Краљевство скела

Културну сцену Косова је преплавило царство скела. А ако још није мртва, онда умире. Умире, верујући да је зарад достојанствених културних услова и инфраструктуре вредно жртвовати неколико година неактивности. Чини се да је ово нека врста прећутног пакта који су ствараоци потписали са царством скела.

Често смо виђали сцене у разним филмовима или у позоришним представама где ликови, из среће, еуфорије или бескрајне љубави, даве једни друге. Публика тада остаје са отвореним питањима, да ли је то било случајно дављење, завршни чин завере или скривене опсесије, намерно дављење или део шире друштвене шизофреније. Дакле, сличне сцене, које су, у већини случајева, клишеи, доносим у сећање, само да бих створио алегорију за коју кажем да одговара културној стварности на Косову. Ко, ко кога дави на Косову, могли бисте питати!?

Албин Курти, премијер Косова, познат је као неко ко је показао интересовање за филм и позориште, и за културу уопште. И примере тог интересовања је давао последњих година, било посећивањем културних догађаја, било чак и писањем мини-есеја и кратких текстова о културним догађајима које је посетио. Али и његова влада је показала посвећеност култури, пре свега повећањем средстава (барем чак и у предизборном периоду, и срећно култури што смо последњих година често имали изборе), али и промовисањем визионарских политика (које, наравно, једва да су спроведене у пракси).

Али, последњих година, Влада на Косову је такође била ангажована у процесу „културне реформе“, који истовремено делује и као „спасилачка“ и као „гушећа“, у зависности од тога из које перспективе се жели гледати. Разумем, звучи парадоксално! У последње 3-4 године, већина простора, објеката и културних сала на Косову је реновирана. Чини се као да се догодила револуција и сада је културна сцена подвргнута моћи скеле. Народно позориште Косова се реновира, а када ће бити спремно, тешко је рећи. Али се реновирају и Национална галерија Косова, позориште „Ода“ у Приштини, позориште у Пећи, Национални музеј Косова, позориште у Урошевцу, биоскоп Лумбарди...! А ускоро ће реновирање почети и у позоришту у Гњилану и „Затвору идеала“... Можда је 80 одсто простора и културних објеката на Косову прошло или се очекује да ће бити реновирано.  

Да будем јасан: реновирање, реформа културне инфраструктуре и стварање достојанствених услова рада били су и јесу нешто неопходно. Већина културних институција, свих ових година, радила је у примитивним условима, у загушљивим и загађујућим просторима. Међутим, пре него што су културни објекти и простори постављени на скеле и пре него што им је послат бетон, требало је створити алтернативне радне просторе. То се није догодило, једноставно се није догодило. Као резултат тога, ствараоци су остављени да чекају, без обавеза, без могућности да се баве својим занатом, без оријентације и без идеје како да делују. С друге стране, скеле, ови савремени изуми, како су похрлили на културну сцену, изгледају као она митска вишеглава бића која окупирају палате и окупирају душе људи, а затим намећу своје диктате. Културну сцену Косова је преплавило царство скела. И ако још није мртво, онда умире. Ја умирем, верујући да је неколико година незапослености вредно жртвовати за достојанствене културне услове и инфраструктуру. Чини се да је ово нека врста тихог пакта који су креатори потписали са краљевством скела.

Амерички песник и драматург Ден Фанте има књигу под називом „Ћутање песника је чин терора“. Парафразирајући, могли бисмо рећи да је ћутање косовских уметника пред моћи скела на Косову чин тероризма.