Еманципаторски карактер стваралачке активности Реџепа Ћосје

Животно дело Реџепа Ћосјеа сведочи о динамичној комуникацији научне свести са његовом националном политичком свешћу. Свест књижевног научника, већ у другој половини 60-их, биће перспективни одговор политичке свести интелектуалца посвећеног судбини своје нације средином 80-их па све до данас.

Login

Интелектуално, креативно-уметничко и академско дело Реџепа Ћосјеа је вишеструко и протеже се на различите области знања и духовне активности: као есејисте, као књижевног историчара, као књижевног критичара, као прозног писца, као драмског писца, као публицисте, као полемичара и других. Горе изнета изјава не представља значај информације, а још мање – гледано само по себи – представља било какву научну сазнајну вредност у односу на допринос научног и књижевног деловања Реџепа Ћосјеа албанској култури. Набрајање различитих стваралачких профила проф. Реџепа Ћосјеа је ствар емпиријских чињеница. Оно што представља значајну вредност за наше сазнајно интересовање јесте питање како доћи до разумевања вредности ових чињеница у њиховој целини и идентитету у њиховој еманципаторској функцији за албанску књижевну културу, посебно, и за албанско биће, уопште.

За фундаментални третман вишеструке активности проф. Реџепа Ћосјеа, сматрамо да би пажња истраживача требало да буде усмерена на ова питања:

-              Шта је то што одређује јединственост разноврсних креативних и интелектуалних профила Реџепа Ћосје?

такође Арбери 27. априла 2026. године Ћосја је поштован као једна од најважнијих личности албанске нације.

-              Која је основа која одређује јединственост унутар разноликости креативних и интелектуалних профила Реџепа Ћосје?

-              Какви су ефекти духовне и интелектуалне активности Реџепа Ћосје на структуру нашег људског мишљења у условима југословенског колонијализма и комунистичке диктатуре у Албанији?

Сва ова питања настају као резултат потребе да се идентификује еманципаторски карактер целокупног дела Реџепа Ћосје.

Основа еманципаторског карактера стваралаштва Реџепа Ћосје?

Одређивање основе еманципаторског карактера стваралаштва Реџепа Ћосје, унапред, намеће потребу дефинисања концепта еманципације, који је у различитим периодима и од стране различитих ауторитета знања схваћен на различите начине. Еманципација као концепт садржи два аспекта: а) с једне стране, она представља чин одвајања „од нечега“ што омета развој људског бића, „од нечега“ што је ограничавајуће, као што су: традиционализам, идеологија, одређени морал итд.; и б) она представља аспект значења онога што је препрека стварању људских креативних енергија. У првом случају, еманципација се посматра у односу на степен промене емпиријских чињеница; у другом случају, еманципација се посматра у односу на развој моћи разумевања. У својој теорији сазнања, Јирген Хабермас види еманципацију као резултат нераскидиве везе која постоји између чињеница и значења. Еманципација без димензије значења, виђена само у границама димензије емпиријских чињеница, изузетно је редукована, јер се на тај начин лишава свог трансценденталног карактера. Промена емпиријских чињеница доводи до еманципације „од нечега“ пре тога. Ова врста еманципације повезана је са димензијом стварности бића (политичке, друштвене, културне, економске, религиозне итд.). У међувремену, еманципација кроз разумевање такође ставља у дело димензију потенцијала људског бића. Еманципација „од нечега“ је рефлексивна, условљена спољашњим факторима; еманципација са димензијом разумевања је увек рефлексивна, долази изнутра и води ка трансформисаној свести. Еманципација од политичке догме може проистећи из новог догматског разума, који доноси ново ропство уму, док еманципација постигнута критичким разумом аналитички постиже моћ над догматским предрасудама.

У Хабермасовој критичкој теорији, саморефлексија – кроз коју се производи значење – представља фундаменталну категорију и једини искрен пут ка људској еманципацији. Саморефлексија, као знање о стању сопства, кроз евалуацију, увек је у процесу преговарања и провере свести са могућностима сопства. Саморефлексија – за Хабермаса – доноси у свест детерминанте процеса самообликовања, духовног култивисања и формирања, које идеолошки одређују савремену праксу деловања и схватања света. Саморефлексија је жива, активна сила, јер не одваја чињенице од вредности. Из тог разлога, Хабермас – у својој теорији сазнања – противи се позитивистичкој тврдњи која изједначава безвредно знање са научним чињеницама.

