„Реквијем“ васкрсења усред ратом разореног града

Недеља је, 19. јун 1994. Упркос упозорењима о „отказивању“ од стране команданта мировних снага УН, упркос стотинама топова усмерених са планина око града, тај црвени трамвај се пали и креће. И први пут после много месеци, људи излазе из подрума, из рушевина, из сенки и крећу се ка Библиотеци. „Реквијем“, елегија за мртве, заправо је постао васкрсење за Сарајево. Битка за концерт у оквиру рата завршена је победом.

Кодно име: „Олуја“

Лењинград, 9. август 1942… Диригент Елиасберг је, након два месеца борбе усред сиромаштва и глади, коначно успео да припреми оркестар за 7. симфонију. У међувремену, на терену, командант трупа отпора, генерал Говоров, испланирао је специјалну операцију за дан концерта, под шифрованим називом „Олуја“.

Концерт, који је требало да се одржи на сцени Бољшој театра, требало је да се преноси уживо на радију. Џиновски звучници били су постављени по целом граду, али посебно близу нацистичких линија фронта. Неколико минута пре почетка концерта, уз савршену координацију, генерал Говоров је издао наређење за покретање операције „Олуја“.

Одједном, три хиљаде граната великог калибра експлодира изнад нацистичких положаја, попут бесне кише ватре. У хаосу који следи након овог изненадног напада, који нацисти уопште нису очекивали, „Симфонија отпора“ почиње да одјекује преко свих непријатељских фронтова Лењинграда. Да, Шостаковичева музика одзвања у ушима освајача.

Лењинградски концерт заузима своје место међу најнеобичнијим страницама историје музике и рата… На крају концерта, генерал Говоров одлази иза сцене и лично честита диригенту Елијасбергу. Реч „пропаганда“, са свом својом ружноћом, добила је леп укус, можда по први пут, на дан када су се уметност и отпор спојили у Лењинграду. 

„Сарајевски рулет“

Док нам у ушима још увек одзвања бескрајни ритам Џаудхата Ајдарова (бубњара оркестра и Елијасберговог најкритичнијег човека!) који је почео средином прве половине концерта, попут откуцаја срца града који одбија да се преда, крећемо се ка великом финалу у Сарајеву.

Као што сам већ рекао, Зубин Мехта је перфекциониста.

Као што је већ поменуто: Зубин Мехта је редак перфекциониста, за кога су услови само кулиса, а не препрека. Он чак предузима још једну акцију која се у ратним условима може назвати „луксузом“: да би проценио стање Сарајевске филхармоније и осетио њен пулс и открио евентуалне техничке недостатке, унапред шаље свог асистента, диригента Стефана Пелегрина.

40 дана у опкољеном Сарајеву

Мало људи зна да је помоћни диригент Пелегрино остао у Сарајеву више од 40 дана. Делио је исту судбину као и музичари; јео је оно што су они јели, спавао је тамо где су они спавали. Другим речима, живео је као они и трпео као они.

Заједно са Емиром Нухановићем, припремали су оркестар до доласка Зубина Мехте.

Али каква припрема!

Ево примера:

Број тромбона и хорни које су имали на располагању био је недовољан. Једино место где су се ови инструменти могли набавити била је музичка школа, али је она била под контролом српских снага.

Емиру пада на памет идеја: „Нађи ми две кутије цигарета, дефинитивно 'Марлборо'“, каже он.

У то време, ово је било скоро као тражење две златне полуге.

„Шта ћеш с њима, Емире?“, питају.

„Играћу 'Сарајевски рулет'“, одговара он.

У ствари, за Емира је од почетка до краја идеја о концерту била као играње рулета; опасна, али надајућа игра.

Ненаоружан, он мирно креће ка школи коју окупирају и контролишу Срби. Улази унутра и почиње да преговара са војницима тамо. Прво им показује прву паклицу цигарета, затим другу. После напетог ценкања, узима све инструменте који су му потребни и неповређен напушта школску зграду.

Чак и у последњем тренутку, угледа бели клавир. Узима и то.

Алија и план са црвеним трамвајем

Један од „нуклеарних“ детаља ове истините приче јесте управо прича о црвеном трамвају који је саобраћао кроз срце Сарајева, које су српске снаге бомбардовале на почетку рата и остало је „мртво“ као и сам град.

Али управо на том првом тајном састанку, где су се окупили председник Изетбеговић, Љубијанкић и кондуктер Емир Нухановић, планирано је оживљавање црвеног трамваја; што на први поглед може звучати као лудост.

Посебна јединица је направљена само за овај концерт.

Под градом метака, на разрушеним путевима и у екстремној несташици готово свега, ОНИ су недељама радили на поправци оштећених вагона. Била је то тиха операција, веома слична ратном филму, али права мисија до крајњих граница бола.

И успели су. Вагони су поправљени, делови су осигурани и коначно, трамвај је поново био у функцији, поправљен до дана концерта. Не само као превозно средство, већ као светионик који одржава дух живим. Јер током мрачних дана опсаде, становници Сарајева, без звука или буке, веровали су да: „Ако црвени трамвај крене, то значи да је рат завршен.“

А Алија, како га зовемо на Балкану, са љубављу и понизношћу, желео је управо то: да свом народу пружи знаке да је нада још увек жива. Као што сам вам рекао: то су времена када ум лута до граница лудила и баш ту, између светлости и таме, рађа се геније који некако може да спасе град...

Командант УНПРОФОР-а не жели концерт

Прошло је скоро четири месеца откако је донета одлука о организовању концерта. Италијански продуценти, браћа Стокино, Марио Дради, цивилни волонтери УН, италијанска телевизијска екипа, министар Љубијанкић и диригент Емири, сви су тесно сарађивали и близу су остварења сна.

Али чекајте! Постојала је још једна озбиљна препрека коју је требало превазићи: командант УНПРОФОР-а, мировних снага УН. Како се дан концерта приближавао, командант је напао Емира критикама, чак и отвореним презиром, и почео је да захтева да се све откаже:

"Неодговорни сте! Ово су луди покушаји! Одмах то откажите!"

(Иронично, када говоримо о „одговорности“, прави је тренутак да се сетимо једне тужне чињенице: холандски командант УНПРОФОР-а, који није могао да разликује такав херојски чин од „штетног покушаја“, био је управо тај који је предао цивиле у оно што су назвали „сигурном зоном“, тј. у руке озлоглашеног српског генерала Младића, и тако се, захваљујући њима, догодило оно што данас знамо као геноцид у Сребреници.)

15 ноћи заредом су носили рушевине

И ту долазимо до тог посебног захтева председника Изетбеговића упућеног емиру. Да, управо онога што га је потресло до сржи. У ствари, то је оно што је највише бринуло команданта Мировних снага: место где је председник желео да се одржи концерт, Народна библиотека, Вијечница.

Та библиотека која је, 25. августа 1992. године, три дана заредом горела од стране српског артиљеријског гранатирања, напада који би спалили и уништили све што је било унутра. 

Преко два милиона књига и докумената, огромно културно благо, прогутало је пламеном, претворено у пепео, док је историјска зграда, симбол сарајевске културе и цивилизације, сведена на безнадежну гомилу рушевина. Не само да се није могао одржати концерт, већ није било места ни за корак. Њена стаклена купола је била разбијена и зграда је сада била лишена свих одбрамбених елемената, отворена мета за снајперисте.

Али Али, бирајући ово место, имао је два јасна циља: да каже свом народу „Не плашимо се!“ и истовремено да покаже Западу како цивилизација гори и бива уништена и како се поново васкрсава уз уметност и достојанство -  као одговор на уништење.

Петнаест дана, Емир је, заједно са музичарима и добровољцима окупљеним из околине, чистио библиотеку од рушевина колицима. Руке које су раније држале виолину, кларинет, дирке клавира...  сада су уклањали спаљено камење, пале цигле и поломљене комаде спаљене цивилизације.

После две недеље чишћења, успели су да направе дрвену платформу, тачно усред библиотеке, која би служила као бина за концерт. Само што је сав тај посао обављен усред ноћи, када су снајперисти спавали, а град мало дисао. Јер чак и да би се очистиле рушевине, у опкољеном Сарајеву, морало се борити са страхом и смрћу.

Буљи у напуњену цев пиштоља, широм отворених очију!

Мање од недељу дана је остало до концерта. Зубин Мехта иде у Сарајево. И не, није сам,  али уз пратњу целог тима, величанственог ансамбла.

Са њим стижу велика имена светске сцене: сопран Чечилија Газдија, алт Илдико Комлоси, бас Руђеро Рајмонди, и задржите дах... легендарни тенор Хосе Карерас. Слећу у Сарајево војним авионом који су обезбедиле Уједињене нације, са шлемовима на главама и панцирима на раменима.

Недеља је, 19. јун 1994. Упркос упозорењима о „отказивању“ од стране команданта мировних снага УН, упркос стотинама топова усмерених са планина око града, тај црвени трамвај се пали и креће. И први пут после много месеци, људи излазе из подрума, из рушевина, из сенки и крећу се ка Библиотеци.

Тог дана, током тог спорог, али тврдоглавог марша ка светлости, стање Сарајлија је било као песма коју сам често слушао од Бисти Бојса: „Looking Down The Barrel Of A Gun!“ (У својим мемоарима, Алија Изетбеговић је овај марш описао овако: „Да, плашим се да ходам улицама Сарајева, али имам јаке разлоге да ходам!“)

Елегија се уздиже изнад сарајевског неба

Испред зграде библиотеке, баш као у Лењинграду 1942. године, у Сарајеву су постављени џиновски звучници. Циљ је да звуци концерта одјекују градом, посебно у планинама, где су били стационирани опсадници.

Оркестар је већ заузео своје место. Спремни су да оживе елегију која захтева срце, храброст и душу, изведбу коју никада неће заборавити, чак ни начин на који су ти костими пеглани усред ратом разореног града.

Унутар Библиотеке, усред рушевина, око 40-50 људи, укључујући и председника, присуствује концерту. Напољу, стотине Сарајлија задржавају дах. И у том тренутку, Зубин Мехта хода између порушених зидова, пење се на дрвену платформу, подиже свој багет... и Реквијем почиње да тече:

„Даруј им вечни мир, Господе, и нека им светли твоја вечна светлост...“

Клинтон, чим слети, тражи оркестар

Тај концерт, који је чак и снајперисте натерао на тишину, заузима странице свих главних западних медија, укључујући и Њујорк тајмс. Само током тог дана, CNN емитује исту причу 32 пута.

Сарајево, давно заборављено, враћа се достојанствено у светску пажњу.

Иако мало познат, овај догађај је имао већу симболичку моћ од многих дипломатских иницијатива. Утицај овог цивилизацијског напора био је толико велики да су одмах након завршетка рата, када је амерички председник Бил Клинтон слетео на сарајевски аеродром, његове прве речи биле:

„Желим тај оркестар!“ –   и тај исти оркестар ће овог пута наступити за њега.

„Реквијем“, елегија за мртве, заправо је постао васкрсење за Сарајево. Битка за концерт у оквиру рата завршена је победом.

Реквијем из Сарајева (1994) - 1. део

Реквијем из Сарајева (1994) - 2. део