Деари: Плашим се погодности и великог буџета за филм

„Увек смо били у борби да се докажемо и не желим да наставим да се осећам удобно. „Бојим се удобности и великих буџета“, каже албански редитељ из Северне Македоније Ибер Деари. Према његовим речима, сарадња је кључна за албански филм, за њега је Косово пример и тамо је дочекан са својим првим дугометражним филмом "Сви зову Реџу". У интервјуу за КОХА говори и о вештачкој интелигенцији, ТикТоку, која је довела до кршења правила у кинематографији, као и о свом следећем пројекту.

Вера у одсуство удобности је место где редитељ Ибер Деари проналази формулу за своје путовање. „Верујем режисеру, уметницима, сценаристи, директору фотографије и монтажеру“, каже он у разговору за КОХИНА. Његов дебитантски играни филм "Сви зову Реџо" имао је своје поглавље крајем јануара у Приштини у Скопљу, нико није очекивао да ће албански филм испунити пет биоскопских сала, а у Тирани је требало да изађе из биоскопа.

„Увек смо били у борби да се докажемо и не желим да наставим да се осећам удобно. „Бојим се удобности и великих буџета“, каже албански редитељ из Северне Македоније, рођен 1990. године. Сарадња је кључна за албански филм, за њега је Косово пример.

Познат по награђиваним филмовима „Мој град вришти” (2015), „Тока” (2016), „Дуг пут кући” (2017), студирао је на Филмској школи Универзитета аудиовизуелних уметности „ЕСРА” у Скопљу и дипломирао 2013. филмом „Последња исповест”. Деари је магистрирао на Одсеку за филмску режију филмом „Земља“ и тезом „Снимати или не снимати“. Добитник је бројних престижних међународних награда, међу којима је и најбољи уметник у Македонији из „Златног мрава“. Снимати или не снимати за њега није дилема, спрема свој следећи пројекат, Вештачка интелигенција га не плаши, каже да је ТикТок чак прекршио правила у кинематографији.

КОХА: Претпостављам да имате помешане емоције након сваког сусрета публике са филмом. Да ли сте задовољни начином на који је комуницирао са албанским гледаоцима?

Поштовани У Скопљу је као да је измакло контроли и први пут се напунило пет биоскопских сала, што се никада раније није десило. Обично се премијере одржавају у једном позоришту и тако нешто нико није очекивао, па ни 'Цинеплекки' у Скопљу није очекивао да ће филм на албанском језику напунити пет биоскопа публиком. И први пут је било људи који су дошли да гледају филмове у биоскопу. Можда ми је то омогућио сјајан маркетинг који сам урадио преко друштвених мрежа и то ме је веома обрадовало што је мој филм приказан у Скопљу и убедило неке људе да треба да дођу у биоскоп. Жао ми је што нисам био у сали за публику, али сам био у гостинској, где сте обично са уметницима, са специјалним гостима. У ствари, те ноћи сам био превише заузет чак и слушањем да бих чуо да ли је било смеха или добрих реакција. Када сам изашао из биоскопа, из порука које су ми писали људи који су били у публици и које чак и не познајем, схватио сам да су друга позоришта имала много бољу енергију и једино ми је жао што у Скопљу нисам био у биоскопу публике који је купио карте и дошао да погледа филм. И у Приштини је било веома добрих реакција, као и у Тирани, што уопште нисам очекивао. Да будем искрен, у Тирани сам сео у први ред, да бих могао да изађем, јер нисам знао како ће комуницирати дијалект у филму и плашио сам се како ће филм комуницирати са гледаоцима, па сам сео у први ред да изађем. И када сам видео да су почели да реагују, остао сам до краја и био је то фантастичан пријем код публике. Мислим да се сваки редитељ осећа добро када филм комуницира са публиком.

такође KULTURA 29. 2025 Деари, најбољи редитељ за филм „Сви зову Реџо“ у Тирани

КОХА: Колико дуго је потребно дугометражном филму да се финансијски покрије?

Поштовани О томе можемо да расправљамо веома дуго, јер имамо игране филмове са минималним буџетом – не да су овде снимљени, већ у земљама где су буџети милионски – и они су успели да направе веома добре филмове са врло мало новца. На пример, постоји редитељ Шон Бејкер који је снимио филм „Тагерине” који је снимио ајфоном и не само да је овако снимљен, већ су прича и ликови филма веома посебни. Затим имамо филмове, можда из Марвела или ДЦ Цомицса, који праве пројекте са буџетима од милион долара и немају посебну причу или потпуно пропадају. Тако да никада не верујем буџету за играни филм. Верујем у не-комодност и верујем у редитеља, уметнике, сценаристе, директора фотографије и монтажера. За мене су то људи који треба да верују једни другима и бирају начин да учине најбоље са оним што имају. Зато што ћемо остати да кажемо да немамо буџете и да се правдамо зашто не снимамо добре филмове, а то је утеха коју имамо када кажемо да немамо буџете и да не можемо да стварамо игране филмове. Не, данас имамо најбољу могућу технологију, коју филмски ствараоци некада нису имали ову прилику. Дакле, сваки нови режисер данас, почевши од мене, има дугометражне филмове. Не верујем да многи директори у другим земљама имају ову прилику.

"Увек у борби да се докажемо"

КОХА: Мислите ли да би спас албанског филма требало да буду копродукције?

Поштовани Да, ово је сасвим тачно, иако нисам имао среће, два пута сам се такмичио у Косовском кинематографском центру и мој филм није прихваћен. Моја сарадња је увек била са Косовом. Период када сам се овде такмичио био је за време пандемије и не знам шта се тада дешавало. Али сада сам добио подршку за кратки филм и то ће бити мој први филм који ће бити снимљен на Косову. Једва чекам ово. Сви директори који су се до сада такмичили имали су овај троугао сарадње, Албанија, Косово и Македонија, али на моју срећу остала је само Македонија. Али поново сам успео са „Сви зову Реџу“ где је велики део глумаца са Косова, као што су Адријана Матоши, Африм Мучај, Лабинот Раци, Бујар Ахмети и Данијела Маркај. Желео сам да снимим део филма на Косову, јер ми се овде више допадају села него у Македонији, равнија су и сликовитија, али ево прилике са мојим следећим кратким филмом. Сарадње су веома добре и омогућавају да када ангажујете глумца са Косова, немате терет да га плаћате македонским буџетом. Тај хонорар користи за нешто друго. Али желим да се држим ове формуле да буџет или сарадња не доносе увек успех. Потичем из тог дела филмског стваралаштва у Македонији, где нисам знао да ћу икада имати подршку државе. Увек смо се борили да се докажемо и не желим да се и даље осећам пријатно. Плашим се удобности и великих буџета.

КОХА: Да ли постоји потреба за стварањем националног кинематографског центра?

Поштовани Не знам, јер још постоји та селекција истих људи који иду по буџете или постоје везе међу људима. Код нас се спасава бесплатан биоскоп или филм када имаш самосталан буџет. Дајте продуценту буџет и знате шта да радите са њим. Док стално чекамо пријаве из центара, сарадње, пријаве, ово је толико дуг процес да заборавите шта сте написали у сценарију. Тада сваки продуцент инсистира на промени идеје сценарија. На пример, он каже да да бисте добили буџет, додајте сцену овде и онда се вратимо на првобитну идеју коју смо креирали. Верујем у независни буџет, а не у буџет који финансирају филмске агенције или држава, јер је то веома дуг процес. Овде се и даље баве документима, јер је то дуг процес и то замара уметника. Можда је за уметника боље да се не бави буџетским делом, само да се концентрише на део реализације и воли рад. Зато јако волим глумце или сараднике који немају увек буџет као полазну основу, или не причају увек о хонорарима, већ причају о томе како да филм буде што бољи.

КОХА: Косово је у новембру прошле године усвојило Уредбу о праву на рабат – где ће страним компанијама које инвестирају и троше директно на Косову на своје пројекте бити надокнађено 30 одсто вредности инвестиције. Како сте, као филмски стваралац, дочекали ову нову прилику?

такође KULTURA 31. марта 2025 "Сви зову Реџу" прво у Барију за причу о отпору и нади

драга: Да будем искрен, ми, део нас који смо тамо, немамо много појма како ова ствар функционише. Јер ми у Македонији заправо не знамо како те ствари функционишу. Видим овде, на пример, директорка ЦЦК Блерта Зећири, из поштовања према двојици глумаца са Косова, дошла је да погледа мој филм у Скопљу, док челници тамошњег Центра чак и не долазе да гледају филм. Веома је интересантно, на Косову уметници, директори Кинематографског центра и Министарства културе, ви новинари и медији, имате фантастичну сарадњу. Ово не функционише у Македонији. Немамо информације ко је директор, нити ко су помоћници који тамо раде, што значи да смо некако остављени по страни и мучимо се да сами нешто створимо. Овде је сарадња веома интересантна. Не знам како то функционише у Албанији, али ми Косово увек видимо као фантастичан модел сарадње и подршке, где министар културе или премијер оде и погледа филм у биоскопу и напише чланак о филму. Ово се не дешава овде у Македонији. Тамо су политичари актери и све је усмерено искључиво на политику. Али једно знам, да је Косово било на првом филму који је био на „Санденсу“, мислим да је то био филм „Повратак“ Блерте Зећири, а до сада са другим филмовима, попут оног на „Берлиналеу“, сваки корак је био позитиван и сваки рад који се овде десио је веома добар модел за регион тако да можемо да видимо како филм функционише са минималним буџетима које је ЦЦК имао.

„Ако Косово победи на „Оскарима“, то више није изненађење“

КОХА: Какво је ваше мишљење о фестивалима? Да ли су помогли албанским филмовима да нађу место на међународном тржишту?

