Српска стратегија спаљене земље на Косову

Немачки новинар Ерих Ратфелдер сматра масакр у Рачку 15. јануара 1999. године не изненађењем, већ очекиваним развојем догађаја. Кроз контакте са српским изворима у Сарајеву, схватио је да се Милошевић спрема да све одигра на једну карту како би остварио своју визију промене етничког састава Косова. Аутор види масакр у Рачку као покушај протеривања Албанаца са Косова, али и као део војне стратегије за контролу пута Приштина-Призрен, једне од главних артерија земље. Својом књигом „Косово – историја једног сукоба“ он даје Косову прави глас у историји – глас који се мора чути.

План „Потковица“ и интернационализација сукоба

За разлику од многих других међународних аутора – укључујући и неке Немце – Ерих Ратфелдер тврди да је српска стратегија спаљене земље на Косову била део структурираног војног плана. Према његовим речима, овај план је имао облик слова „У“ окренутог ка западу, које су српске снаге морале да „затворе“ како би завршиле опкољавање и чишћење Косова. Да би затворили ово „У“, Срби су морали да преузму контролу над путем Призрен-Пећ. Албанци су, с друге стране, морали да осујете овај циљ изградњом војног плана под шифрованим називом „Коњски бек“ у централном Косову, одакле би затим могли да напредују на север или југ како би прекинули српске логистичке везе и изоловали београдске трупе у Призрену или Пећи.

Да би спровела ову стратегију, ОВК је морала да држи границу са Албанијом отвореном на неколико кључних тачака, брани град Јуник и преузме контролу над Ораховцем. Ова оперативна шема била је директно повезана са посетом америчког изасланика Ричарда Холбрука Јунику у јуну 1998. године, у покушају да се отворе канали дијалога и да се ОВК укључи у политички процес. У том контексту, Ратфелдер говори о преговорима са утврђеним роковима, дипломатском ангажовању Холбрука, амбасадора Кристофера Хила, генералног секретара НАТО-а Хавијера Солане и аустријског амбасадора у Београду, Волфганга Петрича. Он такође анализира улогу резолуција Савета безбедности и дебате које су започеле на Западу о потреби интервенције чак и без одобрења УН, у случају даљег погоршања ситуације.

То је био тренутак када је Косово добило нову димензију интернационализације. Под америчким притиском, Милошевић је пристао да потпише споразум са Холбруком о распоређивању 2.000 ненаоружаних посматрача ОЕБС-а – споразум који је прихватила и ОВК. 9. октобра 1998. године, ова друга је прогласила једнострани прекид ватре.

Масакр у Рачку и неуспех споразума Холбрук-Милошевић

такође Додатак за културу Пре 4 месеци Косово ка ослобођењу и независности

Ратфелдер масакр у Рачку од 15. јануара 1999. године не сматра изненађењем, већ очекиваним развојем догађаја. Кроз контакте са српским изворима у Сарајеву, схватио је да се Милошевић спрема да све одигра на једну карту како би остварио своју визију промене етничког састава Косова.

Аутор види масакр у Рачку као покушај протеривања Албанаца са Косова, али и као део војне стратегије за контролу пута Приштина-Призрен, једне од главних артерија земље.

„Према српској војној доктрини, специјалне снаге су деловале по протоколу: прво су погодиле село артиљеријом, затим су ушле, претражиле људе који нису успели да побегну, одвојиле мушкарце од жена и деце, послале мушкарце на другу локацију и стрељале их – баш као у Босни“, пише Ратфелдер.

Масакр у Рачку такође означава неуспех мисије ОЕБС-а и споразума Холбрук-Милошевић. Овај злочин је шокирао међународно јавно мњење и био је катализатор за почетак интервенције НАТО-а.

Конференција у Рамбујеу – изгубљени прозор за компромис

Конференција у Рамбујеу је представљена као кључни тренутак у међународним напорима да се заустави ескалација насиља и избегне потпуни рат на Косову. У својој књизи „Косово – историја једног сукоба“, немачки новинар Ерих Ратфелдер посвећује детаљну и критичку анализу овој конференцији, описујући је као одлучујућу тачку у којој међународна дипломатија није успела да спречи војну интервенцију.

У свом препознатљивом и занимљивом стилу, Ратфелдер нуди јасну слику преговора и унутрашње динамике која је карактерисала Рамбује, тумачећи га као „изгубљени прозор компромиса“ од стране Слободана Милошевића. За њега, српско одбијање није био само политички чин, већ део промишљене стратегије за припрему кампање етничког чишћења која ће уследити.

Он разоткрива српски наратив о „планираној инвазији НАТО-а“ као пропагандни маневар који има за циљ да легитимише одбацивање споразума и мобилише домаће српско јавно мњење. За Ратфелдера, Рамбује није био неуспех Запада да наметне мир, већ прилика коју је српски режим одбацио – чин који је неизбежно довео до интервенције НАТО-а.

Сврха конференције у Рамбујеу, према аутору, била је замишљена као модел сличан Дејтону: албански и српски представници би се изоловали у замку близу Париза док се не постигне компромис. Међународни посредници – укључујући Олбрајтову, Холбрука, Хила, Кука, Ведрина и Петрича – тежили су уравнотеженом споразуму који би зауставио рат и обезбедио присуство НАТО-а да га спроведе.