Егзистенцијалне потребе

На наше питање шта одређује еманципаторску основу стваралаштва Реџепа Ћоше, након прецизирања садржаја појма еманципације, можемо одговорити да је еманципаторски карактер стваралаштва Реџепа Ћоше одређен способношћу његовог еманципаторског разума за метахерменеутичку рефлексију, што значи способност разума да идентификује, разуме и потврди не само когнитивне потребе које произилазе из димензије актуелности, већ посебно оне потребе које обилују у димензији потенцијалности нашег националног и људског бића.

Препознавање потреба трансценденталног карактера, као и савладавање значења тих потреба и тенденција, које су у функцији изградње, консолидације и развоја албанског људског и националног бића у културном, научном и политичком плану, чини спојну карику, која ствара унутрашње јединство плуралитета профила интелектуалног бића Реџепа Ћоше. Манифестација интелектуалног бића у различитим областима духовних активности Реџепа Ћоше није проистекла из формалне потребе за састављањем списка непосредних потреба за постојање албанског националног бића, већ је потреба вођена потребом за разјашњењем и друштвеном судбином тих потреба.

Реџеп Ћосја неће развити способност постављања високих стандарда у оквиру свог животног опредељења – у оквиру интелектуалног и стваралачког рада – само водећи се еманципаторском рационалношћу која идентификује и поседује разумевање потреба и развојних тенденција албанског људског и националног бића (као важног атрибута стварности људског бића), већ и развијањем способности еманципаторске рационалности да се ослања на стабилне деонтолошке и епистемолошке структуре.

Идеја о сопству као услов за еманципаторску саморефлексију

Хабермасова саморефлексија, као чин сазнања који води ка еманципацији, немогућа је без укључивања Ја, као субјекта сазнања и као субјекта који сазнаје. Свест о бићу као субјекту и способност свести да јасно дефинише карактер субјекта, чини темељ моћи саморефлексије, као пута ка еманципацији. У том контексту, можемо рећи да је појава бића у различитим областима духовног деловања Реџепа Ћоше условљена еманципаторским разумом, који ће - за разлику од инструменталног разума са својим искључивим и маргинализујућим карактером - са својим интегративним и свеобухватним карактером, с једне стране деловати вођен потребама за разумевањем, вредновањем и савладавањем идеје Ја (колективног у политичким, културним, историјским, књижевним, језичким областима), као недељиве целине и, с друге стране, усмеравајући еманципаторске когнитивне интересе ка идентификовању потреба које одређују правац развоја делова Ја у односу једни на друге и на целину.

такође Додатак за културу 26. априла 2026. године „Право откриће, овај писац је сјајан“

Рефлективне моћи у интелектуалном и духовном стваралаштву Реџепа Ћосје су у директној сразмери са степеном тачности који ће имати за концепт Ја, као епистеме, као и степеном његове укључености у процес саморефлексије, као објекта сазнања и као субјекта који сазнаје. У области књижевног стваралаштва, диктираног аутентичном стваралачком свешћу, а не лажном, Реџеп Ћосја ће нам „открити“ из „скривеног“ аутентичност постојања бића нашег Ја. Док ће нам кроз стваралаштво у области књижевне науке, Реџеп Ћосја открити стварне моћи које је албанска књижевност користила да произведе биће нашег Ја у аутентичности његовог постојања.

Схваћена као сврсисходна моћ, Идеја Сопства у интелектуалном раду Реџепа Ћосе одредиће карактер и функцију његовог когнитивног апарата (како у области књижевног, тако и научног стваралаштва), врсту еманципаторског, а не инструментализованог, разума, еманципаторски карактер когнитивних интереса, као и когнитивне алате (концепт истине, теорије и методе). Заправо, Идеја Сопства у стваралаштву Реџепа Ћосе онтолошки ће одредити карактер когнитивних интереса и карактер истине. Идеја Сопства и когнитивни интереси у стваралаштву Реџепа Ћосе су међусобно повезани. Они се међусобно производе и одржавају. Идеја о себи, у стваралаштву Реџепа Ћосе, садржи идеју истине и идеју слободе, што ће омогућити његовом еманципаторском разуму да идентификује истинске когнитивне интересе, што значи да ће му омогућити да прецизно означи и дефинише предмет сазнања (заправо, проблем чије је решење одлучујуће за еманципацију свести која захтева обезбеђивање физичког, моралног и интелектуалног благостања постојања Сопства кроз потрагу за смислом), као и да покрене жељу (вољу) за његовим ноетским поседовањем. Идентификација еманципаторских когнитивних интереса, постепено, у стваралаштву Реџепа Ћосе произвешће јасноћу у одабиру и адекватној употреби когнитивних категорија (концепта, теорија, метода, дисциплина).

