Елегија која је променила судбину Сарајева

Прича о концерту из 1942. у Лењинграду већ је распетљана и испричана до најситнијих детаља. Али концерт у Сарајеву из 1994. године, иако временски много ближи, и даље остаје обавијен маглом тишине. Зато, управо на годишњицу Лењинграда, застанимо на тренутак на ова два града, на ова два концерта; и покушајмо да подигнемо, барем мало, вео мистерије који прекрива посебно други концерт...

Login

Нацистичка опсада Лењинграда почела је 8. септембра 1941. године, а завршила се 27. јануара 1944. године. Укупно 872 дана. Када бисмо ставили лупу на ову крваву плочу историје, где је више од милион цивила изгубило животе, могли бисмо из ње извући еп универзалне историје човечанства, прожет низом изузетно шокантних догађаја.

Прича у којој се сударају добро и зло, подлост и част, величина и понизност, беда и солидарност, прича о свему што припада људском бићу. Надреална и шокантна слика, модерна верзија Бошовог „Судњег дана“, где где год да погледате, оцртава се дубока прича о човечанству.

Само 50 година касније, пола века након те озлоглашене нацистичке опсаде, овог пута у самом срцу Европе, догодила се још једна опсада. Била је то управо опсада Сарајева, од стране српских снага. Опсада је почела 5. априла 1992. и завршила се 29. фебруара 1996. Укупно 1.425 дана. Тиме се бележи као најдужа опсада у модерној историји.

Али веза између Лењинграда и Сарајева не лежи само у хроникама бола. Нити је то само питање историје. Из перспективе уметности и отпора, оба града су повезана невидљивим нитима „далеког сродства“, повезаним кроз невидљиве капиларе. Баш као што су нацисти блиски, варварски и у мрачним сенкама, четницима, који су испунили своја поглавља у замишљеној књизи „Универзалне историје срамоте“.

Од Дмитрија Шостаковича до Зубина Мехте, од Карла Елијасберга до Емира Нухановића, постоје подземни мостови који нису плод моје маште, већ одрази магичног понављања историје.

Са једном разликом: Прича о концерту из 1942. у Лењинграду је већ распетљана и испричана до најситнијих детаља. Али концерт у Сарајеву из 1994. године, иако временски много ближи, и даље остаје обавијен маглом тишине. Зато, управо на годишњицу Лењинграда, застанимо на тренутак на ова два града, на ова два концерта; и покушајмо да подигнемо, барем мало, вео мистерије који прекрива посебно други концерт...

У потрази за „познатим непознатим“

Док је кров наше „заједничке државе“ (Југославије) шкрипао и био спреман да се сруши, ако бисте гледали мапу одозго као птица, тамо доле, око 300 километара ваздушном линијом, ја сам тек почео средњу школу у Приштини, главном граду Косова.

У тим данима, без друштвених мрежа, живели смо потпуно под заслепљујућим утицајем раздорне пропаганде Милошевићевог режима о свему што се дешавало на ратним фронтовима (Како сте слепи, моја историјска иронија! Милошевићев нови министар пропаганде током тих година је данас председник Србије, Александар Вучић!).

Годинама касније, читао сам о опсади у дневницима и на страницама књига и гледао је у филмовима. Што сам више упознавао оне који су доживели опсаду, посебно музичаре и писце; што сам их више слушао; подстицао сам их да говоре и пажљиво отварао њихова сећања; то сам више схватао да су безбројне епске људске ситуације остале неиспричане, неиспричане, неиспричане… ипак, нико није заронио у сећања и историјске чињенице тог времена.

Дакле, у потрази за „познатим непознатим“, открио сам историјски значај тог дивног концерта који се одржао у Сарајеву; који, иако је прошло скоро 30 година, мало ко још увек детаљно познаје. Али сада, хајде да пробудимо мало успаваног сећања. Вратимо се у далеки септембар, пре 83 године, у Русији.

„Ватрогасац Шостакович“

Бриљантни композитор 7. века, Дмитриј Шостакович, завршио је прва два става своје чувене XNUMX. симфоније на почетку опсаде Лењинграда.

Како су се нацистичка бомбардовања појачавала, Шостакович је изразио жељу да постане добровољац. Али га нису прихватили! Можда зато што је носио наочаре са веома високим диоптријама! Наочаре које су изгледале као дно тегле и без којих је Дмитриј био ограниченији од особе рођене слепине. Молио је да му се дозволи да барем постане ватрогасац! И, у једној од тих прилика, Дмитријев захтев је одобрен. Заправо, часопис Тајм је, у издању из 1942. године, ставио познатог композитора у центар пажње, под насловом „Ватрогасац Шостакович“.

У данима када је опсада напредовала, Седма симфонија је већ еволуирала у „Симфонију отпора“ док се Шостакович, заједно са породицом, преселио; првобитно се склонио у бункер, а затим, успешном операцијом, повучени су из опкољеног града и настанили се у Кујбишеву (данашњи назив: Самара).

Док тамо геније пише последња два дела симфоније, ми се враћамо у Сарајево.

Луда и генијална идеја Ирфана Лубијанкића

Град окружен планинама са све четири стране, стрм као чинија и са реком која тече кроз средину; град који је мајка свима! Јерусалим у срцу Европе! Град који је више од Запада и више од Истока.

Православци, католици, Јевреји и муслимани. Племенита људска хармонија где су се дворишта отварала једно према другом; природност коју је човечанство можда постигло тек након 300 година суживота.

У међувремену, изглед Сарајева после 5. априла 1992. био је овакав: снајпери поређани по планинама свуда, тенкови, минобацачи... Редовни и нередовни војници, паравојске, четници, трансформисани у зомбије, понашајући се као да су у халуцинаторном стању након излагања неуротоксичном диму. Нема излаза из града!

Морали сте или спринтати низ стазу смрти дугу 100 метара, коју су снајперисти претворили у стрељану, или ходати 800 метара у „Тунелу наде“ – широком само 1 метар и високом 1.6 метара, под земљом. Вода, струја, храна и лекови постајали су све неприступачнији!

Али, изненађујуће, готово нико не показује знаке очаја, па чак ни наговештај равнодушности. На крају крајева, сви као да верују да ће „свет ионако интервенисати“, „Да ли се у овој ери опсаде још увек дешавају?“, „Ево нас, у срцу Европе“...

Ово веровање и очекивање трају скоро две године, али интервенција коју су људи у Сарајеву очекивали са Запада никада није дошла! Етничко чишћење које је почело опсадом, концентрациони логори, систематска силовања; све то, документовано доказима, представљено је шефовима европских држава. Фајлови пуни озбиљних кршења међународног права и ратних закона предају се властима. Али нема реакције!

(Тадашњи председник, Алија Изетбеговић, касније ће у својим мемоарима написати: „Иако су све видели, остали су неми, непомични, као да су мртви.“)

Управо у таквом тренутку исцрпљености, када су сви канали политичке дипломатије били блокирани, тадашњи министар спољних послова, Ирфан Љубијанкић, усудио се да крене потпуно необичним путем – да се попне споредним степеницама дипломатије.

Босански министар Љубијанкић био је истовремено и цервикофацијални хирург, специјалиста за оториноларингологију, али пре свега, композитор класичне музике и пијаниста. Жели да се још једном обрати савести Запада, на свој начин: организовањем концерта! Али не било каквог концерта – концерта који ће прекинути опсаду; покушаја да се музиком постигне оно што се оружјем није могло постићи! Тешка времена, када су се лудило и геније спајали...

У Русији је награда била 250 грама хлеба

Шостакович је, у децембру 1941. године, започео своју 7. симфонију у Лењинграду, „Отпор“, која је требало да буде компонована у четири става, у Кујбишеву. Шостаковичев геније је несумњив, али је такође документовано да је био „немилосрдни лудак!“ Замислите: желео је да Симфонију Отпора свира оркестар од 111 (да, сто једанаест!) музичара. Само за дувачке инструменте одредио је 20 инструменталиста: 8 хорни, 6 труба, 6 тромбона!

Али ко би свирао ову сложену симфонију невероватне јачине звука? Лењинградски радио оркестар, исцрпљен и изгладнео? Поготово када је његов диригент Карл Елијасберг остао са само 15 музичара! Елијасберг, очајан, покушао је да попуни оркестар. Поставио је огласе у сваком кутку Лењинграда, позивајући све који умеју да свирају инструмент, младе и старе, да се јаве. На крају огласа је написао: „Награда за све музичаре: 250 грама хлеба дневно!“

Прво је то био сан, а онда је постала државна тајна

Док је руски диригент Елијасберг жељно чекао пријаве у Лењинграду, враћамо се босанском министру спољних послова, Љубијанкићу. Да би оно што је планирао остварио, у његовој глави био је само један човек: диригент Војног оркестра и кларинетиста, такође мајор, Емир Нухановић.

Изетбеговић и Љубијанкић (какав јединствен дуо: председник филозоф који је написао озбиљне филозофске трактате и министар спољних послова који је био композитор класичне музике!) одмах су позвали емира у зграду председништва. У фебруару 1994. године одржан је готово тајни састанак. Концертни пројекат више није био само идеја; већ је постао државна тајна. На том састанку, Изетбеговић је не само одобрио пројекат, већ је емиру дао и свој лични сателитски телефон. Штавише, писаним декретом и тренутним именовањем именовао је Емира Нухановића за новог директора Сарајевске филхармоније!

Али каква Филхармонија?! Њен последњи директор је напустио Сарајево на почетку рата. Музичари се нису окупљали две године, и нико није знао ни да ли су још живи ни где живе, нити да ли још увек имају прилику да свирају. Све је било мистерија само по себи!

Чак и да је успео да окупи оркестар, Емир се суочио са још једним подједнако великим изазовом: убеђивањем музичара у пројекат фантастичан колико и невероватан! Уверавањем да светски познати диригент долази у опкољено Сарајево да одржи велики концерт и да ће тај концерт бити уживо преношен широм света! Ах, кад би само били уверени у све ово!

На крају крајева, ко би послушао младог редитеља, од само 30 година? Чак ни чињеница да је имао чин мајора не би била довољна. (И пошто смо већ код теме послушности, дозволите ми да отворим дугачку заграду о речи „послушност“: у црвеном стаљинистичком комунизму совјетског режима, послушност је била централни концепт; док у самоуправи ружичастог социјализма Титове Југославије реч послушност није ни постојала. А посебно за уметнике – понос, непослушност и презир били су њихови готово природни ставови! Део карактера!)

Емир то добро зна. Зато не тежи да победи ауторитетом, већ смелим шаховским потезом! Циља високо, веома високо. Само једно име му се врти по глави: Зубин Мехта. (Данас, са 88 година, још увек вежба четворочасовне сесије. Жива легенда, неупоредив Маестро!)

Емир је чуо да овај диригент, рођен у Мумбају, такође има дубоку хуманистичку црту! Зато ће покушати да га дохвати.

Али како?

Како се може контактирати светски познати диригент... из опседнутог града?

Наставак у следећем броју Културног додатка

Др Билгин Саит је рођен 1977. године у Гњилану, на Косову. Средњу школу је завршио у Приштини, док је паралелно, током шест година, похађао и класично музичко образовање, са фокусом на виолину. Године 1997. добио је државну стипендију Републике Турске где је наставио студије на Медицинском факултету Универзитета Еге. Специјализацију из интерне медицине завршио је на Универзитету Хаџетепе. Тренутно, др Саит ради као специјалиста интерних болести у Америчкој болници у Истанбулу. Његово посебно подручје интересовања укључује лечење сложених клиничких случајева са мултисистемским проблемима.

Поред медицине, посебну страст гаји за историју музике у контексту хуманитарних криза. Годинама ради на роману и научној монографији посвећеној сарајевском концерту 1994. године; догађају од посебног симболичког значаја у контексту рата и културног отпора. Овај чланак је првобитно објављен на турском језику, у новинама „Оксијен“ (видети линк: Сарајбосни кадар промењен 'агıт')

[емаил заштићен]

Преведено на албански: Фјола Шпанца