КОХА.нет

ОпЕд

Фалсификовање прошлости: Када џелати играју жртве

За Вучића и друге националистичке вође, као и за идеологе и пропагаторе овог нељудског погледа на свет, ратови деведесетих почели су 24. марта 1999. Према званичној политици сећања, није било ни разарања Вуковара, ни гранатирање Дубровника, без злочина на Овчарама, ни четворогодишња опсада Сарајева, ни етничко чишћење у Подрињу, ни велики концентрациони логори за несрбе, ни пожари Корића, ни живо спаљивање у Вишеграду, ни стотине порушених џамија , ни преко сто хиљада жртава, ни масовна силовања, ни геноцид у Сребреници, ни расељавање милиона људи, ни сви други безбројни злочини.

У Србији је 24. марта обележена 25. годишњица почетка интервенције НАТО-а на РФ Југославију. Ове године на обележавању јубилеја учествовао је и генерал Владимир Лазаревић, кога државотворна „политика” и традиционално заговорник истине представља овако: „легендарни командант Приштинског корпуса и Треће армије Југословенске армије током рата сукоба на Косову и Метохији и током НАТО агресије на РФ Југославију и Србију”. Лазаревићи је говорио на откривању спомен-плоче младим косовским храбрима у крипти цркве Светог Васила Острошког у Нишу. Он је у свом говору нагласио да је „пре 25 година дошло до агресије на нашу земљу, чија је сврха била монструозна примена Хитлерове блицкриг доктрине” и да је сврха НАТО пакта „да не остави камен на камену без покрета, силе”. Србија да клечи и моли се“. Генерал је говорио још много тога у сличном стилу, али нема смисла цитирати његове речи. Нема смисла јер је Лазаревић осуђени ратни злочинац.

Хашки трибунал осудио га је на 14 година затвора за злочине против човечности, кршење закона и обичаја ратовања и друга нехумана дела. Заједно са њим осуђени су Никола Шаиновић, Небојша Павковић, Драголуб Ојданић и Сретен Лукић. Сви су осуђени за злочине почињене на Косову. Оно што је за Хашки суд и за цео свет злочин, за српски естаблишмент је понос, зато је Лазаревић укључен у свечаност. Не упркос почињеним злочинима, већ управо због њих.

Одложена заштита

Избор генерала за говорника доказује да "напредњачки" режим одржава континуитет са временом Милошевића, са националистичком идеологијом, са етничким чишћењем и злочинима над цивилима на Косову, са хладњачама и масовним гробљима. Другим речима, оваквим избором српске власти само потврђују да је интервенција НАТО-а била неопходна, како би војска, полиција и паравојне формације биле спречене да почине још веће злочине и потпуно ослободе Косово од Албанаца и другог несрпског становништва.

Оно што Лазаревић каже заправо је одложена одбрана пред судом. Све што је имао да каже о рату против целог западног света, морао је да каже у том процесу. Генерал није једини који је склон да износи овакве пост фестум аргументе у своју корист, читав низ ратних злочинаца су редовни гости медија, где објашњавају како заправо ништа нису урадили, да су само бранили своју државу .

Постоји добар разлог зашто се сви враћени из казамата претварају да је српска јавност некакав народ. За разлику од домаћег јавног мњења, затрованог више од десет година пропаганде, судије не верују лако и ослањају се само на чињенице. Оптужени има право да машта, фалсификује, лаже и прави бизарне менталне конструкције, али посао суда није да клима главом на те маштарије, већ да утврди чињенично стање. А за националистичко стадо, за све идеологе криминала и извођаче радова на терену – чињенице су вјековни непријатељи. Одагнајте све лажи, истина пише у пресуди.

Фрагментација државе

На централној свечаности у Прокупљу говорио је и незаобилазни Александар Вучић, који је, подсетимо, 1999. године био министар информисања у Влади Србије, односно део власти која нам је донела бомбардовање. Председник је рекао да су они „хтели да униште нашу отаџбину, да униште Србију, да је поцепају”. Нису то хтели, већ да спрече етничко чишћење Косова које је било у пуном јеку под командом Слободана Милошевића, чији је министар био Вучић.

Укључио је и редовну тачку свог репертоара звану колоквијално „Срби као Гали”: „У Европи постоји мали народ, у малој земљи на малој територији, која још увек поносно и достојанствено стоји, који се не слаже са инвазија и наређења споља“. Вучић није морао да се труди, могао је једноставно да цитира изјаву свог партијског шефа и потпредседника Владе Војислава Шешела.

Војвода четник је на скупу Српске радикалне странке 27. фебруара 1999. године задовољно изјавио: „Ако дође до НАТО бомбардовања, ако дође до америчке агресије, ми Срби ћемо много пропатити, али на Косову неће бити Албанаца“. Руку на срце, и Шешели и цео режим дали су све од себе да своје обећање испуне, па су са Косова протерали преко 850.000 Албанаца.