Заинтересован за разумевање и вредновање стварности нашег Ја у димензији његове актуелности и потенцијалности, Реџеп Ћосја у свом делу оперише истином схваћеном као процес развоја целине, а не као чин дела (књижевног, културног и политичког). Истина је целина, што је у Хегелијанском концепту суштина која се завршава њеним развојем. Вођена еманципаторским когнитивним интересима, таква истина покреће испуњење сврхе идеје о Ја (као тоталитету), заправо његово остварење, критичким супротстављањем ограничењима и ограничењима која онемогућавају његов развој.

Поставља се питање: Шта је то што ствара унутрашњу кохезију унутар одређене свести, као и између различитих свести које срећемо у целини дела Реџепа Ћосје?

Епистемолошка доктрина критичког рационализма

Критички рационализам, као епистемолошка доктрина, и просветитељство, као поглед на свет, чине заједничку платформу на којој делују различите когнитивне свести Реџепа Ћосе. Ова два стуба когнитивне платформе одредиће карактер, садржај, односе, редослед и функције теоријских и естетско-књижевних, историјско-књижевних, културолошких и политичких концепата које ће Реџеп Ћоса укључити у своје стваралаштво. Критички рационализам, као епистемолошка доктрина и просветитељство, као поглед на свет, јесу спојни чворови у целокупној мрежи интелектуалног ангажмана Реџепа Ћосе: веза између средстава и циљева, природе и функција предмета, кроз које различите креативне свести, делујући у њима, не само унутар себе, већ и у релацији и у односу са другим областима, успевају да створе унутрашње јединство и научну и креативну индивидуалност Реџепа Ћосе.

Критички рационализам, као епистемолошка доктрина, заснован је и вођен интересима еманципаторског разума, који су, по Хабермасовом схватању - за разлику од практичних и техничких когнитивних интереса, који су повезани са контролом и међусобним разумевањем у заједници - повезани са јачањем способности појединца и друштва да преузму контролу над својим животима на аутономан и одговоран начин. Критика произилази из еманципаторских когнитивних интереса и само кроз њих је у стању да тријумфује над догматизмом. Еманципаторски разум, који је вођен еманципаторским когнитивним интересима, у борби између критике и догматизма, у свакој фази еманципације, постићи ће нову победу. Критички рационализам ће бити та епистемолошка платформа, која ће Реџепа Ћосјеа у његовом научном и креативном ангажману учинити отвореним за друге идеје, за методе и теорије, за различите креативне књижевне поступке.

Кроз критички рационализам, Реџеп Ћосја ће успоставити стандард по коме ће стварне потребе које омогућавају развој нашег Ја постати видљиве, разликујући их од лажних потреба, и кроз њега ће тумачити те потребе. На основу критичког рационализма, успеће да исправи грешке и заблуде већ зацементиране у погрешним начинима осмишљавања и размишљања о књижевности, о науци о књижевности, о култури, о политичкој, друштвеној и историјској ситуацији у којој ће се Албанци налазити у другој половини 20. века и на почетку 21. века, пре свега због искривљене идеје о Ја, која ће у Албанији произаћи из угњетавања комунистичке диктатуре, док ће на Косову из угњетавања колонијализма авнојске Југославије. Вођен еманципаторским когнитивним разумом, Реџеп Ћосја ће се супротставити лажним потребама за Ја које су, кроз технички когнитивни разум, на Косову диктиране догматизмом југословенског колонијализма, и искривљеним потребама за Ја које су, кроз инструментални емпиријски разум у Албанији, диктиране догматизмом класне идеологије. Југословенски колонијализам, кроз инструментални разум, поистоветиће идеју албанског Ја, као деонтолошке категорије у сазнању, са космополитском свешћу. Југословенски колонијализам, афирмишући објективну техничку рационалност, која се руководи сазнањем „објективне ствари“, учиниће еманципацију немогућом јер ће искључити Ја, као аутентични сазнајни субјект и као услов његовог реализма, из процеса рефлексије. Искључивање Ја, као субјекта, чини сазнање о вредности ствари ирелевантним и непотребним. Трагање за научном објективношћу у „ствари“, али без нашег Ја, као објекта сазнања и као сазнајног субјекта, јесте технизација сазнања. Док је Ја у центру књижевне рефлексије, избегавање Ја из процеса научног размишљања о књижевности значи избегавање примарног задатка сазнања, у име објективности. Објективност која искључује Ја је апстрактни рационализам, то је ирационални рационализам, у суштини догматски.

