КОХА.нет

ОпЕд

Данашња Србија не жели дистанцу, већ оправдање Милошевићеве политике

Очекивања из 2000. године да ће се Србија удаљити од мрачне прошлости Милошевићевог периода не само да се нису остварила, већ је данашња Србија назадовала. И за то Београд оркестрира јединство Срба у региону у покушају да релативизује злочине, историјски ревизионизам и створи утисак да су само Срби жртве, а Србија никоме ништа. Ова „борба за бољу будућност“ Србије искоришћава равнодушност међународне заједнице

Хрватска је ових дана обележила годишњицу најважнијег догађаја у својој историји, операције "Олуја" којом је 1995. године ослободила велики део територије коју су окупирале српске снаге. Иако и тада и данас Београд тврди да је сукоб у Хрватској био или „грађански рат“ или „хрватска репресија над недужним српским грађанима“, чињеница је да је српске војне и полицијске структуре у Крајини створио, финансирао и водио Београд. . Због тога је недавно изречена пуна казна за ратне злочине Јовици Станишићу, бившем шефу безбедности Србије. У овој пресуди је потврђено да је Србија имала улогу у злочинима које су српске снаге починиле и у Хрватској.

Хрватска с поносом обележава овај датум, сећа се хероја и оних који су дали своје животе за ослобођење домовине. Али он све више анализира околности које су довеле до ове операције и последице. Успешну војну операцију у Хрватској укаљали су они који су после ове акције починили злочине над Србима, некима палили куће, убијали и прогањали Србе који су одлучили да остану у својим домовима. Због тога је Хрватска претрпела велике последице, укључујући дуге политичке санкције током којих је Запад одбијао да се састане са хрватским политичким лидерима, док је европски пут Хрватске био блокиран. Најнапредније у европским интеграционим процесима биле су Албанија и Северна Македонија.

Србија и Срби у региону различито обележавају овај датум. Желе да га представе као најмрачнији период у историји Срба. Уопште не помињу шта се десило другима у ратовима које је започела сама Србија, колико је било жртава злочина које су починиле српске снаге, укључујући разарање Вуковара и Дубровника, геноцид у Сребреници и масакр Албанаца. у Дреници. Као да се ови уопште нису десили. Чак иду толико далеко да тврде да су измишљени. Овакво понашање данашње Србије доказује да она није ни спремна ни вољна да се у миру и добросуседству са суседима суочи са прошлошћу у корист будућности.

Очекивања из 2000. године да ће се Србија удаљити од мрачне прошлости Милошевићевог периода не само да се нису остварила, већ је данашња Србија назадовала. И за то Београд оркестрира јединство Срба у региону у покушају да релативизује злочине, историјски ревизионизам и створи утисак да су само Срби жртве, а да Србија никоме ништа није урадила. Ова „борба за бољу будућност“ Србије експлоатише и равнодушност међународне заједнице.

У јесен 2000. године, када је у Загребу одржан први заједнички самит земаља региона и земаља ЕУ, на којем је обећана европска перспектива за ове земље региона, речено је да је поразом Слободана Милошевића политике, утире пут за светлу европску будућност и оставља иза себе мрачну прошлост региона.

Али ситуација у Србији се толико променила да се данас „проевропском снагом” сматра влада на чијем челу су бивши сарадници Слободана Милошевића, почев од садашњег председника Александра Вучића, министра спољних послова Ивице Дачића, па до начелника обавештајне службе Александра Вулина. Њима се придружују политичари који представљају Србе из других земаља попут Босне и Херцеговине, Косова и Црне Горе. У свим овим земљама Србија тврди да се „насиље и репресија над Србима настављају“. Сваки напад на било ког грађанина српске националности је преувеличан, чак и када се ти напади дешавају једноставно као инциденти који немају међуетничку позадину. А када се постави питање српских злочина, онда креће кампања њиховог негирања или релативизације.

Склони веровању да се европска будућност региона мора градити кроз помирење, које мора имати дозу заборава злочина, чак и поједини западни политичари радије не говоре превише о прошлости. Не само да не помињу злочине Милошевићевог режима и потребу да се данашњи лидери Србије дистанцирају од њих, него су иритирани када тако нешто помињу други, посебно из Хрватске и са Косова. Неким званичницима ЕУ посебно смета када косовски премијер Аљбин Курти и председница Вјоса Османи помињу злочине Србије. Иако то не говоре јавно, сматрају да такав приступ "не доприноси стварању атмосфере помирења".

Приступ данашњем српском руководству је утолико несхватљивији када су саме структуре ЕУ састављале извештаје који доказују да актуелни режим у Србији релативизује ратне злочине, негира геноцид у Сребреници и велича осуђене ратне злочинце. Даје простор осуђеним злочинцима у медијима, на политичкој сцени иу државним структурама. Да је тако сведочи и пријатељство које председник Србије Вучић наставља са својим бившим политичким ментором Војиславом Шешелом. Странка на власти, Вучићева, позива у почасне госте осуђене за ратне злочине.

Када ЕУ зна за настојања Србије да искриви историјске чињенице, негира или релативизује српске злочине, изгледа као лицемерје када позива да се тако нешто не дешава. Није било последица за оне који негирају злочине и геноцид. ЕУ и Сједињене Државе их такође настављају третирати као важне партнере, чак и као одговорне и конструктивне политичаре. Игноришу чињеницу да су такви политичари у Србији створили атмосферу у којој је мишљење веома проруско и антизападно.

Било би добро за цео регион, а и за ЕУ, да је Србија заиста оријентисана на ЕУ, која би осудила политику Слободана Милошевића и рад на помирењу са суседима, уважавајући жртве злочина. Али Србија у којој се Милошевићева политика и даље оправдава не може бити катализатор за стварање мира, стабилности, толеранције и добросуседства у региону.