Ратфелдер напомиње да је српска делегација у Рамбујеу била слаба и нерепрезентативна, састављена углавном од посланика и нискорангираних личности, што је јасно показало да Милошевић није био заинтересован за политичко решење. Напротив, како су се преговори одуговлачили, он је гомилао трупе и оружје на Косову, припремајући терен за нову офанзиву. Књига наглашава да споразум из Рамбујеа није кршио суверенитет Југославије. Србија је и даље задржала многа овлашћења над Косовом, док је за Албанце представљао болан компромис: захтевало се распуштање ОВК, док је коначни статус одложен за касније. Међутим, споразум је предвиђао широку самоуправу и присуство НАТО снага као гаранта безбедности – кључна питања за Албанце. Један од најконтроверзнијих елемената био је такозвани „војни анекс“, који је гарантовао НАТО-у потпуну слободу деловања на територији Југославије. Ратфелдер објашњава да је овај анекс српска пропаганда користила као изговор за одбацивање споразума, док су га западни критичари видели као доказ хегемонистичких намера НАТО-а. Међутим, позивајући се на анализу Јенса Ројтера, аутор тврди да овај анекс није био предмет правих преговора и да је механички преузет из Дејтонског споразума – више као технички модел него као стварни циљ окупације.

такође Додатак за културу Пре 5 месеци Рат, сећање и новинарство: Косово у наративу Ериха Ратфелдера

Сукоби унутар албанске делегације

Ратфелдер баца светло на тензије и оклевања унутар албанске делегације, посебно на став Хашима Тачија, који је у почетку одбио да потпише. Већина ОВК је била за споразум, али је Тачи оклевао. Тек након великог притиска међународних дипломата и упозорења Мадлен Олбрајт да НАТО неће интервенисати без потписа, албанска делегација је потписала споразум 18. марта 1999. године.

Србија је, с друге стране, одбила да потпише споразум, настављајући војне припреме на Косову. Ово одбијање, заједно са интензивирањем репресије против Албанаца, на крају је довело до почетка НАТО бомбардовања 24. марта 1999. године. Интернационализација косовског сукоба и 78-дневно НАТО бомбардовање српских војних циљева довело је до повлачења југословенске војске и полиције са Косова и њиховог стављања под међународни цивилни и војни надзор. Улазак копнених трупа НАТО-а отворио је пут напорима ОЕБС-а, УНМИК-а и Европске уније да изграде функционалне административне структуре на Косову.

Ратфелдер нуди дубоку, често критичку и бескомпромисну ​​анализу овог важног поглавља у модерној историји Косова. Он истиче да је у почетку присуство КФОР-а са преко 50 војника створило осећај сигурности и наде међу грађанима Косова, који су управо доживели кампању етничког чишћења. Паралелно са тим, УНМИК је преузео управљање институцијама и јавним животом.

Ратфелдер пажљиво анализира сложену и бирократску структуру

УНМИК, напомињући да се састојао од неколико различитих компоненти: цивилне администрације УН, ОЕБС-а за изградњу демократских институција, ЕУ за економску обнову и УНХЦР-а за повратак расељених лица. Ова структура са четири стуба, према његовим речима, никада није успела да створи јасну команду, ефикасну хијерархију и дугорочну визију за институционални развој Косова.

Једна од најјачих критика коју Ратфелдер артикулише јесте она упућена међународној елити УНМИК-а, која је, према његовим речима, после 2003. године постала део привилеговане структуре и одвојена од стварности косовског народа. Он их описује као „званичнике задовољне високим платама и животом у Приштини“, који су често показивали недостатак воље да се суоче са стварним изазовима земље, укључујући изградњу владавине права, повратак расељених Срба, борбу против корупције и изградњу функционалне локалне администрације. Аутор такође наглашава да су због овог јаза многе политичке одлуке остале у рукама међународних представника, док су се косовски лидери често појављивали више као локални менаџери увезене силе него као прави носиоци суверенитета. Он истиче, на пример, да је УНМИК, уместо да припреми терен за брз пренос овлашћења на локално становништво, често одлагао ове процесе уз нејасна оправдања. Након проглашења независности 2008. године, мисија ЕУ ЕУЛЕКС заменила је део улоге УНМИК-а, али према Ратфелдеру, ова мисија је такође наследила многе од претходних проблема: политичку несигурност, недостатак легитимитета у северном делу Косова и конкуренцију између међународних актера.

Глас који се мора чути, сачувати и проучавати

Књига „Косово – Историја једног сукоба“ Ериха Ратфелдера једно је од најважнијих и најаутентичнијих дела које свеобухватно документује косовско питање крајем 20. века и у првој деценији 21. века. Њен значај не лежи само у чињеници да ју је написао директан сведок догађаја, већ и у критичком, непристрасном и дубинском приступу локалним и међународним актерима. Ратфелдер не представља само новинарски приказ, већ нуди међусобно повезану анализу политичких, војних и дипломатских догађаја који су довели Косово до ослобођења, а затим и до независности. Он помаже читаоцу да схвати да историја Косова није само локална историја, већ део европске политичке и моралне савести, у којој се сударају вредности правде, одговорности и међународне интервенције у заштити угрожених народа.

Књига „Косово – Историја једног сукоба“ немачког новинара Ериха Ратфелдера представља важан и незаменљив допринос савременој историографији Косова. Написана од стране директног сведока политичких и војних дешавања од краја 80-их до проглашења независности 2008. године, ова књига представља уравнотежен, документован и дубок приказ узрока, динамике и последица косовског сукоба у контексту распада Југославије. Са истинитошћу, искреношћу и аналитичком храброшћу, Ратфелдер даје Косову тачан глас у историји – глас који треба чути, сачувати и проучавати.