То је суштина „тријумфалне“ кампање против уласка Косова у Унеско.

Па ко ће бринути о српској баштини? Нико!

Кампања државе Србије против чланства Косова у Унеску, којом би Косово преузело најстроже међународне обавезе да штити верско, историјско и културно наслеђе свих на својој територији, а пре свега српско наслеђе, била је ратнохушкачка, заснована на мржњи, лажима. и полуистине.

Косовски Албанци су "проклети", каже председник Србије.

Косово је као ИСИС“, каже шеф дипломатије, потписник Бриселског споразума за нормализацију односа и свеобухватну сарадњу Србије са овим „ИСИС“.

Албанци хоће да присвоје, да албанске прогласе „српским светињама“!

Ова лаж је послужила за распламсавање мржње и антиалбанске хистерије.

Да је тако нешто немогуће, знали су највиши представници државе. Знају и да у Ахтисаријевом документу, који је у Приштини одобрен као основа Устава Косова, пише: „Све српске цркве и манастири на Косову, сва њихова имовина и богатство су неотуђива имовина српских православаца. Црква са седиштем у Београду“!

Документарни филм, истинит и језив о паљењу и рушењу српских цркава и манастира у марту 2004. године, такође је пуштен у свет, са поруком да су косовски Албанци, да тако кажем, генетски, „рушитељи српских светиња“, тј. не могу ни да их заштите.

Ово је речено и написано, упркос томе што су десетине хиљада Албанаца, потомака „славних манастирских војвода“, чије су породице и племена, више од четири века, штитиле српске цркве и манастире, дајући и животе за њихову заштиту. .

По канону Леке Дукађин, цркве морају бити заштићене, јер оне, како је у Канону записано, „немају ни огња ни мача“!

Непосредно после Првог балканског рата и ослобођења Косова, Краљевина Србија је одликовала албанске војводе манастира својим највишим признањима.

Српска кампања Унеска увредила њихове потомке.

Памте далеко и заувек.

Још један филм о рушењу и паљењу више од 200 џамија, џамија и медреса на Косову у априлу и мају 1999. године био је скривен од света, али и од Србије.

Да се ​​и тај филм појавио, знало би се да је исламско наслеђе уништила Милошевићева држава, његове војне, полицијске и паравојне снаге и да су косовски екстремисти пет година касније варварски напали српске цркве и манастире.

Нечасно је само анатемирати страни злочин, а ћутати о свом.

Нацизму су блиске тврдње да на Косову нема албанског наслеђа, да су тамошњи Албанци духовно стерилни, да су све џамије подигли Турци, а да нису направили ни чесму.

Руски вето на британску резолуцију у Савету безбедности Уједињених нација је пораз а не велика победа Србије.

Вето, наиме, на одлуку Међународног суда правде у Хагу, а на ову одлуку нема вета ни суда на овом свијету, да је у селу Сребреница извршен геноцид над Бошњацима муслиманима, а они нису за овај локални геноцид није одговоран ни народ ни српска држава, већ само починиоци масакра, именом и презименом.

Тражећи од Русије да својим ветом „заштити српски народ од геноцидног печата“, председник Србије је, хтео не хтео, поистоветио цео српски народ са починиоцима великог злочина у Сребреници.

Таква „заштита“ а ни Међународни суд правде ни британска резолуција, повукли су знак равноправности српског народа и групе убица.

Истовремено, Србија је на суду и међународној правди легитимисана као бегунац, док је Русија, због подстицања сукоба Србије са Западом, била жељна да „заштити” бегунца.

И руски вето на Сребреницу и гласање Унеска о чланству Косова суочили су Србију са великом већином чланица ЕУ, са свим моћним државама Запада, са свим државама у њеном суседству.

Ово је пораз и велики пораз за државу која је кандидат за чланство у Европској унији, а не за евроазијску или афричку државу, а која има амбицију да буде стуб стабилности и помирења на крхком Балкану са још незалечене ране и неугашене мржње.

Победе, које су порази, коче и најбоље стратешке политичке покрете: Бриселски споразум, приближавање Србије и Албаније, Србије и Босне и Херцеговине, посете Сребреници и одавање почасти жртвама геноцида у Сребреници, како пише на бели обелиск на гробљу и тамо.

Замислимо да је Србија поштовала обавезу из Бриселског споразума, да не омета међународну интеграцију Косова.

И да је Србија подржала британску резолуцију у Савету безбедности УН, да поступи као Немачка, која је прва и строже осудила холокауст и сваки злочин који су починили нацисти.

Шта би се десило?

Србија би се узвисила пред Европом и целим светом.

Она би заиста остварила две велике победе.

И тако?

Српско-албански односи замагљени, Бриселски споразум у опасности, у Босни све врије, због гласања у Унеску, захлађен је однос Србије према Црној Гори и Македонији, косовски Срби страхују да ће платити антиалбански патриотизам у Београду.

Опијање мржње иде толико далеко да поједини портали у Београду жале за крвавим дивљањем исламских терориста у Паризу.

„Ово је освета Унеску, за подршку пљачки српских светиња на Косову“!

Морбидно.

Опасно.

*Аутор је писац и бивши министар спољних послова Србије и Црне Горе. Текст је преузет са: данас.рс/ Превео: КДП