Вучић је могао да цитира и Властимира Ђорђевића, који је у време бомбардовања био начелник Ресора јавне безбедности МУП-а Србије. Гјоргјевић је на суђењу у Хагу признао да је умешан у скривање 744 тела цивилних жртава на масовном гробљу у Батајници, као и да је знао за бацање лешева у језеро Перучац, па се извинио жртвама. . Осуђен је на 18 година затвора због учешћа у удруженом злочиначком подухвату убијања и протеривања албанских цивила са Косова 1999. године.

Бомбардовање није било неизбежно

За разлику од Гјоргјевића, Вучић се никада није извинио за учешће у политичком крилу удруженог злочиначког подухвата у ратовима деведесетих. У било којој другој земљи би он одавно био избрушен, па не бисмо били приморани да слушамо његове лажи и глупости. Извештаји о распарчавању државе били би комични да се не односе на страшну трагедију за коју не постоје одговарајуће речи. Ту дивну земљу, социјалистичку Југославију, растурили су управо Вучићеви саборци, док је он сам дао скроман дечачки допринос томе, у оквиру својих могућности.

Слободан Милошевић и његова клика су изазвали четири рата, извршили агресију на суседне земље, починили страшне злочине и геноцид и држали Косово у стању апартхејда, ударајући на све начине Албанце. Забрањено им је да уче на албанском језику, као и да издају новине, штампају књиге, отпуштају стотине хиљада Албанаца и излажу их репресији на националној основи. Социјалисти, радикали и њихова компанија учинили су све да Косово протерају из Србије, а сада се жале да су успели у свом циљу.

А бомбардовање није било ни неизбежно. Да нису на власти Милошевић, Дачић, Шешели, Николић, Вучић и остали витезови апокалипсе, до интервенције НАТО никада не би дошло. Месецима је међународна заједница покушавала да убеди српске власти да склопе мировни споразум, Ричард Холбрук се много пута састао са Милошевићем, Весли Кларк је долазио много пута, али је црвено-црна коалиција остала непоколебљива. На крају су организовали преговоре у Рамбујеу код Париза, који су трајали 17 дана, али узалуд, Милошевић и његова клика нису пристали ни на какав споразум, иако су знали да ће то довести до бомбардовања. За њих је бомбардовање Србије било интерес, док за животе обичних људи никада нису марили, људи су за њих обични пијуни који се могу жртвовати по потреби.

Новчић за кусур

Прошло је четврт века, а одговорни за рат са НАТО алијансом и даље владају Србијом. Они који су грађане отерали у рат, држе патриотске говоре, проклињу Црни Запад и изигравају жртве. И, 25 година се нису сетили да направе списак оних који су изгубили животе током НАТО интервенције. Држава не брине о мртвима, они су добри само као гориво за распиривање националистичког лудила, као монета за промене. Фонд за људска права утврдио је тачан број погинулих и направио поименично евиденцију жртава НАТО бомбардовања.

Живот је изгубило 756 људи – 454 цивила и 302 припадника оружаних снага. Међу цивилима је 207 Срба, 219 Албанаца, 14 Рома и 14 других националности. Државни званичници, режимски медији, али и већина осталих не знају ове бројке, можда су за њих премале, можда. За 78 дана, колико је трајао рат са НАТО алијансом, српска војска и полиција убиле су 7000 цивила.

На овој последњој чињеници нико се не зауставља, не слаже се са званичним наративом по коме су Срби жртве, а сви други злочинци. А ови подаци демантују управо џелате који се претварају да су жртве. Док за праве жртве не маре ни за српске, а камоли за албанске. Што је потпуно у складу са доминантном националистичком идеологијом која презире људски живот.

Брисање прошлости

За Вучића и друге националистичке вође, као и за идеологе и пропагаторе овог нељудског погледа на свет, ратови деведесетих почели су 24. марта 1999. Према званичној политици сећања, није било ни разарања Вуковара, ни гранатирање Дубровника, без злочина на Овчари, ни четворогодишња опсада Сарајева, ни етничко чишћење у Подрињу, ни велики концентрациони логори за несрбе, ни петарде Корића, ни живо спаљивање у Вишеграду, ни стотине порушене џамије, ни преко сто хиљада жртава, ни масовна силовања, ни геноцид у Сребреници, ни расељавање милиона људи, ни сви други безбројни злочини.

Милошевићев режим и његови сателити годинама су правили пустош по бившој Југославији, пуцајући, гранатирајући, мучећи, депортујући, пљачкајући, силујући, наношећи безобзирне патње недужним људима, убијајући жене, децу, старце, палећи села и уништавајући градове. Ово несхватљиво зло, чије је размере немогуће дефинисати, мора се обрисати сунђером, а убице прогласити жртвама. У Србији су слабе, невероватне, интелектуалне, политичке, црквене, медијске и све друге снаге да грађане убеде у фалсификовану слику прошлости. Али ни држављанство не доноси глас, људи воле самовиктимизацију, положај жртве је удобан, јер те чини апсолутно неодговорним за било шта. Симбиоза потлачених и добровољно преварених функционише савршено, на задовољство обе стране.

*Чланак је преузет са српског портала: зурнал.инфо/Преведено на албански: кдп.мк