Класна идеологија у Албанији, за разлику од југословенског колонијализма, поистоветиће идеју Ја, као деонтолошку категорију у спознаји, са класном свешћу. Сваки други људски ентитет који буде противречио класној свести сматраће се непријатељем идеје нашег Ја. Истина, која се заснива на теорији кореспонденције класне свести са консензуалном емпиријском стварношћу, биће илузорна, лажна истина. Таква искривљена теорија истине диктираће и искривљени став који ће субјекти рефлексије и прецесије (у научном и књижевном стваралаштву) имати према идеји Ја. Смештена између ега и неаутентичне свести, фалсификована истина идеје Ја произвешће прецесију и искривљене концепте о стварности бића Ја, како у албанском научном тако и у књижевном стваралаштву. Сматрам да овде морамо тражити онтолошки узрок деонтолошког неуспеха већине стваралаштва (научног и књижевног) које је створено и на које је утицала класна идеологија у Албанији. Јер, таква креативност, заснована на искривљеној идеји Ја, стављена је у службу искривљене истине и искривљене идеје слободе. Било који облик мишљења, било који облик знања, који у себи не садржи максималну јасноћу и прецизност за идеју Ја, истину и идеју слободе, увек ће бити предиспониран да буде материјалан за инструментални разлог, а не еманципаторски.  

У науци о албанској књижевности, Реџеп Ћосја, имајући неопходну јасноћу за идеју Ја, као услов саморефлексије – за разлику од науке о књижевности која се стварала у Албанији, а која је, диктирана идејом Ја према критеријуму класне свести, остављала сву албанску књижевну продукцију која се не би уклапала у ову идеју ван страница историографије албанске књижевности – већ у другој половини 60-их година, покренуо је потребу за јединственим третманом албанске књижевности. У другој половини 80-их и 90-их година, у контексту почетка распада грађевине зване Југославија, Реџеп Ћосја, као нико из тадашње класе албанске интелигенције, храбро ће покренути потребу за постојањем Албанаца у јединственој држави. Може се рећи да разлог за препознавање националних духовних тенденција и потреба, које срећемо у књижевнокритичком делу Реџепа Ћосје, произилази из циља садржаног у препознавању тенденције и потребе за јединственим развојем албанске нације у јединственој држави, што срећемо у његовом политичком и новинарском раду. Није тешко овде истражити да поглед на албанско књижевно и културно јединство одговара политичком погледу на национално јединство, као услов за колективни развој Албанаца у историјској перспективи.

Животно дело Реџепа Ћосјеа сведочи о динамичној комуникацији научне свести са његовом националном политичком свешћу. Свест књижевног научника, већ у другој половини 60-их, биће перспективни одговор политичке свести интелектуалца посвећеног судбини своје нације средином 80-их па све до данас.

ЗАКЉУЧАК

Еманципаторске моћи се не мере обимом примене теорија, метода и плуралитета перспектива. Људске еманципаторске моћи се мере, пре свега, активним снагама воље које садрже одређене субјекте како би се јасно дефинисала идеја о Ја и еманципаторски когнитивни интереси. Активне снаге воље у креативном и интелектуалном раду проф. Реџепа Ћосјеа биће мотор који ће покренути његову мисао на фронту стварања и самостварање нашег Ја као нације са модерном културном свешћу.

такође Додатак за културу 26. априла 2026. године Антологије албанске књижевности Реџепа Ћосје

Фусноте и библиографију је уклонила Редакција.