Дурсак у Котору - златар Андрија Изат

Котор, као стратешко мјесто у познатој клисури, у Боки Котор, привлачио је многе трговце, предузетнике, занатлије и војнике албанског поријекла. Међу њима је и мајстор, уметник накита - Андрија Изати. Дурсак је, наиме, био оригинална личност која је оставила трага у которској умјетности и шире. Био је познат као умјетник 15. вијека који је израђивао сребрне радове, а био је познат и по ковању которског новца, перпа и гроша, разних сребрних предмета са вјерским карактером и другим представама из области примијењене умјетности.

Котор је у средњем веку имао интензивну везу са Косовом и његовим рударством.

У ствари, својевремено је – као лука под контролом Немањића – Котор искористио ову ситуацију стварајући монопол у трговини, која је укључивала и руду, посебно злато и сребро које је у то време било потребно из унутрашњости Балкана, укључујући и Косово.

У то време Котор је био утицајан и у питању заштите католичке цркве на Косову, а Которани су били и градитељи католичких цркава, у којима је велики број Албанаца служио као католичко свештенство. То такође значи утицаје на архитектонски стил и уметност, не само у католичким црквама.
Такво питање се мало промијенило у другим околностима када је Котор ушао у састав Вендске републике Светог Марка, а наметнуле су се нове политичке прилике и други системи и монополи трговине рудом. То је значило и покушај монополизације католицизма у унутрашњости Балкана, укључујући и Косово.

Витални путеви Јадран-Косово

Котор је у средњем веку био уско повезан са Косовом, углавном због интересовања за ископавање руде, посебно злата и сребра, али и робних и других интереса. Стога су путеви били веома важни за ову виталну комуникацију: Јадран – Косово.

У ствари, постојало је неколико успостављених путева са којих се одвијала комуникација Котор-Косово. То нису били једноставни путеви и водили су у унутрашњост, по тешком планинском терену. Постојала су три важна правца: први је ишао од обале Скадарског језера, од најмочварнијег дела и од горњег дела долине реке Лим до Пећи; Други из средњовековног града Дањи, са чувеном царинарницом. Од млетачких времена дат је под власт познатој породици Драга из Котора и настављен даље у албанском Бјешку и Немуни према Призрену; трећи правац је био познат као Зетски пут, преко Зенте, којим су се, поред Котора, повезивале Будва и Тивари, и који је прелазио планине од Цетине до Подгорице, захватао Плаве или чак Брсково и даље до Пећи. Али, овај пут се помињао и по тешкоћама и опасностима од албанских Качака. 

Прва два правца - поред важних градова као што су Скадар и Лежа и приморских градова Тивари, Улциња, Будве, Котора и Дубровника - обухватала су различите важне комуникационе тачке у средњем веку као што су манастир Ротеко, Свети Никола и Свети Ширџи у Буна, Схаси, Сапа, Дањи, Дрисхти и други.

Такође, са Косова, односно кроз две улазне тачке, углавном Пећ и Призрен, настављени су и остали кракови са везама каравана. Пут од Скадарског језера до Призрена трајао је око 35 сати путовања. Из Призрена се ишло у Липљан или Јањево и преко Качаника и Скопља путевима долине Вардара, из Бугарске или Грчке.

Призрен је био тачка на којој су се сусрели супарнички интереси Котора и Дубровника.

Наиме, веза Котора и дела Јадрана, укључујући и Дубровник, у унутрашњости Балкана углавном је ишла са подручја Северне Албаније и Зете и неминовно долазила до Косова и шире. Такав пут је имао примарни значај током средњег века, али се касније променио услед других геополитичких околности са османском доминацијом и губитком значаја који је рударство имало на Косову и у региону, посебно након обезбеђивања других међународних тржишта, посебно открићем океанског ресурси.

Оригинална личност која је оставила трага у которској уметности

Котор је, дакле, као стратешко мјесто у познатој клисури, у Боки Котор, привлачио многе трговце, предузетнике, занатлије и војнике албанског поријекла.

Међу њима је и мајстор, уметник накита - Андрија Изати.

Дурсак Андреа Изат је, наиме, био оригинална личност која је оставила трага у которски и шире. Андреа Изат је био познат као уметник 15. века који је израђивао сребрне радове, а био је познат и по ковању которског новца, перпа и гроша, разних предмета у сребру, оних са религиозним карактером и другим представама из домена примењене уметности. , што је по средњовековном укусу било прилично тражено.

Андреа Изати је био један од најпознатијих которских златара, заједно са још двојицом странаца: Марином Адамином који је радио у Дубровнику и Јоханом Базелским, који се преко Венеције настанио у Котору, где се оженио, а касније и преселио у Дубровник.

Изат је радио на ремек-дјелу – сребрном пару у катедрали Светог Трипуна, култној катедрали која симболизује Котор. 