драга: Сваки албански филм који је номинован за "Оскара", "Берлинале" или било где, лак је пут за нас остале. Прво, зато што је филм на албанском језику прилагођен ушима међународне јавности. Зато нам је веома лако да гледамо амерички филм или иранске филмове. У почетку никада нисам могао да гледам филм на корејском или иранском, али сада је много лакше. Зашто се то дешава? Јер добар филм побеђује на Оскарима и онда те приморава да откријеш и погледаш све остале филмове које је та земља произвела. И где год албански филм иде на фестивале, нама осталима је много лакши пут да поверујемо да је могуће додирнути тако велике сцене. Знам период 2009-2010, свако ко је причао о одласку на фестивал "Санденс" или "Берлинале", то је било као фантазија. То значи, "не причајте о томе јер то не можете постићи." Данас нам је то могуће. Филм "Шок" чак је био номинован за Оскара. Филм Блерте Башоли био је и победник на „Санденсу”. То значи да су ови филмови отворили пут где је довољно да верујемо да можемо да постигнемо такве успехе и довољно је да продуценти или дистрибутери већ имају интересовање за албански филм. Дакле, веома лак пут за редитеље и веома добар посао за албански народ да нас наши филмови представљају широм света, јер немају све земље ту могућност. Колико имамо земаља у свету које не постижу оволики успех? Мислим да чак и ако Косово победи на Оскарима, то за нас више неће бити изненађење. Урађен је сасвим нормалан посао. Ево филма Албана Мује на "Берлиналеу" и ово је сасвим нормално. Није нешто ново. Можда ће бити ново ако Албанац из Македоније утрти пут ка фестивалу категорије А.

„Развијамо се са вештачком интелигенцијом“

КОХА: То је дебата која је већ достигла свој врхунац. Да ли вештачка интелигенција угрожава филм?

драга: Никако. Једва чекам да видим да се вештачка интелигенција даље развија. Филм не умире од вештачке интелигенције. На пример, постојао је неми филм, па звучни филм. Можда је продукција немих филмова била забрањена, али одатле је филм еволуирао. Сада се развијамо са вештачком интелигенцијом и наша будућа публика су деца таблета, иПхоне-а, деца ТикТок-а. А ако не наставимо да се развијамо на овим просторима, то значи да ћемо остати попут оних продукција или редитеља који су говорили да „филм у боји није бољи од црно-белог филма“. Боље је и свака нова технологија је боља, јер се и наш језик развија. То значи да је снимање филмова некада било само хоризонтално, док је данас ТикТок утицао да се снима и у вертикалном формату. Студенту на академији било је строго забрањено снимање вертикалног кадра, јер је то за фотографију, док је „рам“ (угао) филма хоризонталан. Данас се снимају вертикални филмови. А ово је нова генерација која ће сутра доћи, снимити вертикални филм, а шта ћете? Хоћете ли то порећи? Не зато што већ има своју публику. Вештачка интелигенција можда неће моћи да напише добар сценарио веома брзо, али са техничког и технолошког аспекта је фантастична. На пример, за наш филм нам је много помогло да направимо плакате, јер дизајнеру нисмо дали новац. Сами смо их поправљали. Такође нам је много помогло у отплати неких неплаћених ствари. То значи да је сам програм то урадио. У међувремену, верујем да ће део сценарија такође научити вештачку интелигенцију о култури и природи Албанаца и да ће почети да пише веома добре приче о Албанцима. Али ипак, ако режисер има свој глас и зна на коју публику циља, комбинација са вештачком интелигенцијом му омогућава да направи веома добар филм. Вештачка интелигенција не омогућава свима да постану директори, јер да бисте постали редитељ или певач, потребна је храброст, потребан је рад, а нису сви људи вредни радници. Зато верујем у технологију и будућност и желим да кренем тим путем што пре.

такође KULTURA 5. 2026 Четири приче са Косова „замагљују границе“ у Канади

КОХА: Која је тема која је изазвала вашу радозналост којом ћете се бавити у свом следећем пројекту?

драга: Овај сценарио је написао Африм Муцај. То је први пут да снимам филм по туђем сценарију. Цела прича је из угла пса Делта чији власници беже од рата и заборављају га код куће, а доноси перспективу животиња које су остале саме. То значи да је мало експерименталнији и да нема причу попут „Сви зову Реџо“, али покушаћу да урадим нешто занимљиво и да то буде комуникативна прича. Верујем да ће бити теже, јер је први пут да радимо са животињама, па ћемо видети. Наравно да ће бити нових нацрта сценарија, али Африми ме је позвао на овај пројекат и први пут се десило да ме продуцент позове на филм, јер сам ја увек био тај који је позивао друге. Али, мислим да ће бити забавно снимити филм овде. Имам и још један кратки филм у Македонији, који финансира тамошњи филмски центар. То је део о мушкарцима који су избегли и женама које су остале у селу, а тема је усмерена на жене и доноси њихово гледиште. Овим филмом ћу затворити ову тему миграције и бекства да бих прешао на друге теме, јер овде имамо много актуелних проблема и увек се фокусирам на актуелне проблеме. То само значи да је овај филм на Косову мало историјски, да се враћамо у прошлост, јер иначе више волим да се бавим тренутком.