Железничка станица Скопље – станица нафте и ужаса

Док се Хитна помоћ спремала да крене за Прешево, наставио је причу наш саговорник Мустафа Мустафа, ако се сећа дела, изнели смо је на почетку ове тужне приче. „Окупљање и одлазак албанских породица са Косова, Македоније или Прешевске долине, који су почетком педесетих отишли ​​у Турску и Анадолију, углавном се обављао са Железничке станице у Скопљу. У то време свако јутро у пет сати одлазио је воз пун Албанаца“, каже Мустафе Мустафа. Завршио бих ову причу фрагментом необичног разговора Добрице Ћосића и Фадиља Хоџе

„Александар Ранковић је доследан себи, достојанствено се суочава са падом и губом. Понаша се супротно Миловану Ђиласу. Бољшевик је и на бољшевички начин се носи са поразом, зато и чува ореол друга Марка! Нисам у стању да га убедим да напише мемоаре, нити да настави монолошке белешке које је започео после срамног избацивања из редова партије и политике, а које чувамо Славка и ја. Тај човек који је свој живот посветио комунистичкој партији и идеологији побеђен је и осрамоћен поверењем у свог 'Старца' (Тита). Он (Ранковићи) није кажњен због револуционарног терора и Голи Отокуа, за шта је одговоран пред својим савременицима и историјом“, писао је Добрица Ћосићи у мају 1976. године.

„Са мном не би могли да ослабе Србију и да одобре Устав из 1974.

У међувремену, у разговорима које је водио са Ћосићем, сам Ранковић је објаснио да је злогласни логор Голи оток „подигнут на Титов предлог, али да се Ранковићу посебно допала позиција на којој ће бити постављен, пошто је Голи оток заправо било острво и да су функционери УДБ-е који су се бавили организацијом и оснивањем логора Голи Отоку“, према Ранковићу, „такође били укључени у утврђивање поретка и метода који се тамо примењују и сви су већ завршили школовање у Москви. Сви су били студенти НКВД-а. „Мислим да је на Голом отоку било затворено 15.000 до 16.000 затвореника“, рекао је Ранковић, одговарајући на једно од хиљада пута постављених питања зашто је искључен из руководства, странке и политике, на крају је појаснио да је „И морали да напусте руководство земље, јер због мене и са мном не би могли да ослабе Србију и одобре Устав из 1974. године!“ Од Косова и Војводине не би могли да стварају државе. Иако се од XNUMX. конгреса и новог програма ЛК Југославије кретао ка конфедерализацији Југославије, ја се томе оштро противим... Морали су да ме склоне да би лакше остварили своје циљеве”, сведоче сведоче речи. Александра Ранковића које је Добрица рекао Ћосићу и овај их је објавио у једном од својих дневника...

„Ту атмосферу ужаса на станици Скопље могу описати само они који су је искусили“

Док се Хитна помоћ спремала да крене за Прешево, наставио је причу наш саговорник Мустафа Мустафа, ако се сећа дела, изнели смо је на почетку ове тужне приче. „Окупљање и одлазак албанских породица са Косова, Македоније или Прешевске долине, који су почетком педесетих отишли ​​у Турску и Анадолију, углавном се обављао са Железничке станице у Скопљу. У то време сваког јутра у пет сати одлазио је воз пун Албанаца. Није било возова са мање од двадесет вагона, а понекад ни у ходницима возова није било слободних седишта. Из Скопља смо отишли ​​у Солун, па наставили за Истанбул. Ту атмосферу ужаса у Скопској станици могу описати само они који су је искусили. Када смо стигли у Истанбул, наша патња је била још већа. Они који су имали некога у Турској имали су среће, јер су имали ко да им помогне, али за оне који нису имали никога било је јако лоше. Некада је у Зејтинбурну у Истанбулу била војна касарна, не знам каква је то зграда, али тамо су првобитно биле насељене целе албанске породице. Ужас, ужас!“, сећао се, дрхтала му је усна, али ни сада у последњим годинама живота, иако је био двоструки изгнаник, Прешевар Мустафа Мустафа никада није одустао од помоћи Косову. 

„Пошто су моји синови рођени да зараде од седамдесетих година, моја примања су увек ишла у службу ослобођења Косова. И сада када имамо Косово као државу, и када будемо сигурни да ће нас Косово заштитити, поклонићу санитетско возило које сам купио Дому здравља у Прешеву!“

„Већ се спремате да Косово претворите у Пијемонт ’велике Албаније‘“

Нехотице бих ову причу затворио фрагментом необичног разговора.
„Онда сам се у разговору о нашој будућности – Албанаца и Срба – обратио Фадиљу Хоџи“, записао је у свом дневнику главни националиста Добрица Ћосић, марта 1963. „Фадиле, прихвати да ви Албанци имате овај план: остаћете у Југославију док се не индустријализујеш, урбанизујеш и образујеш, а онда ћеш као северњачки напредњаци и демократе ослободити и ујединити недемократски и неразвијени југ – Албанију. Већ се спремате да Косово претворите у Пијемонт 'Велике Албаније' и тако ћете остварити циљ Призренске лиге? Фадил Хоџа је скочио из фотеље, загрлио ме и рекао: Гекхе (малок, катундар) брате, како нас разумеш... Фадил Хоџа је озбиљан човек!“, написао је Ћосићи. 
Али Мустафа Мустафа је имао другачије схватање држављанства Косова. „Сада имамо Косово као велики храст са густим грањем и њихова сенка покрива и Прешево, а ја сам само тако сањао ослобођење Косова када сам био дете, онда када сам радио са коњима као коњаник на улици. Истанбула и као рудар шездесетих година у подземним рудницима Белгије“.