Споразум Ранковић-Тито за „разоружање“ и депортацију Албанаца

„Прво сам обавестио Тита, а потом, на састанку, обавестио и секретаријат Извршног комитета. Што се тиче акције, усклађеност је била потпуна. Тито нас је питао зашто оружје није прикупљено раније! У војној линији, генерал Иван Гошњак (1909 – 1980) не само да је потврдио ову оцену ситуације на Косову, већ је и тамо изнео своје податке (подаци КОС – СЛ). Кашњења сам објаснио политичким мотивима, као и осетљивошћу Албанаца, јер се никада нису добровољно оградили од оружја!“, сведочи Александар Ранковић у „Схениме диторе“.

Књига Александра Ранковића „Дневне белешке“, објављена 2002. године, чији су фрагменти преведени и коришћени у овом чланку, према доказима издавача, су белешке вођене одмах после Брионског пленума и писане су руком латиничним писмом! У књизи је, између осталог, Александар Ранковић обелоданио разговор који је водио са Јописом Брозом Титом (1892 - 1980) у вези са „Акцијом прикупљања оружја“ на Косову, истичући да је, међутим, одлука о предузимању акције донета политичком форумима Србије, што као да указује на то да је југословенски шеф државе био занемарен, али је ипак, на основу доступног архивског материјала, реалност потчињеног Косова педесетих и шездесетих година КСКС века мало другачија од оне која је стварно представљена. реализатором „Акције прикупљања оружја“. 

У вези са акцијом, обавестили су ме Слободан Пенезић-Керцуни (1918 – 1964), Јован Веселинови (1906 – 1982) и Петар Стамболићи (1912 – 2007) и предложили ми да обавестим Тита и друге другове о њиховој одлуци“, написао је Ранковић. у шта је тешко поверовати, јер се у сваком случају, као у документу првог дела чланка, није етаблирао као иницијатор овог подухвата, што ће се касније доказати! Он је даље написао да је Тито био обавештен пре почетка акције на Косову. 

„Прво сам обавестио Тита, а потом, на састанку, обавестио и секретаријат Извршног комитета. Што се тиче акције, усклађеност је била потпуна. Тито нас је питао зашто оружје није прикупљено раније! У војној линији, генерал Иван Гошњак (1909 – 1980) не само да је потврдио ову оцену ситуације на Косову, већ је и тамо изнео своје податке (подаци КОС – СЛ). Објаснио сам кашњења политичким мотивима, као и осетљивост Албанаца, јер се никада нису својевољно оградили од оружја! Ова осетљивост у вези са оружјем Албанаца је укорењена још од националног угњетавања које су они доживели у старој Југославији, из времена када је српска буржоазија вршила насиље над албанским становништвом! Дакле, све те околности морале су да буду присутне у спровођењу „Акције прикупљања оружја“ и, на првом месту, морали су се одвојити наоружани непријатељи од осталих албанских, српских и црногорских држављана. Овим напоменама, ова акција је поверена УДБ-и, републици (Србија) и покрајини (Косово) уз пуну политичку подршку и сарадњу са друштвено-политичким организацијама“, сведочи Ранковић. Док се морамо подсетити да је према званичној статистици у послератним годинама „број Албанаца запослених у Служби унутрашње безбедности на Косову био свега 13,33 одсто, Црногораца 28,34 одсто и Срба 58,3 одсто”. 

„Акција прикупљања оружја“ на Косову била је легална акција!

У наставку је Александар Ранковић изнео детаље из организације „Акције прикупљања оружја“ на Косову, али да ће се они касније показати веома контрадикторним, посебно када се упореди број прикупљеног оружја. 