Ово је његово ремек-дело које је урадио са именом и запамтио.

Традиција стављања сребрних бокова у златни пламен са ликовима и рељефима светаца на олтарима проширила се на тамошње јужне приморске градове од 14. и почетка 15. века, тако да је почело такмичење са другим италијанским и западноевропским приморским градовима. 

Дубровник у околини Котора, у цркви свог заштитника Светог Влаха, имао је своју страну прије Котора. Которри је у последњој деценији 1453. века покренуо иницијативу и расправу о овом питању, покрећући украшавање бочних страна својих цркава. Ово је завршено XNUMX. године под вођством градских отаца који су ангажовали најистакнутије занатлије тог времена. Штавише, ово дело које смо поменули, у Котору, једина је сачувана страна у овом делу приморја. Рађен је у стилу готског полиптаха са ликовима светаца, јеванђелиста и апостола, укључујући Светог Трипуна и са представом Дезије и рељефима дужине око пола метра који су окружени готичким и другим луковима.

То најбоље сведочи о озбиљности и важности овог величанственог дела у коме је учествовао Андреа Изати.

Прича везана за свештеника и дипломату Скендербега

Наиме, Андреа Изати је познат и по наруџби коју је добио у Котору 1441. Комисија је била Јелена Балшај-Хранић, ћерка кнеза Лазара. Рад је наручила преко свог канцелара Доберка Маринића, а радило се о сребрним страницама за корице верске књиге са ликом Христа Искупитеља, како је тадашња мода тражила.

1445. познато је још једно дело Андреа Изатија. Реч је о сребрном крсту за цркву Флагелантске заједнице у Котору. 

Иначе, златарство је било веома популарно у средњовековном Котору. Поред познатих уметника, као што су Андреа Изат, Марини Адами, Јохани Базелит, ту је радио и Трифон Палма, који је такође био ангажован у Москви, у палати великог руског кнеза Ивана ИИИ Василевића, где је боравио 1473. године. Котор је, дакле, био радионица озбиљних умјетника који су имали глас и ангажман на широј сцени дјела и умјетничких дјела.
Занатлије су такође имале своје братство организовано централно, код цркве Светог Луке
Андреа Изат, или Исат, помиње се и у још једној занимљивој околности и улози, посредно везаној за његовог колегу из Котора Марина Адамија и свештеника и дипломату Скендербеуа Ђерђа Пелинија из бенедиктинског манастира Ротеко, код Тивара. У новембру 1436. године, његов колега, познати златар Марин Адами, склопио је уговор са познатим свештеником и дипломатом Ђерђом Пелинијем, из бенедиктинског манастира Ротец, да изради дело, сребрну кадионицу (унум турибулум де аргенто). У нотару је забележено да је 12. јуна 1444. године „у присуству кнезова и магистрата златар Марин примио од нотара у Котору фунту сребра у аспрони и сребра које му је послао монах Пелини преко својих. слуга, Петар". Након тога, 5. октобра 1444. године, Марин Адами је пристао да фалсификује предметно дело и Пелини је пристао да плати унапред одређени износ. Пелини је пристао да плати 6 гроша за овај рад вредан унце сребра. Принчеви и магистрати су 14. децембра 1444. тражили од Маринија да испоручи радове према уговору са манастиром Ротеко. 

Али, према сведочењу Андрије Исата, сребро достављено Марини преко Пелинијевог слуге било је 3,2 фунте мање од бакарних наслага, на основу и Дубровачког закона, што је показао златар Андрија Исат. 

Дакле, осим што је мајстор уметник, Исат се појављује и као познавалац и ценилац чистоће сребра и стручњак у случајевима професионалних спорова. 

Заправо, Котор је, заједно са Дубровником, развио још један специфичнији и комплементарнији облик од остатка далматинског приморја, упијајући европске и медитеранске утицаје, али и балканско залеђе. То је, захваљујући сарадњи са ширим обимом наруџби и размена и у унутрашњости Балкана и преко мора, нашло још један облик израза у језику накита и било типично за једну врсту своје посебне школе која је имала активност која је одјекнула експанзивно, репрезентативно и посебно. 

Али, за разлику од других занатских центара, Котор је имао предност у развоју накита углавном захваљујући повлашћенијем приступу рудама и рударском материјалу, пре свега злату и сребру. Ово такође значи приступ средњовековним рудницима на Косову.

Међутим, дурсак Андреа Изати, који је својим ликовним умјетничким дјелима постао познат у Котору и шире, мало је познат, или уопште није познат, у историји умјетности на албанском језику. 

Ово је скроман покушај да се на то скрене пажња из области албанологије.

Уредник је уклонио фусноте. 
 

ПРОЧИТАЈТЕ ТАКОЂЕ: