Од Сарајева до Приштине 1869. године

„Преко Вучитрна сам кренуо ка Приштини. Вучитрн је исти град као и Митровица, али је део Косовског округа. Један сат у близини Приштине налазе се два села Черкеза из Ардаке, једно десно а друго лево од пута. Има укупно 6000 душа. Када је Русија извршила инвазију на њихову домовину, многи од Черкеза су се преселили у Турску и имали су срећу да се настањују овде у близини гробнице султана Мурата. Овде им је постало удобно, пошто им је турска власт саградила нове куће...“, писао је Хрват Мартин Ђурјевић (1845-1913) који је 1869-1870. године био запослен у Отоманској канцеларији за везу у Приштини.

Нешто потпунији поглед на Приштину, али и слике из свакодневног живота у Приштини, након десет недовршених година боравка Јохана Георга фон Хана, Хрват Мартин Гјургјевић (1845 - 1913) приближио нас је, захваљујући познавању немачког и италијанског језика. језика, али и шеријата био запослен у Османској канцеларији за везу. Ову функцију Ђурђевић је обављао и у Приштини 1869-1870.

„Од Сарајева до Приштине морао сам да возим 60 сати, односно 5-6 сати дневно, тако да је пут трајао пуних десет дана. Могао се путовати и са јахачем поште, али је плаћао пени и по сат. Пошту су носили Татари, док су се коњи мењали на станицама (мензилкхане) сваких 5-6 сати. Коначно сам одлучио да путујем поштом. У мају 1869. изнајмио сам коња да га јаше и једног да носи моје ствари“, написао је Ђургјевић пре него што је кренуо на пут за Приштину. Даље је објаснио да је почео са поштарима, а то је била група људи и 25 коња.

„Вођа пута је био Татар, четири заптије – коњаника, 14 коњача и 15 коња који су носили писма, новац и друге пакете. Татарин је ишао испред нас као муња, крупним корацима, док су коњаници (суруји), већином Роми, викали као тридесетак и немилосрдно тукли коње својим дугим бичевима, а јадни коњи ни за тренутак нису престајали да трче. . Сутрадан смо стигли у Нову Варош, близу границе са Србијом. Нова Варош је прелепо трговачко место и, између осталог, видео сам овде лепе куће. Сутрадан сам био на кајмекаму, који је по обичају морао да теши моје коње. Кајмеками је био млади Албанац, којег сам раније често сретао у валију у Сарајеву. Пушећи цигарету и пијуцкајући кафу, видео сам нешто болно у кајмекаму. У мом присуству, кајмеками је изабрао неред и мени се уопште није допао начин избора. Удовици је берберин одузео младу ћерку која је имала само 8 година! Удовица је рекла берберина кајмекаму и замолила своју ћерку да јој се врати. Тако су се сви окупили да каимеками. Берберин беше обукао девојчицу у лепу хаљину и покрио јој танак врат дукатима. Удовица је замолила своју ћерку да јој врати, док јој берберин није дозволио. Најзад, кајмеками је питао девојчицу где жели да иде: код своје мајке или код берберина. Девојчица је рекла да жели да иде код берберина, па су чак и кајмеками проценили да ће отићи тамо где је изразила жељу! Удовица је почела да плаче и вришти, док је кајмекам наредио заптијама да отерају жену. Заптови су зграбили пусту жену и одвукли је уз степенице. Питао сам каимекама 'да ли стварно кажеш да мора бити овако?' Кајмеками је одговорио: 'Али када ћерка не жели да иде својој мајци, ја је не могу силом натерати да то учини.' Онда сам поново питао кајмекама: 'Зашто су запти тако одвели удовицу низ степенице?' Одговорио ми је: 'Али кад не оде својом вољом, онда је треба присилити.' После ових речи, узео сам коња и кренуо ка Сјеници, цео дан размишљајући о немилом догађају, коме сам и сам био сведок”.

Насељавање Черкеза на Косову

Ђурђевић је наставио пут, али без детаљног описа места све док није стигао до Вучитрна. „Преко Вучитрна сам кренуо ка Приштини. Вучитрн је исти град као и Митровица, али је део Косовског округа. Један сат у близини Приштине налазе се два села Черкеза из Ардаке, једно десно а друго лево од пута. Има укупно 6000 душа. Када је Русија извршила инвазију на њихову домовину, многи Черкези су се преселили у Турску и била им је судбина да се населе овде у близини гробнице султана Мурата. Овде им је било удобно, пошто им је турска власт подигла нове куће, онда су у сваком селу подигли и џамију, али не само то, јер је коначно турска власт дала и Черкезима парче земље. Черкези су сачували своје обичаје, лепо народно одевање и језик. Они су муслимани, али друге навике! Тако се они до давно нису обрезивали, па их је сама власт натерала да се баве обрезањем. Локално становништво мрзи Черкезе, јер су лопови, али и зато што једу коњско месо. Черкеске жене се не покривају и носе неку врсту покривала за главу сличне цилиндричним шеширима које носе Европљанке. И жене и мушкарци имају лепе фигуре. Черкешке куће су нове и чисте. Касније ћу се вратити на Черкезе када будем говорио о трговини робљем. Пошто сам стигао прекасно и нисам могао да посетим Маузолеј султана Мурата, оставио сам посету за други дан. После десет дана мукотрпног путовања, два сата после заласка сунца, под сјајем месеца, отишао сам са обала Приштине, увек у пратњи власника коња и чауш запти“, пише он.

Приштина од десет хиљада становника и тирбетари из Бухаре

„У Приштини сам се сутрадан представио Темистоклису Армарасу, добром Грку из Истанбула, и другој господи, чиновницима. Кајмеками, срећни мустајбег, питао ме је какав је утисак на мене оставила Приштина на први поглед. Пред свима сам одговорио да сам стигао овде под светлошћу месеца и да нисам могао много да видим, али први утисак који ми је дао град Приштина био је као да је то нека велика некропола, са великом џамијом десно. у средини. Све куће су биле ограђене зидовима, нигде се не види ни један прозор, а све је уређено по обичају да се хареми не виде. Настанио сам се у кући породице Арамаси. Иначе, Армаси је био нека врста лекара и имао је собе пуне лекова. Добро је јео и пио, унутра је све било уређено источњачким намештајем. Поред два сина, код куће је био и никад ожењени свекар, који је већ напунио 96 година. Овај старац је читао новине на грчком (ефермеидес) без наочара. Играо је своју омиљену игру 'Пикет' са мном и понекад смо заједно ишли у лов. Ловили смо врапце, вране и лараске. Старац није могао да устане и када смо стали да се одморимо увек је сео. Једног дана смо се изненадили, кад се надничарка Ката млада Ромкиња пожалила да ју је стари господар пољубио са кукавицом! Док бисмо рекли да на овом свету нема ништа без романа! Приштина има 10 становника. Приштинске улице су широке, али су пуне блата. Калдрма или тротоари широки су само 45 центиметара, па је по њима могла да хода само једна особа, а када би се среле две особе, једна би морала да се наслони на зид или да стане на блато. Приштина има око 6000 муслимана, 1000 православаца, 1500 Рома муслимана и 1500 Рома хришћана. Већина Рома муслимана су музичари и играчи. Нема католичких становника осим десет трговаца који су дошли овамо. У Приштини се скупља разна добра у великим количинама из готово свих делова Балканског полуострва. Када сам се смирио, почео сам редовно да излазим у лов. Прво сам прошетао ка Гробници султана Мурата у Косову Пољу. У чети сам имао два чиновника, два Турчина. О гробници се бринуо Осман Ефендија, моћни осамдесетогодишњи Монгол пореклом из Бухаре. Имао је бркове до струка. Овај дервиш је био хуман и то је доказао срдачним пријемом који нас је приредио у свом харему где нам је припремио добар ручак. И сви смо били у турским униформама, па нас је судија питао ко је од нас муслиман, а ко хришћанин. Рекао сам му да сам хришћанин. Онда је отворио два ормана, у једном вино и ракија, а у другом слаткиши, кафа, шећер и шербет, па је показао на мене из витрине у којој је било ракије и вина, док је показао на Турке из другог. . Нисам могао да одолим да га не питам 'како је било дозвољено пити алкохолна пића на светом месту?' Рекао ми је да се на Косову Пољу држи око 10.000 муслимана, али и хришћана, који су овде страдали, затим ово место посећују обе вере, односно свако има своје мртве, па без обзира на веровања мора частити све посетиоце. Ово гостопримство коштало је сваког од нас белог мажида (4 круне).  Тирбетари је имао свој стан изван зидина које су окруживале двориште тирбета. Гробница се налази у средини авлије, док је у авлији 'посађен' велики округли камен са натписима, тако да је то заправо био надгробни споменик. Овде је сахрањен један од пашалара који је убијен на Косову заједно са султаном Муратом. Кула је подигнута као стакло, без купола и минарета, покривена је оловом и веома је широка. Унутра је прекривена скупим ћилимима, док је у средини гробница султана Мурата. На врху гроба је постављен велики султанов турбан, а сам гроб је прекривен зеленим платном и црвеним свиленим бајраком, који је украшен златним словима. Свуда око зидова су исписани натписи светих пророка: 'Аллаху акбар, Аллаху екбар, Ла илахе илаллах\, што значи да је Аллах један, нема другог Бога осим Аллаха. После њих долазе имена светих пророка; Мухамед, Али, Омар, Ибрахим, Абу Бакр, Абу Талиб итд. Када смо се наситили и добро напили, дервиш Осман Ефендија је у нашој молитви устао на трем (диванхане) и према причама које је чуо почео је да објашњава: 'Погледајте ово поље, колико је дугачко и широко. . На овом подручју вођена је битка. Видите она два усамљена храста усред поља, крај реке Ситнице. Ти храстови су стари више од 500 година. Под тим храстовима постављени су шатор и кухиња султана Мурата. Турци и Срби су се борили цео дан и Турци су први побегли са бојног поља, јер су били тешко поражени. Сам султан Мурат је погинуо у некој издаји, па су Срби хрлили у шатор и кухињу како би опљачкали судове и другу скупу опрему. Намештаја је било у изобиљу, све је било од бакра, сребра и злата, али је у султановом шатору било и доста драгог камења. Али, пљачкајући султанову ризницу, Срби су били тешко потучени и почели да се убијају, док Турци нису отишли ​​тако далеко и када су видели шта Срби раде међу собом вратили су се, све их побили и поново однели благо. „Истовремено, остатак турске војске се вратио у битку и исекао српску војску на комаде“, известио је Ђурђевић, али је ипак остао у уверењу да је прича са надгробног споменика само измишљотина!

Наставак у следећем броју Културног додатка

ПРОЧИТАЈТЕ ТАКОЂЕ: