Лонгфелоу је описао Скендербегову заставу Фаику Коници

У години када је Коница објавио Лаварденов опис Скендербегове заставе, 1901. године, Аладро Кастриоти је већ успешно печатирао албанску заставу у Паризу и дистрибуирао је у Албанији и земљама у којима су живели Албанци. Према личним сећањима, Ндоц Никај је 1901. године, после боравка у Паризу код Аладра Кастриотија, донео у Скадар две такве заставе. Чак ју је и Екрем бег Влора, застава Дана независности у Валони, добио од Аладра у Паризу. У устанку у Пећи, 1905. године, према Бичоку и преписци у листу Арбересх, таква застава је подигнута у згради турске владе. Али да се вратимо на Хенрија Лонгфелоа који је у модерним временима махао у ветар пре него што су то урадили ови Албанци.

У броју 9 свог часописа „Албанија“ (септембар 1901), Фаик Коница пише: „Претплатник АЛБАНИЈЕ нас пита да ли Албанија има националну химну. Трудимо се да одговоримо, и испунимо жељу тог земљака и многих других. ЛАВАРДИНИ у својој француској књизи „Историја Ђерђа Кастриотија, испричана Скендербегу, краљу Албаније“, објављеној у Паризу 1621. године, на страни 42 каже: „Скендербегови Фиамури, који су сви били црвени, имали су двоглавог орла и црног „. Дакле, примећује Коница, наш национални симбол је црвен са двоглавим црним Албанцем, наш национални симбол, каже даље, је црвено-црно, ови симболи заједно су национални симбол Албанаца”.

„Скендербег носи црвене заставе, извезене двоглавим орловима...“

Лаварденијева књига је скоро комплетан превод Марина Барлетија, Барлети има и опис Скендербеуове заставе. За ово погледајте Фан Ноли, Имер Јака, итд. Ипак, најбољи визуелни приказ Кастриотове заставе је на мапи Портолана из 1456. године, када је наш јунак још био жив и на врхунцу својих успеха, и фиксирао где се налазила Скендербегова Арбериа. Ово невероватно сведочанство, које је донео проф. Шикри Нимани, и двоглави орлови на недавно откривеним фрескама у цркви Шна Ндоу, у летњој резиденцији Скендербеу на рту Родони.   

Фаик Коница је заједно са француским сликаром Филипом Нокеом покушао да нацрта албанску заставу, али без много успеха. Међутим, Фан Ноли, у својој читуљи 1942. године, Фаика Коницу назива поновним открићем националне заставе. Наравно, није било место да се каже ко је процурео. Марин Барлети је само дескриптор Скендербеуових застава „Скендербеу носи црвене заставе, извезене двоглавим орловима – ово је била застава његовог племена“. Овде не треба да останемо дужни Аладру Кастриотију, којег је Иднак Фаик Коника прво подигао на куполу неба, а затим заблатио и катраном, али који није без заслуга ни у погледу националне заставе. У години када је Коница објавио Лаварденов опис Скендербегове заставе, 1901. године, Аладро Кастриоти је већ успешно печатирао албанску заставу у Паризу и дистрибуирао је у Албанији и земљама у којима су живели Албанци. Према личним сећањима, Ндоц Никај је 1901. године, после боравка у Паризу код Аладра Кастриотија, донео у Скадар две такве заставе. Чак ју је и Екрем бег Влора, застава Дана независности у Валони, добио од Аладра у Паризу. У устанку у Пећи 1905. године, према Бичоку и преписци у листу Арбересх, таква застава је подигнута у згради турске владе. Према писму које је Ноли написао Танасу Ташку о патриотским демонстрацијама, неке од тих застава су можда коришћене. Привукли су нас ови подаци и можда смо отишли ​​предалеко после заставе, али да се вратимо Хенрију Лонгфелоу који је у модерно време њоме махао на ветру пре него што су то урадили ови Албанци.

Анон са зидина замка убрзо је пао са замка
Застава полумесеца пада,
А гомила уместо тога гледа,                
Из његовог отвора лебди као предзнак на небу,
Застава Скендера на ветру. Искандеров барјак лети, 
Двоглави црни суп.                                  Црни орао са дуплом главом;

Вијорење заставе и права ренесанса

У време објављивања Лонгфелоовог „Скендербеуа”, Фан С. Ноли доживљава хаотичну фазу живота. Чак и мало самоуверени до тврдоглавости, али гомила противника, међу којима су и Кристо Дако, његова супруга Парасхкеви Кириази-Дако, њена сестра Севасти Кириази, Михал Грамено, али и Косте Чекрези, којег Ноли отпушта из реда уредника „ Диели“, дивље га нападају, називајући га лоповом и издајником, чак и свештеником диктатором, али он титанским радом, чак и када заузме главне позиције у „Ватри“ и „Диели“, као див наших бајки. доминира безграничном посвећеношћу и вештином. Цитирам Наше Јоргака: „Ширење и јачање Федерације, богате политичке активности, меморандуми, протести, плодна сарадња са америчким круговима, активне трибине у „Дијелију“, ови и други били су главна достигнућа „Ватре“ под руководство Нолита“. Додајте овоме прикупљање помоћи („Дајте то Нани“), обавезе у цркви, посете дечака које су обучавали амерички официри који су кренули у Албанију, велику преписку – за 10 дана написао је. 108 слова, и ништа. 

Треба напоменути да је међу волонтерима који су отишли ​​у домовину био и млади Керим Панарити, касније први Албанац који је дипломирао новинарство у Америци и уредник 'Диеллија' 20 година заредом.
Навијач С. Ноли је био интелектуалац ​​и моћан Албанац у понекад врло бедним околностима, али у ратовима унутар племена чак су и његови противници били јаки. У њиховим рукама вијорила се Скендербегова застава све до Валоне, без престанка. Од почетака „Сунца“ и „Ватре“ до данас, ко је помогао ову заставу и слободу Косова. 

То су били и јесу прави препородитељи, а овај чланак може затворити и сам Фан Ноли, уз услов „Историја Скендербеуа“: „Паналбанска федерација 'Ватра ово дело посвећује вођама националне ренесансе који су поновили еп. Скендербеуа у двадесетом веку.