Немачка, Косово и етика поретка након Хладног рата

Албанска јавност по први пут има на располагању свеобухватну студију која објашњава не само шта је Немачка учинила према Косову, већ и како је размишљала, зашто је оклевала, када је променила курс и под којим условима је преузела историјску одговорност, наиме како је тај случај утицао и на континуирану еволуцију немачке спољне политике. Значај књиге Силеа Укшина „Улога немачке спољне политике према Косову 1990–2008“ је данас још израженији у светлу актуелног међународног контекста. У време када се све више доводи у питање либерални поредак након Хладног рата и када се релативизује концепт хуманитарне интервенције, Укшинова студија нас подсећа да државност Косова није била ни случајан историјски чин нити геополитички дар.

Књига историчара Силеа Укшинија „Улога немачке спољне политике према Косову 1990–2008“ представља један од најважнијих доприноса албанској политичкој историографији после 1999. године. Тај значај не лежи само у чињеници да се рад бави улогом кључног међународног актера у процесима ангажовања, интернационализације и формирања државе Косово, већ и у начину на који се ова улога анализира: кроз дисциплиновани архивски приступ, заснован на немачким, парламентарним и дипломатским изворима, а артикулисан са косовске епистемолошке позиције.

Овакав приступ чини књигу фундаментално другачијом од постојеће албанске литературе. Деценијама је историја Косова испричана углавном изнутра са романтизмом и споља: од стране западних дипломата, англофоних или немачких академика, и кроз наративе који су Косово третирали као предмет кризе, а не као субјект историје. Укшини преокреће ову логику без упадања у тумачења сужена локалним контекстом или у национална извињења. Он не идеализује улогу поново уједињене Немачке, већ је анализира са научном педантношћу, ослањајући се на архивске изворе и са пуном свешћу о ограничењима, оклевањима и двосмисленостима које су пратиле ову улогу.

Албанска јавност по први пут има на располагању комплетну студију која објашњава не само шта је Немачка урадила према Косову, већ и како је размишљала, зашто је оклевала, када се променила и под којим условима је преузела историјску одговорност, односно како је тај случај утицао на континуирани развој немачке спољне политике.

Релевантност књиге данас је још израженија у светлу актуелног међународног контекста. У време када се постхладноратовски либерални поредак све више доводи у питање и када се концепт хуманитарне интервенције релативизује, Укшинова студија нас подсећа да државност Косова није била ни случајан историјски чин нити геополитички дар, већ резултат дугог нормативног, моралног и институционалног процеса. У овом процесу, међународни актери попут Немачке играли су важне улоге и у одлучујућим тренуцима, али увек у сложеној интеракцији са отпором, отпорношћу и политичком делотворношћу самог косовског друштва.

У овој перспективи, књига није само студија о Немачкој. Она је такође дубоко размишљање о политичкој субјективности Косова у историји: о томе како је питање које се годинама сматрало „периферним“, „опасним“ или „дестабилизујућим“ постепено постало централни тест сопственог моралног идентитета Европе након 1989. године. Косово, у Укшиновој анализи, није само објекат немачке спољне политике; то је одлучујући тренутак у трансформацији Немачке од историјски самосталне силе до актера који прихвата нормативне одговорности ван својих граница. Управо из тог разлога, ова књига има не само историографски, већ и политички и академски значај. Она пружа научницима, студентима, дипломатама и доносиоцима одлука државе Косово аналитички оквир, оквир који показује како се конструише спољнополитичка позиција велике силе, како се тумаче дипломатске операције и оклевања, како се декодирају морални компромиси и како се разуме дуго време међународног доношења одлука.

такође KULTURA Пре 8 месеци Косово између рата и мира, прекретница и за Немачку

Основна теза: Од затварања немачког питања до отварања косовског питања

Једна од најубедљивијих, а истовремено и најимплицитнијих теза књиге Силеа Укшинија јесте идеја да је поновно уједињење Немачке 1990. године представљало не само затварање историјског европског поглавља, већ и отварање новог политичког циклуса, у којем су нерешена питања периферије континента постепено постајала неизбежна. У овој логици, затварање „немачког питања“, које је деценијама структурирало европску безбедносну архитектуру, створило је политички, дипломатски и нормативни простор за појаву других „затворених“ питања, укључујући Косово од успостављања Версајског система.

Укшин овај процес не тумачи као линеарни прелаз из Хладног рата у либерални поредак, већ као међуфазу испуњену неизвесношћу, историјским страховима и моралним дилемама, посебно за Немачку. После 1990. године, Берлин се нашао у парадоксалној позицији: био је економски и демографски најмоћнија држава у Европи, али истовремено и држава која је најснажније осећала потребу за политичким ограничењем. Нормалност коју је поново уједињена Немачка тражила није била доминација већ кредибилитет, не експанзија већ легитимитет.

Ова двострука ситуација такође објашњава његов почетни однос са Косовом. До средине 90-их, Косово је остало на периферији европске дипломатије не зато што је било невидљиво, већ зато што је било политички опасно: питање које је ризиковало да створи преседан за прекрајање граница, поново распламса страхове од даљег распада Југославије и постави Немачку у центар оптужби за дестабилизацију Југоисточне Европе, оптужба која је историјски осетљива за Берлин.

У овом контексту, маргинализација Косова у Дејтону не делује, у Укшиновом тумачењу, као циничан или равнодушан дипломатски чин, већ као прорачунати стратешки избор, документован у немачким архивама и унутрашњим дебатама. Немачка је одлучила да одложи питање Косова у том тренутку, јер је препознала његову неправду, али у тим околностима за главне земље Контакт групе (неке врсте новог Европског концерта) апсолутни приоритет је била стабилизација Босне и очување минималног европског поретка након периода превирања. Због тога је Укшинову анализу посебно важном: он огољава дипломатију моралних митова, не сводећи је на хладну реалполитику.

На овај начин, књига нуди структурално разумевање историјског времена: Косово није одложено зато што је било неважно, већ зато што међународни систем још није био спреман да се суочи са његовим импликацијама и, пре свега, зато што се распад версајске творевине одвијао као процес у фазама. Тек након што су се Немачка и Европа почеле ослобађати трауме самог поновног уједињења, од страха од понављања историје и од илузије стабилности кроз статус кво, отворио се пут за озбиљан третман косовског питања, чијим решењем је затворено последње поглавље распада версајске Југославије.

такође Додатак за културу Пре 10 месеци Немачка и Косово: Путовање кроз дипломатију

Од „цивилне власти“ до нормативног актера: немачка трансформација

Још један фундаментални стуб књиге је анализа постепене трансформације Немачке од онога што је литература дефинисала као Zivilmacht, грађанске силе, оријентисане ка дипломатији, мултилатерализму и одбацивању силе, до нормативног актера који прихвата употребу силе као последњи морални и политички инструмент. Ова трансформација се не дешава изненада, нити као резултат стратешке амбиције, већ као последица низа криза које доводе у питање сам морални идентитет немачке државе.

Укшин третира Босну као авангарду овог процеса: политичку трауму која је открила границе апсолутног пацифизма пред геноцидом. Међутим, Косово представља праву прекретницу. Тамо Немачка више није била само сведок или дипломатски посредник; постала је активни учесник у војној интервенцији без директног мандата УН, чин незамислив за немачку политику у претходним деценијама.

У сржи овог преокрета лежи оно што Укшин документује као институционално морално буђење. Дебате у Бундестагу о употреби Бундесвера, правне дилеме око уставности интервенције и сукоби унутар немачке политичке елите представљени су не само као формалне дискусије, већ као знаци кризе идентитета. Питање није било само да ли треба да интервенишемо?, већ шта значи бити Немачка после Аушвица? То је било време када је Немачка била више позивана на одговорност.

Чувени дискурс „Nie wieder Auschwitz“ (никад више Аушвиц), који је артикулисао немачки министар спољних послова Јошка Фишер, означава управо овај тренутак нормативног преписивања: од „никад више рата“ до „никад више равнодушности према масовном злочину“. Ово је био Фишеров одговор на нападе које је против њега покренула радикална левица, будући да је овај слоган, заједно са слоганом „Никад више рата“, развијен као једина обавеза која произилази из новије немачке историје. Фишер, новоименовани министар спољних послова црвено-зелене владе, користио је сећање на Аушвиц да оправда немачко војно учешће у рату на Косову. „Милошевић је изгледа заборавио да Европа више не живи у 1937. години, већ је стигла 1999. и да је заснована на потпуно другачијим вредностима“, цитира Укшини мишљење Јошке Фишера.

такође Додатак за културу Пре 2 месеци Косово као лабораторија либералног поретка након Хладног рата

У овој логици, употреба силе се не посматра као порицање немачке историје, већ као одговор на њу. Укшини показује како је овај морални аргумент, у комбинацији са стратешким прагматизмом канцелара Герхарда Шредера, створио нови политички консензус који је извео Немачку из политике стратешког и нормативног ограничења обликоване након Другог светског рата као одговор на историјски терет нацистичке прошлости и као посвећеност међународном поретку заснованом на нормама, мултилатерализму и колективној одговорности.

Наставак у следећем броју Културног додатка