„Љубичаста“ доводи у питање патријархат који крши напоре за самоидентификацију

Љубичаста боја представља осећај туге и депресије, и управо је та боја инспирисала редитељку Селму Спахић да створи ову причу, у којој се људи морају суочити са конзервативизмом, предрасудама, па чак и фашизмом. Сличност није намерна, али многи би могли да се препознају у ликовима у серији „Љубичаста“

У традиционалним породичним окружењима има пуно љубави и бриге, али када се доведу у питање границе слободе, све постаје табу. Са овом идејом, позоришна екипа „Камерни 55“ отпутовала је из Босне и Херцеговине у Приштину, како би довела представу „Љубичаста“ у оквиру Међународног позоришног фестивала у Приштини. Представу коју је режирала Селма Спахић чини шест глумаца који су се у петак увече појавили пред малобројном публиком у позоришту „Фарук Беголи“ колеџа „ААБ“, како би на босанском језику извели представу која се у оригиналном језику зове „Љубичасто“.

Под драматургијом Емине Омеровић, представа „Љубичаста“ је премијерно изведена 11. децембра 2021. године у „Камерном 55“ у Сарајеву, а јединственост овог пројекта је у томе што није постојао модел на основу којег би се базирао, већ је заправо цео ансамбл заједно стварао драму, укључујући идеје из стварних породичних односа глумаца, па је за сваког глумца процес стварања био одвојен и другачији од осталих.

Татјана Шојић, која игра улогу главе породице, очигледно није конзервативни модел мајке, јер истражује своју слободу као бића. Уз њега на сцени играју и Маја Изетбеговић, Давор Голубовић, Ања Краљевић, Сабит Сејдиновић и Борис Лер.

Представа приказује шаролику грађанску породицу, унутар које свако зна своју улогу и чини оно што је најбоље за своје вољене, изузетно је искрен једни према другима, саветује се и помаже једни другима – раде све, само да би сви били срећни. Њихова срећа је разбијена када се појави љубичаста боја, а са њом и узнемирујући изазов слободе. Која је граница слободе коју смо спремни да пређемо као појединци? Које је границе патријархално друштво одавно прешло? Да ли се туђа срећа прихвата само ако испуњава наше критеријуме? Да ли смо на путу ка уређеном друштву и племенској заједници? Резултат је прича о жени коју мисле да познају, о танкој линији између њене слободе и „фашизма“ њене породице.

У тренутку када чланови породице ухвате мајку на делу и страног студента који је дошао у град да студира енглески, немају ни стрпљења да слушају мајчине изговоре, већ је бескрајно грде. Хватају студента и одводе га у ћошак да га убију. Чује се звук лопата које га туку до смрти - али изненађујуће, студент се враћа код главе домаћинства. То се дешава још два или три пута док се не врати. Овај нестанак и повратак били су метафора за покушај деце да „убију“ младића који живи у срцу њихове мајке.

Љубичаста боја представља осећај туге и депресије, и управо је та боја инспирисала редитељку Селму Спахић да створи ову причу, у којој се људи морају суочити са конзервативизмом, предрасудама, па чак и фашизмом. Сличност није намерна, али многи би могли да се препознају у ликовима у серији „Љубичаста“.

Сама редитељка није била присутна када је представа одржана у Приштини, али је о представи говорио вршилац дужности директора позоришта „Камерни 55“, Ведран Фајковић.

„Представа говори о традиционалној босанској породици, нормалној породици, која нема појма шта ради глава домаћинства. У суштини, прича покушава да покаже како не разумемо ко су нам родитељи, које природно видимо као функције; она је мајка, она мора да брине о својој деци. Не знамо ко је она заправо. Не ценимо те људе, не разумемо да су пре него што су имали децу, имали своје каријере и снове, своје идеје о животу, а онда када деца дођу на свет и створи се породица, они постају родитељи, постају они који нас уче, они који брину о нама, и цела прича представе је како деца никада не могу да се одвоје од идеје да мајка или отац - није битно који - нису само функције, они су жива бића, имају своје снове, живе своје животе и прилично је тешко направити ову разлику“, рекао је за KOĞAN вршилац дужности директора босанског позоришта, Ведран. Фајковић.

Што се тиче избора љубичасте боје, он је указао да је фигуративно значење коришћено за изражавање стања ума и штетног осећања.

„Избор љубичасте боје садржи много симбола, али најчешћи је да је ова боја боја љубоморе, па смо је зато и изабрали за ову емисију“, додао је.

Глумац Борис Лер, који у драми игра једног од два сина породице, поделио је своје утиске о реакцији публике. Додао је да је још два пута био у Приштини где је изводио српске и босанске представе.

„Био сам у Приштини са представом из Мостара, а други пут са једном из Београда, дошли смо да играмо те представе и сада за представу 'Љубичаста' велико је задовољство поново бити овде, јер мислим да је косовска публика заиста емотивна, прати представе целим телом и умом, тако да ако видите представу, примећујете везу која се ствара између нас глумаца и публике, барем сам ја то осетио, да гледају без померања, увек са дисањем у синхронизацији са нама и то је велико задовољство. Такође много волим град!“, рекао је босански глумац Борис Лер за КОЂАН.

Уз сву ову вреву унутар сале, представа „Љубичаста“ је осетљив и шокантан ударац патријархалним структурама које и даље ограничавају индивидуалну слободу, посебно унутар традиционалне породице. То одражава уобичајену, али често неизречену стварност: родитељи нису само функционалне улоге, већ бића са жељама, сновима и болом. Управо та стварност експлодира на сцени кроз боју која представља више од туге - љубичаста постаје симбол побуне, љубоморе и борбе за самоидентификацију.

Изазивајући дубока осећања на начин на који драма приказује породичну љубав угушену колективним очекивањима, показује како се најискренија осећања могу претворити у осуду, насиље и угњетавање у име „владавине“. „Љубичаста“ не пружа лаке одговоре, већ се суочава са фундаменталним питањима о слободи, идентитету и способности да се види себе изван улоге коју игра у животу.