Међу питањима која су у нашој штампи имала тенденцију да буду покренута након Пленума Брионеса, место је нашла и 'Акција прикупљања оружја у АП Косово и Дукађин'“, написао је он и додао да је „реч о правном поступку. да је имао за циљ откривање и прикупљање илегалног наоружања којим су се снабдевени грађани ове покрајине током рата и након ослобођења земље... Иницијативу колике ће бити „Акција прикупљања оружја“ на Косову покренули су Влада и политички форуми Србије, у време великих активности непријатељских елемената на Косову. Тада су откривене многе илегалне организације које су већ имале своје политичке програме и статусе. Те политичке организације Албанаца нису биле мале групе које нису имале никакве везе међу собом, већ праве организације са јединственим вођама, способним да предузму важне непријатељске акције. Ове организације су веома успешно одржавале илегалне везе са Албанијом, користећи граничне прелазе, као и сва друга средства која су им била на располагању. Толико су се учврстили у организационом и политичком плану, да су у дубокој ноћној тами ширили пароле непријатељског садржаја, затим исписивали пароле по зидовима разних зграда, постављали албанске националне заставе, чинили је склоништем разних активиста. а они су се обратили својим агентима за помоћ у преласку албанске границе. Осим тога, планирали су и организовање атентата на наше људе на руководећим местима – српским, малезијским и албанским кадровима (Ранковић је понекад користио увредљив израз шиптари, а некад албански – С. Л). Након тога су се често дешавали оружани напади на државну границу, где су гинули припадници владе, али и пограничних војних формација. У овим акцијама или организацијама удела је и албанска интелигенција, а међу њима је било чланова породица или синова министара и других вођа (Косово С. Л.). Нема сумње да ове организације и њихово политичко деловање имају корене у економској и културној заосталости „наше покрајине“. Међутим, и поред тога, чланови ових организација регрутовани су углавном из редова реакционарног балистичког покрета у коме су окупатори имали снажну подршку и свеобухватну сарадњу у борби против наше ослободилачке војске. Тако се и сама Албанија ослања на такве снаге, када поставља захтеве за територијалне претензије према Југославији! У акцијама органа власти и политичких форума на откривању и борби против ових организација било је бројних јавних, али и затворених судских процеса. Казне су биле релативно велике. У случају хапшења и појављивања оптужених пред судовима, постојао је диференциран приступ.
Тешка политичка ситуација наметнула је предузимање одређених мера на Косову. Такве мере на Косову су развијене у великом обиму и подразумева се да су биле осетљивије него у било којој другој земљи”. 

Дакле, како се наводи у закључку овог дела приче, Александар Ранковић је покушао да уради исту акцију коју држава Србија данас практикује и промовише у односу на злочине на Косову, у Босни, Хрватској и другде, односно да изједначи жртве са извршиоцима злочина.

Акција је попримила велике размере, на Косову је прикупљено 26 комада оружја

Међутим, поједини детаљи у објашњењима Александра Ранковића, који су готово присутни у целом наративу о развоју „Акције прикупљања оружја“ на Косову, и даље доказују дух завереничке акције и он покушава да игра балансирајућу улогу између контроле над извршиоци његових наређења и могућност потпуног одсуства контроле, што би се у данашњим стандардима назвало пропустом командног ланца, у конкретном случају УДБ-е. 

„Акција је попримила огромне размере, тако да је постепено попримила симболику пре свега разоружавања непријатељских елемената, вођених илегалним групама и организацијама да обезбеде ново оружје и сачувају старо оружје. У овим акцијама милиција је наишла на непредвидиве тешкоће! Сматрам да је и у случају прикупљања оружја било неправилности и журбе у реализацији ових задатака, али су оне биле условљене строгим отпором власника оружја који су га сакрили. Подаци о оружју прикупљеном на Косову могу се видети у архиви, ако та грађа није спаљена тако што је оцењена као „зло или лоше дело” Државне безбедности или уништена из других разлога. Тада сам званично обавештен да је пронађено око 26.000 комада оружја разних врста у добром стању. Поред осталих, међу њима је било лаког и тешког наоружања, нешто топова, миноловаца, много ручних бомби итд. То су чињенице које се не могу одбацити и аутоматски се намећу као оцене за спроведену акцију“, закључио је Ранковић, али је затражио „да се не предузимају никакве мере према реализаторима акције, јер су они били само извршиоци одлука које су заправо одобрено на вишим државним нивоима!“

Дакле, као што се види, Ранковићево сведочење је фрагментирано и епизодично, а потпунији приказ чињеница о томе шта се заправо дешавало око „Акције прикупљања оружја“ на Косову очекује се тек у каснијим годинама, у почетку кроз архивску грађу. , али као олакшање да се дође до потпуне истине, материјали објављени како у тадашњој штампи, тако и у мемоарима разних неалбанских личности, који су у то време били део спровођења политике Александра Ранковића, могу користити. Ове публикације су посебно оживљене када се српски национализам вратио на сцену, после осамдесетих година 20. века, чак је и овај преформатисани национализам био још агресивнији од оног из Ранковићевог времена.

Наставак у следећем броју Културног додатка