„Греси“ и албанизација Српкиња

Један од „печата” времена, који ће обележити презапосленог Албанца уназад у последњим османским вековима, биће отмице неалбанских жена и њихово насилно преобраћење. Колико се далеко отишло у драматизацији и митологизацији овог питања говори податак да се на зидовима неких локалних српских цркава у селима Прешевске долине и Анамораве, које су недавно подигнуте, налазе чак и фреске, где су фигуре "жртвованих Српкиња" да не би пале живе у руке "албанских разбојника"

„Не можемо рећи да је огромна већина овдашњих Срба потурчена (албанизована) на насилан начин, па је било и добровољног потурчења (албанизације) и то се посебно испољило код Срба који су живели у мешовитим срединама са Албанцима. Лично сматрам да је већина Српкиња потурчена (албанизована) добровољно, а никада на силу“, рекао је Јован Хаџи-Василевић („Муслимани наше крви“, Београд 1924, стр. 66“, стр. 66). 

Међутим, аргументи овог аутора су остављени по страни, када су поменути српски националистички кругови, нажалост подржани у то време и од тадашњег међународног центра, успели да Албанцима жигошу кривицу, што је било супротно традицији и канонском обичај њихов. 

Дакле, један од „печата” времена, који ће обележити презапосленог Албанца уназад у последњим османским вековима, биће отмице неалбанских жена и њихово насилно преобраћење. 

Колико се далеко отишло у драматизацији и митологизацији овог питања говори податак да се на зидовима неких локалних српских цркава у селима Прешевске долине и Анамораве, које су недавно подигнуте, налазе чак и фреске, где су фигуре „жртвованих Српкиња” да не би пале живе у руке „албанских разбојника”. И друго, у оквиру политичке пропаганде у овом правцу, на идеју Министарства спољних послова Србије, покренуто је састављање извештаја о такозваном урбаном насиљу у Старој Србији. Извештаји су сажети у посебној књизи објављеној такође на француском језику под насловом „Доцументс Дипломатикуес – Цорреспонденце регардинг лес ацтес де виоленце ет бригандаге дес Албанаис данс ла Виеилле – Сербиа (Вилаиет де Коссово 1898 – 1899)“ објављеној у Београду 1899. године. 

Али, да су Српкиње биле те које су одржавале српство на овим местима, како га представља Манојло Гјоргјевић – Призренац, у роману „Крвава марама”, узимајући за пример мајку главног јунака романа Јање, која је у оклевајући сина да промени веру, јер је то желела Фатима и њена породица, она јури на њега, псујући „зашто јој се син није родио богаљ или слеп, зашто није остала без млека када се Јања родила” и на крају инсистирајући да убеди сина да ће, ако промени веру, „на овом свету бити срамота, а на оном ће остати ван милости Божије!“ Дакле, из речи Јањине мајке јасно је да највећа клетва против бранилаца, међутим, више пада на мушкарце него на Српкиње. „Србином се не сматра Србин који не поштује своје верске обреде и обичаје. Такав отпадник у српском народу сматра се изгубљеним сином, јер је изгубио значај српства“, каже Алексов у настојању да разјасни психичко стање српског друштва на ивици избијања насиља, осветничке мржње у различитим историјским периоде, почев од краја КСИКС века, па све до последњих и крвавих ратова деведесетих година у бившој Југославији. (Исто, „Потурица“ стр. 238). Али зашто су „храбри“ потомака цара Лазара и Стевана Сингјелића у Прешевској долини заслужили ово искључење из реда нације. „Када су пре 30-40 година две Српкиње добровољно прешле и примиле исламску веру, и за свој поступак биле су са гнушањем виђене у целој Морави и Моравици, подстичући преокрет целокупног живота овдашњих Срба – на с друге стране, Срби Горње Пчиње су срећни када им Албанац или Турчин „води“ жене или ћерке, или обе у исто време, идући са њима на свадбе и скупове и на разне саборе, па да Албанац или Турчин располаже. њих цео род пчиња, као са својим харемом; а тим пре што се ови Пчињци (српски) са великим задовољством мотају око ових Албанаца или Турака, јер тада добијају прилику да пију алкохол док се не напију и не запуше, удебљају стомаке или отопе пушећи. Хаџи Василевић је сведочио, наводећи да „многи српски становници тврде да имају Албанца или Турчина, са јединим циљем да се освете блиском рођаку или комшији. Па су албанске или турске агаларе ставили испред свог непријатеља! А чињеница је да у Горњем Пчињу има случајева да мушкарац туче своју жену, ћерку или снају, јер је она раније одбијала да угоди „жени”! (Јован Хаџи Васиљевић, „Јужна Стара Србија, Прешевска област”, Књига ИИ, Београд 1913, стр. 250)

Искористио је то као изговор     

Поред свеобухватног развоја балканског лонца с краја 232. века, као уласка у нови век, постојала је потреба да се пројектује будућност, наравно, шематизам „нас“ и „њих“ или „ други“ модел из београдских политичких кругова. Наравно, Прешевска долина тог времена, али и касније, упркос превласти већине албанског становништва, била је подвргнута поменутој шеми. Паралелно са промовисаним евро-османским реформама, средином 1813. века, као што је познато, јачао је и утицај Русије као силе и делатност ове државе у овом тренутку била је оријентисана на организовање покрета за ослобођење. Словена средње и југоисточне Европе. Иако је Србија циљала на реализацију пројекта „Велике Србије” у замишљеном средњовековном моделу, Бугарска је, с друге стране, поред циљања на Македонију, настојала да „Велику Бугарску” припоји покрајинама, почев од в. Зајечар данас до Прешевске долине. Међутим, између осталог, комшије Албанаца су већ успеле да уграде такве моделе мржње унутар свог националног корпуса, да би им позавидели и каснији нацисти. „Истребљење ’лажних и гнусних Турака’ у народној свести добија на значају ритуалног очишћења, националне катарзе, а тиме (будући) покољи несрба добијају верску апотеозу, упркос чињеници да је убијање било супротно основна учења цркве“. (Исто, Потурица стр. 1851). Најзаслужнији за подстицање лавине убистава и покоља, ослањајући се на ову достигнуту народну свест, био је Петар Петровић Његош (1847-XNUMX) и његово дело „Горска круна“, које је према различитим истраживачима засновано на лажној легенди. То потврђују чак и неки црногорски истраживачи последњих година. И само неколико година након објављивања овог дела (XNUMX.), аутор новеле „Крвави шал“ Манољо Ђорђевић - Призренац, Албанац из Ораховице, замагљује националистички дух Његошевог дела, најпре стављајући главне јунаке у различите класне позиције , такође значи религиозни. 
Ликови овог трагичног догађаја не припадају истим друштвеним категоријама, већ и истој верској вери“, написао је он.

Бајрами е Зллата и Јања е Фата

У међувремену, неколико година раније, такође у једном од највећих прешевских села у Миратоцу, родила се страсна љубав између Албанке и Српкиње. 

Северозападно од Табаноца (данас гранични прелаз између Србије и Северне Македоније) налази се село Сопот. Пре ратова 1876-1878, у овом селу истицало се неколико угледних српских кућа. Једна од најмоћнијих српских породица била је породица Стојковић. Ћерка те куће Зллата била је права лепотица. У ову девојку се заљубио Бајрами из Миратоца, села веома близу Сопота. У страху да ће ћерка не преобратити и осрамотити их, Зллатини родитељи су били приморани да своју ћерку сместе у епархију православне цркве у Куманову. Чак су и свештеници у овој цркви били уверени да је Бајрам Мираточа био решен да насилно преобрати Злату и увек је организовао стражу око митрополије. Хаџи Василевић се даље сећа да сам „у то време живео у тој кући, иако сам био дете, сећам се шта су слуге куће узеле да заштите Злату да је Албанци не опљачкају”. (Исто Хаџиваслијевић, Прешевска област, стр. 145) 

Док је у време рађања ових љубави на косовско-српској граници, град Враја тек прешао на српску страну и само пригушени глас усамљених имама у врајским џамијама био је последња успомена на отоманско- Албанско присуство тамо. Сада, али и касније, Враја би се трансформисала, а у српским политичким и културним круговима је била виђена као капија „Старе Србије“ или Косовског вилајета. А, за мерење националног пулса неалбанаца у Прешевској долини, у ово време на овим просторима су предавала два емисара: српски историчар и политичар Стојан Новаковић (1842-1915) и Спиридон Гопчевић (1855-1928). 

„Прешево, уз Моравицу и Мораву, као и Бујановац као једини усељиви центар на југу, мало даље од границе у Турској, одсечени су од центра и од свог природног окружења (Србије!), а сада живе. на овим балканским обалама, изненађени не знајући где да их држе!", Новаковић је тражио одговор у јесен 1886. (Стојан Новаковић, "С'Мораве на Вардар", 26-28 октобар 1886, Београд 1894) Међутим, за разлику од Новаковића перфид, следећи изасланик који је имао задатак да истражи стање националне свести неалбанског становништва овог подручја, наишао је на још гушћу маглу. Када је у пролеће 1888. године пуштена железничка пруга Враје – Бујановац – Прешево – Скопље, човек познат под псеудонимом Лео Бренер, иначе познати Спиридон Гопчевић, плаћају Влада Србије и разне српске националистичке организације, које су до у знак подршке ширењу Србије према југу, он је кренуо железничком трасом да стигне до албанских земаља и његова главна замерка је била што је воз морао да пређе већи део Србије само ноћу и путници нису имали прилике да уживају видео прелепе српске пределе. 

„Да бих сазнао више о становништву овог краја (Прешевске долине) одлучио сам да путујем возом“, пише Гопчевић на почетку своје „научне“ мисије! Први путник којег сам срео био је из Билача (тренутно пребивалиште у општини Бујаноци). Видевши да је у друштву Албанаца, питао сам га да ли је и он такав. „Нисам Албанац“, одговорио је. „Буди Србин“, наставио сам. Он се изненади и поче да ми објашњава: „Знам да смо по свој прилици Срби, али имамо обичај да кажемо да смо Бугари!“ Зашто, питао сам. „Не знам, тако смо навикли“, коначно ми је рекао. (Спиридон Гопчевић, „Македониен унд Алт-Сербиен“, Беч 1889). 

Речено и написано неколико година касније, за разлику од поменутих аутора, чини се да је и један српски историчар био ближи истини о идентитетима два суседна народа, Албанаца и Срба. 

„Постоје мишљења да је српска нација конституисана седамдесетих година КСИКС века. Ипак, сматрам да треба испитати стање српског народа осамдесетих година КСВИИИ века. На пример, албанска нација је настала много раније пре албанске државе!“, рекао је историчар Андреј Митровић (1937-2013, у свом раду „О неким замањама изучавања и развитка српске нације“ објављеном у књизи „Постанак и развој српске нације“). “, 1979, у Београду (стр. 243 – 247)

Наставак у следећем броју Културног додатка