-
Од:
Куштрим Бектеши
- 15. новембар 2025. 21:48
- Учешће у:
И… данас се навршава година дана откако је представа „Емира“ отказана само пет дана пре заказане премијере. Од тада није предузета никаква озбиљна и одлучна акција да се консолидује цела екипа представе и да се премијера представе оствари. Само површни напори, много празних речи и обећања, предлози за датуме и планови за повратак који су осуђени на пропаст. У року од целе године, НИЈЕДНА озбиљна и добровољна акција није предузета да се обнови представа која је неправедно отказана и која се и даље неправедно трпи у агонији.
Данас, 15. новембра 2025. године, навршава се годишњица откако је представа „Емира“ отказана само пет дана пре заказане премијере. Као и данас, пре годину дана, срећно сам корачала ка позоришту, након што је проба претходне вечери прошла бриљантно и осетило се оно што називамо „сценском магијом“ – када представа оживи и успешно стигне до фазе рођења, спремна за извођење пред публиком. Журно сам ушла у кафетерију позоришта, владала је напета тишина, али сам прошла не схватајући шта се дешава. Наставила сам да се укратко састанем са уметничким директором да питам да ли су одштампани коментари за синоћњу пробу, коментари које сам му послала имејлом да их дистрибуира глумцима. Мрак у његовој канцеларији. Каже ми да изгледа да је све готово, штрајкачи ће вечерас почети штрајк. Не верујем, одбијам да верујем, кажем да није могуће да се ово деси пет дана пре наше премијере. Са осећајем стрепње, силазим степеницама ка сцени, али и даље са надом да ће све проћи добро и да ће представа доживети своју дуго очекивану премијеру. На сцени су ме чекали глумци са којима сам напустила пробу за „чишћење мизансцена“ завршне сцене између Емире и Калине, пре пуне пробе у 20:00 часова. Почињемо пробу. После неког времена, представник Синдиката глумаца ТКК улази у салу и саопштава вест да је штрајк почео и да се проба мора прекинути. Унутрашњи глумци ТКК, део екипе представе, придружују се штрајку (осим Басрија Луштакуа). Тишина. У сали се окупљају сви спољни сарадници представе – глумци и сарадници са Косова, из Албаније и Северне Македоније. Влада атмосфера жалости, као да учествујемо у сахрани бебе која је управо доживела насилни побачај. Тешка ноћ, пуна ноћних мора. Небо над Приштином ми се чинило тмурним. „Хладни новембар“ попут песме „Јерихон…“
И… данас се навршава година дана откако је представа „Емира“ отказана само пет дана пре заказане премијере. Од тада, није предузета никаква озбиљна и одлучна акција да се консолидује цео тим представе и оствари премијера представе. Само површни напори, много празних речи и обећања, предлози за датуме и планови за повратак који су осуђени на пропаст. У року од целе године, НИЈЕДНА озбиљна и вољна акција није предузета да се обнови представа која је неправедно отказана и која се и даље неправедно трпи у агонији.
Прошла је пуна година, а питање исплата спољним сарадницима још увек није решено, упркос десетинама имејл комуникација са званичницима МКОС-а и ТКК-а, и упркос бројним обећањима да ће све бити поправљено и да ће представа бити оживљена и приказана јавности ове године на отварању фестивала „Мојсију“, баш као што је требало да буде пре годину дана.
Сада ће се национални фестивал „Мојсију“, отказан пре годину дана, одржати у Приштини, али без представе „Емира“, без премијере копродукције три национална позоришта, без главног садржаја фестивала, без основног концепта на којем је осмишљен овај нови формат овог фестивала, који финансирају три министарства три државе. Парадокс. Апсурд. Постоји ли нека друга реч која је прикладнија да опише ову стварност?
Пре годину дана, продукцију представе „Емира“ прекинули су штрајкачи, пре годину дана је отказан и национални фестивал „Мојсију“. Да ли се нешто променило после тог штрајка? Ко је победио? Ко је изгубио? Штрајкачи су прекинули штрајк, фестивал ће се ове године одржати у Приштини, сунце наставља да излази и залази... све наизглед наставља да буде исто као и пре, ништа наизглед се није променило... Остаје само отворен гроб, сломљени сан, бескрајно чекање, агонија... агонија која подсећа на агонију пацијента у коми који већ годину дана лежи између живота и смрти, који не зна каква га судбина чека: хоће ли се вратити у живот или ће му једне мирне ноћи искључити апарат за кисеоник?
Агонија емисије „Емира“ се наставља... прослава фестивала „Мојсиу“ ускоро почиње... Живели!
Аутор је редитељ представе „Емира“
Прочитајте такође: