„Прича о границама Прешевске долине“ Изван клишеа историје

Књига „Наратив о границама Прешевске долине (1843-2018)“, аутора Скендера Латифија – KOHA Publications, Приштина, 2025 – појављује се као исцрпан преглед историографске теме кроз хладни геополитички скенер. Ово научно истраживање пројектује нови код критичког мишљења, где озбиљност архивског документа демаскира ретроградне процесе Београда према нашим источним земљама. Кроз богату изворну архитектуру, аутор прати пулс историје од Балканских ратова до модерне дипломатије Трампове ере. Након читања овог дела, велика историјска усамљеност у којој су ови етнички простори остали, укључујући и тренутну рану пасивизације адреса, утиснута је у сећање. Књига избегава сваку емотивну и романтичну реторику, постајући референтна тачка за политичке платформе у одбрани наших геоетничких интереса. Ово опсежно историографско истраживање пружа широку документарну базу која подстиче дубоко размишљање о националном сећању.

Географија албанског бола одувек је имала драматичну тенденцију да се смањује на мапама и шири кроз сећање. Овај стални покушај територијалног отуђења подсећа нас на бриљантну тезу мислиоца Едварда Саида о имагинарним географијама и начину на који хегемонистичке силе цртају вештачке границе како би лишиле народ њиховог историјског и геоетничког идентитета.

Када сам узео у руке најновију књигу научника Скендера Латифија, са веома значајним насловом „Наратив о границама Прешевске долине (1843-2018)“, преда мном се указао историографски пејзаж за који сам веровао да га добро познајем. Као публициста и пажљиви посматрач сурових токова балканске политике, био сам упознат са овом проблематиком коју аутор обрађује, чак и на детаљним нивоима политичких дешавања. Међутим, сада, након читања ове књиге, одлазим са снажним утиском да сам прочитао читаву библиотеку докумената и анализа и суочио се са лавином извора који потпуно преокрећу дотадашње клишее.

Границе као жаришта дивљег геополитичког експеримента

У овом новом хоризонту наше свести, Латифијево дело функционише као анализа онога што је Мишел Фуко назвао структурама административне контроле и просторима искључивања, где држава користи свој правни и катастарски апарат да врши тихо, али систематско насиље над аутохтоним становништвом. Кроз документа која се огледају, Скендер Латифи скида ове источне границе са једноставне одеће географских линија, осветљавајући их као жаришта дивљег геополитичког експеримента усмереног на систематско сужавање албанске етничке географије. Ова књига поставља непремостиву граничну тачку у савременој историографији, приморавајући нас да судбину Прешева, Бујановца и Медвеђе читамо кроз ригорозну научну анализу, а не кроз готове догме дневне политике.

У наредним поглављима књиге, Скендер Латифи помера фокус свог истраживања на сложени период Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и његове дугорочне последице по албанско становништво. Ова ера означава почетак тихе асимилације, оркестриране кроз аграрне реформе и законе о колонизацији, где је албанска имовина отуђена краљевским декретима и преношена словенском становништву доведеном из других региона. Аутор прецизно документује како је званични Београд користио државну администрацију као оружје за промену геоетничке структуре, ускраћујући Албанцима елементарна културна и језичка права.

У овој хладној анализи механизама аграрне колонизације, Латифијево истраживање проналази снажну додирну тачку са тезама угледног швајцарског историчара Оливера Јенса Шмита, који је у својим студијама о историји Косова и околних подручја осветлио српску стратегију периода између два светска рата за растварање албанске територијалне компактности. Шмит тврди да аграрне реформе тог времена нису биле економске природе, већ су биле чисти инструменти етничке геополитике, налаз који Латифи потврђује конкретним катастарским документима за Прешево, Бујановац и Медвеђу, показујући како су најплодније парцеле албанске земље претворене у словенске колоније.

Стратешки положај као географско проклетство

Аутор такође темељно анализира стратешки положај овог региона, који је често виђен као географско проклетство због виталног значаја Моравског и Вардарског коридора за хегемонистичке интересе Балкана. Овај аналитички приступ се у потпуности поклапа са запажањима америчке политиколошке научнице и историчарке Сабрине Рамет, која је у својим анализама изградње југословенске државе истакла како је Београд погранична подручја са албанским становништвом видео као жаришта сталне геополитичке опасности, примењујући континуирани војни и полицијски режим над њима. Латифи показује како је комунистичка Југославија након Другог светског рата наставила исту линију меког чишћења, користећи стални економски притисак, селективне порезе и намерну инфраструктурну изолацију како би присилила Албанце на тиху миграцију ка Турској или другим урбаним центрима.

Овај процес административног геноцида додатно осветљавају документарне архиве које је оставио истраживач Роберт Елси, који је изнео на видело озлоглашене београдске меморандуме и пројекте попут оних Чубриловића или Ранковића о расељавању Албанаца. Скендер Латифи успева да са аргументованом прецизношћу докаже како ове фашистичке идеје нису остале само на папиру, већ су педантно спровођене у овом делу албанских земаља, где је период акције прикупљања оружја и државни терор педесетих и шездесетих година погодио срж националног отпора, сводећи етно-социјалну физиономију на застрашујући степен нашег колективног опстанка.

У жаришту скорашње историје

Хронолошки ток ове историографије постепено напушта прашину прошлих векова како би директно ушао у врели терен наше скорије историје, где динамика и интензитет догађаја достижу врхунац избијањем рата Ослободилачке војске за Прешево, Медвеђу и Бујановац (ОВПБ). Скендер Латифи третира овај еп кроз хладну документарну анализу, лишавајући га фолклорног духа или тренутних глорификација и осветљавајући га као неизбежну и легитимну реакцију на дивље насиље српске државе које је уследило након завршетка рата на Косову.

Кроз оперативне документе и сведочанства тог времена, Латифи открива како су најбољи момци ове покрајине били приморани да се наоружају како би бранили свој праг и интернационализовали питање које је Београд покушавао да држи закључано у фиокама тајне полиције.

У овом тренутку, ауторов аргументативни смисао такође налази снажну подршку у анализама истакнутих британских научника попут Џејмса Петифера, који је у својим студијама о албанским оружаним формацијама указао на то како насилно затварање политичких простора неизбежно производи војне устанке као последње средство за колективну самоодбрану. Латифи доказује да сукоб у ове три општине није био изолован инцидент или извоз насиља, већ директна последица неуспеха Београда да интегрише и поштује национална права Албанаца који су остали под његовом административном управом.

Оно што овај део књиге уздиже на највише нивое геополитичке анализе јесте откривање међународне дипломатске закулисе, где се истиче ауторов третман такозваног модела Ел Салвадора. Латифи осветљава како су страни стратези и међународни посредници покушавали да примене на овај регион формуле посредовања и демилитаризације које су претходно тестиране у латиноамеричким сукобима, где се интеграција бивших герилаца у мултиетничке полицијске структуре сматрала кључем стабилности. Ово смело и документовано поређење показује како је судбина Албанаца ових општина често зависила од великих глобалних једначина, где се Кончулски разговори и стварање Копнене зоне безбедности анализирају као тренуци велике прекретнице, али и као доказ болног компромиса који је оставио многа питања да висе у ваздуху.

Овај аналитички приступ је у потпуности у складу са запажањима познатог британског новинара и научника Тима Џуде, који је у својим геополитичким анализама Балкана нагласио да је мировни модел примењен на овим просторима често патио од недостатка дугорочних међународних гаранција, остављајући локално становништво на милост и немилост једностраних тумачења Београда. Скендер Латифи такође користи важне извештаје Међународне кризне групе из тог периода, показујући како је западна дипломатија журила да угаси пожаре, а да фундаментално не реши Гордијев чвор политичког и правног статуса Албанаца у Србији.

Сабласни повратак идеје о размени територија

Ова рефлексија о скоријој историји налази свој тренутни врхунац у третману модерне геополитике и веома специфичног периода Трампове администрације, времена када се идеја о размени територија између Косова и Србије вратила попут духа на столове високе дипломатије. Скендер Латифи анализира овај тренутак са дивном научном хладнокрвношћу, разоткривајући егзистенцијалне опасности које су угрожавале геоетнички интегритет региона од пројеката линеарних подела или нових фрагментација. У овом тренутку, његов оштар критички осећај налази пуну тачку сусрета са упозорењима познатог америчког истраживача и професора Данијела Сервера, који је у својим анализама тог периода снажно тврдио да би такве игре са етничким границама могле отворити Пандорину кутију на Балкану, у почетку дестабилизујући саму Прешевску долину и стварајући домино ефекте широм региона. Латифи проширује ову аргументативну основу показујући како сваки такав покрет без стабилне историјске основе и без гаранције колективних права ризикује да овај простор претвори у ново жариште трајне кризе. Овај приступ се делимично поклапа и са геостратешким запажањима британског научника Тимотија Леса о опасностима које представља неуспех геоетничке интеграције пограничних заједница, што аутора подстиче да пројектује своју књигу изван хладног историјског инструмента, претварајући је у живи геополитички водич и аларм за изазове који нас очекују на хоризонту будуће дипломатије.

Нови хоризонт за ауторитет савремене историографије

Прелазак са једноставне равни документарног прикупљања на поље аналитичке интерпретације захтева висок ниво савладавања научног дискурса, а Скендер Латифи показује посебно мајсторство у савладавању ове равнотеже. Језик који се користи у овом делу одликује се наративном флуидношћу која држи читаоца прикованим за текст, успешно избегавајући ту стерилну хладноћу која често карактерише чисто академско писање.

Овај стилски налаз аутора савршено се поклапа са теоријом великог мислиоца и структуралисте Ролана Барта, који је у свом чувеном есеју о науци и књижевности нагласио да језик није хладно или неутрално средство преношења података, већ жива структура где само научно писање добија ауторитет и густину када прихвати наслеђе наративне форме.

У том духу, Скендер Латифи смешта прецизност научне терминологије у оквиру високог новинарског дискурса, који карактеришу снажни аргументативни изрази и фразе које тексту дају изузетну аналитичку тежину.

Научна вредност ове студије открива се у димензијама новог хоризонта за ауторитет савремене историографије, постајући важна референтна тачка за формирање нових генерација и за изградњу националних и политичких платформи које стратешки усмеравају наше доношење одлука у одбрану наших геоетничких интереса.

За студенте политичких наука и историје, ово дело служи као одличан модел како истраживати и распетљати сложени геополитички чвор. За историчаре, књига нуди ново поље података које преиспитује и попуњава многе недостатке досадашње албанске историографије о нашим источним земљама. У међувремену, за дипломате и спољнополитичке стратеге, Латифова студија представља изванредан референтни фајл, прави геополитички приручник који би требало да се држи за сваким столом где се расправља о судбини и колективним правима Албанаца у региону. Ауторов критички осећај се манифестује у способности да види даље од фасаде званичних споразума, анализирајући са ретком интелектуалном храброшћу неуспехе, болне компромисе и недостатак дугорочне стратегије од стране паналбанског политичког фактора.

Анатомија тихе административне чистке

Након читања ове књиге, у наше сећање ће се утиснути потресна сила те велике историјске усамљености у којој су наши крајеви остављени под бичем београдских ретроградних процеса, где се иза хладне статистике расељавања појављује слика становништва, иако је до последњег атома бранило своју етничку и територијалну компактност кроз титански отпор. Ова мука није завршена са прошлим епохама, већ се наставља и данас у свом најперфиднијем облику кроз пасивизацију и систематско брисање албанских адреса, процес који има за циљ њихово дефинитивно брисање из правних и административних регистара сопствене земље.

Овај модерни облик тихог протеривања је у савршеном складу са упозорењима познатог социолога Зигмунта Баумана о природи бирократског уништења, где се физичко насиље замењује хладноћом пера државног службеника, што трансформише староседелачког грађанина у невидљиво биће без правног постојања. Суочавање са овом стратегијом тихе државе подстиче неопходан процес колективне рефлексије, где истраживање Скендера Латифа добија вредност важне прекретнице у савременој историографији кроз своје категорично одбацивање готових или полупечених верзија политике тог времена.

Истраживати стране и често затворене архиве, суочити се са дивљом српском историографијом и усудити се да се позабавимо темама које се дотичу данашњих једначина модерне геополитике, захтева посвећеност која превазилази границе једноставног академског рада. Овај колосални пројекат аутора поприма вредност високог патриотског и научног чина, јер први пут на овом нивоу детаља документује анатомију тихе административне чистке.

Историографска књига је добра колико и њени документарни темељи, а Скендер Латифи је одбио да гради свој замак на песку доказа из друге руке. Ова студија је производ вишегодишњег истраживања које је захтевало стрпљење монаха и прецизност хирурга, где је аутор копао по подрумима историје, износећи на видело документе из периода између 1966. и 2001. године. Ови налази откривају невидљиве нити југословенског и српског одлучивања према Албанцима који су остали ван граница административног Косова. Богатство факсимила из периода између 1880. и 1968. године, као и статистички подаци који обухватају период између 1912. и 2002. године, нуде документарни преглед тихог геноцида, где бројке говоре хладним језиком етничког чишћења и насилног расељавања становништва.

Компликована научна операција

Монументална вредност овог дела значајно потиче управо од Скендер Латифијевог високог научног и интелектуалног осећаја да не остане талац круте катастарске историје. Аутор је извршио капиларну претрагу балканских и европских архива и библиотека, интегришући у свој пројекат изванредан корпус новина и периодичних публикација, што доказује његову бриљантну способност да прати медијско извештавање у реалном времену о кризама, ратовима и политичким споразумима. Ова сложена научна операција спасава књигу од замке хладног инвентара архива, нудећи нам живо истраживање које хвата медијски, политички и друштвени пулс сваке геополитичке ере.

У закључном делу објављених чланака, Скендер Латифи показује ретку научну педантност суочавајући званичну српску историографију са реалностима на терену кроз цитирање аутора који се сматрају ауторитетима у овој области. Он скреће пажњу на студије познатог истраживача врањског краја, Момчила Златановића, објављене у годишњаку „Лесковачки зборник“, где рад о четничким и комитетским покретима између 1904. и 1912. године у Казању, Прешеву и Врању баца светло на насилне операције Срба пре Балканских ратова, док чланак о периоду Хусејин-паше баца светло на историју феудалаца и локалних поглавица. Ауторов критички осећај је очигледан у анализи дела српског историчара Николе Жучића, који се бави сложеним верским односима између српског православља и римокатолицизма у такозваној „Јужној Србији“ између два светска рата, као и у коришћењу анализа Михаила Војводића о прикривеној дипломатској политици Београда за османске реформе, објављених у „Вардарском зборнику“. Ову темељну анализу допуњују три конкретна рада П. Т. Вуканича, објављена у „Врањском гласнику“, која бацају светло на Албански устанак 1826–1832. и нуде локалне монографије о Бујановцу и Прешеву.

Овај документарни мозаик је употпуњен и оживљен широким спектром штампе и периодичних извора, где је Скендер Латифи вешто користио главне албанске, српске, хрватске и међународне новине да документује догађаје из прошлог века и савремене кризе. Што се тиче албанске штампе, истраживање се ослања на ауторитет новина „Бујку“ између 1994. и 1997. године, као јединих дневних новина на Косову током тешких година окупације, на новине „Факти“ из Скопља из 2001. године, које су се показале кључним за извештавање о сукобу ОВПМБ, на локални часопис „Јехона“ из Тернопола за извештавање о референдуму из 1992. године, као и на новине „Коха Диторе“ и „Бота Сот“ за детаљно извештавање о Кончулским преговорима и зони демилитаризације.

Да би одржао високу научну објективност, Латифи храбро истражује српску штампу, попут новина „Блиц“ и „Данас“, како би видео ставове постмилошевићевског Београда и ере Трампове администрације према Прешевској долини, не заборављајући медије попут „Борбе“, „Наше борбе“, „Дневника“, „Наше речи“ и часописа „НИН“. Ова биланса извора добија неспорну вредност укључивањем хрватских новина „Јутарњи лист“ из 1912. године, које доносе непристрасне вести о походу српске војске ка Прешевској долини и Косову током Првог балканског рата, као и чувеног француског часописа „L'Illustration“ из 1912. године, чији извештаји и илустрације документују стравичне слике и хуманитарну кризу у региону.

У овом методолошком путовању, књига Скендера Латифија проналази заједнички језик са делима истакнутих страних научника попут Ноела Малколма или документарне историографије Роберта Елсија, јер се слично њима не задовољава површним налазима, већ прати живе трагове историје кроз изворну архитектуру која књизи даје ауторитет референтног текста за међународну дипломатију.

Овај озбиљан покушај Скендера Латифија да изгради документарну архитектуру налази потпору у добро познатој тези историчара и мислиоца Марка Блока о природи историјских доказа, према којој архиве остају неме све док истраживач не поседује интелектуалну оштрину да их испита са јасном аналитичком сврхом. Скендер Латифи се не задовољава механичким прикупљањем факсимила или статистике, већ прецизно примењује овај Блоков принцип трансформишући хладне званичне изворе у живе сведоке дугог и непрекидног процеса административног чишћења. Овим приступом, његова књига добија тежину неспорне научне платформе, где се сваки документ ископан у архивама суочава са стратегијама ћутања, доказујући да се историографска истина не гради на претпоставкама, већ на непоколебљивом ауторитету писаног записа.