ФИФА Евро 2024 КОХА.нет

ОпЕд

Србија у четири погледа

Избори 2023. припремили су Србију за жељену земљу чуда 2024. – са Русијом победничком, Европом нагнутом на крајњу десницу и Трампом на челу Америке – свет који ће, нада се председник Вучић, данас почети да тражи лик Србије.

Ево прилога анализи недавно одржаних избора у Србији. Било како било, биће више за дубљу анализу, али ево четири погледа/утиска.

1. Александар Вучић, Политички центар Србије

На недавно одржаним изборима у Србији победио је човек који се није кандидовао, председник Србије Александар Вучић. Победио је за парламент, за који се није кандидовао, и победио за градоначелнике, за које се није кандидовао. Победио је у име Партије чији није председник.

Критичари његове победе се осврћу на ропско покоравање мејнстрим медија у земљи. Они се такође баве коришћењем јавних средстава за партијске сврхе. На овим изборима критиковано је и због изборне манипулације, из „бугарског воза“ до 40 хиљада Срба из БиХ довезених аутобусима да гласају за странку која их је аутобусима довезла у Београд.

Али, и узимајући у обзир ове примедбе, Вучић је ове изборе добио тако што се трансформисао у политички центар Србије. Лево и десно су му странке које нису биле ни левије ни десније од њега, а са мање од 10 одсто подршке могу да постану евентуални партнери владајуће коалиције. Током кампање, социјалисти нису успели да се покажу боље од Вучикија у расподели јавних средстава, а националистичка десница није успела да се покаже више националистички од Вучикија. Коалиција партија за које се сматра да су проевропске и назване „Србија против насиља“ није успела да покаже како ће Србију учинити европским од Вучића – памтиће се декларација да ће поништити све Вучићеве споразуме са Косовом – али захтевајући да он буде скинут са власти.

Избори су били референдум за и против Вучића и Вучић је победио. Вучићи је, наравно, дискурс ових избора дефинисао као референдум. А, Вучићи је, иако је то изгледало као нека врста захтева опозиције, одредио када ће бити одржани избори. А одржавају се, обично, када Вучићи верује да их осваја.

У предизборним анкетама, број испитаника који су доследно позивали на јаку руку у Србији је увек био преко 60 одсто. Председник Вучић је пажљиво прочитао ове анкете и понудио Србији оно што је тражила: да ће се бавити повећањем пензија и плата, разговорима о Косову, спречавањем санкција Русији, очувањем немачких инвестиција у Србији, демонстрацијама и демонстрантима, километрима. путева који ће бити асфалтирани од једног села до другог и броја кинеског противваздушног наоружања које ће бити купљено...

Бирачи су превазишли конкретне проблеме и идентификовали снагу која треба да их води даље, Вучићу. Ако је ово био опис стављања власти у руке једне особе, односно аутократије, онда би било поштено рећи да је то аутократија која одражава већинску подршку у Србији. Подршка оних који су гласали за њега; подршку праву да успешно тестира недемократска средства држања власти до граница стрпљења свог народа и оних у међународној заједници који га и даље сматрају партнером.

2. Србија недовршених ратова

На победничком постољу, у ноћи избора, заједно са председником Вучићем, били су лидер босанских Срба М. Додик и лидер црногорских Срба, четнички војвода и председник Скупштине ове земље А. Мандић. На подијуму би био М. Радоичић, који се сматра вођом (тачније менаџером) косовских Срба, да његова паравојна операција у Бањској није била неуспешна.

У дискурсу ових избора, победника и већине партија и коалиција које нису победиле, ратови Србије нису окончани. Од доласка председника Вучића на власт, Србија и Срби нису нашли нови облик прилагођавања суседним државама и народима, већ су продубили проблематичан однос са њима. Данас је отворено српско питање у односу на оспоравање Косова, БиХ и Црне Горе као демократских, функционалних држава са евроатлантском перспективом.

У овом дискурсу ратови деведесетих распадом бивше Југославије нису завршени, није било злочина Срба и Србије, а њихови циљеви су легитимни да се наставе другим средствима, од блокада у БиХ, револуције клеро-националистички у Црној Гори на операције паравојних јединица против Косова.

Ови избори су легитимисали регионалну политику председника Вучића, ону оживљавања српског питања конкурисањем суседним државама. Готово цео политички спектар у Србији постао је део овог дискурса, појачавајући Вучићев легитимитет.

Самопроглашена проевропска опозициона коалиција себе је назвала „Србија против насиља”. Име је добио по протестима за масовно убиство деце и омладине другог маја у Србији. Али током целе кампање, он се није осврнуо на српску културу рата и насиља која коегзистира са ратовима за распад бивше Југославије – изворима колективног насиља у Србији и претњи целом региону. Уз освојене гласове и назив замке, ова коалиција се симболично може протумачити да је рекла супротно, да већи део Србије није против насиља.

3. Србија са много столица

Западне дипломате и државници поновили су председнику Вучићу да не може да седи на две (или више) столица у својој спољној политици. Овим изборима је показао да може.

Србија је земља на „европском путу“, како је то описао председник који је победио на изборима. Европски пут је последњих година, једноставно, разбијен, претварајући ЕУ у банкомат са којег се повлаче средства уз обећање да ће једног дана обавезе према њој бити испуњене, и то селективно.

Србија је земља која поштује улогу САД и показује то поштовање производњом муниције за извоз. На чудним путовањима која међународна трговина пролази, ова муниција завршава у украјинској војсци.

Србија је земља која воли Русију. Ова љубав се манифестује тиме што Србија „на свом европском путу“ није увела санкције Русији. У замену за ту љубав, Србија очекује дипломатску (и другу) подршку својој политици поновног отварања српског питања кроз оспоравање других држава, укључујући и чланицу НАТО-а, Црну Гору.

Србија је земља са дивљењем према Кини. У том дивљењу, Србија би желела да себе види као суву луку Кине у централној Европи и сан сваког малог детета да поред себе има великог брата који неће дозволити да га неко гура.

Србија је последњих година Европу видела као успешно тржиште и инвеститора, САД као непремостиву силу, Русију као великог брата политике недовршених држава, Кину као глобалну силу која ће стварати равнотежу са Западом. Уосталом, председник Вучић је успешно тестирао могућност да свакоме понуди оно што не нуди другима, а да од свакога узме.

Тако Србија себе види пројектовану као део БРИКС света, асоцијације у којој има новца и тржишта, али нема вредносне припадности.

4. Србија чека свет чуда

Избори у Србији нису били да се приближе Европи и Америци, већ да пројектују наду у будућност у којој Европа и Америка могу да личе на Србију.

У данашњој ЕУ референтна тачка за Србију је Виктор Орбан, који европски новац дели са другим државама чланицама, али не и вредности. У пројекцији за 2024. очекивања у Србији могу бити суштинске промене.

У њему Путинова Русија поново преузима иницијативу у Украјини, исцрпљујући и ову земљу и подршку Запада за њу.

У њему европски избори повећавају политичке снаге попут Орбанових, а Холандија је то доказала победом екстремне деснице.

А у њој изборе у Америци побеђује Доналд Трамп, доносећи освету човека који не гледа на свет традиционалним америчким очима поретка заснованог на правилима, већ у поретку правила које сам поставља, према хирови тога дана.

Овај свет чуда би више личио на данашњу Србију него што Србија на њу данас. Србија, која је данашњи европски изузетак, пројектује себе да буде „мејнстрим“, део Европског центра, или можда трансатлантска. Као што је председник Вучић удобно смештен у Центру, бар до 2027. године.