Геноцид над Албанцима из Чамерије – некажњени злочин

Поводом 80. годишњице геноцида грчких шовиниста над Албанцима из Чамерије, 27. јуна, Скупштина Албаније је минутом ћутања одала почаст жртвама, док је Фондација АЛСАР организовала научну конференцију посвећену 80. годишњице овог геноцида, али је изостала нота ове јубиларне акције Владе и државних институција која се ничим не може оправдати! Док су се од политичких партија само ПДИУ и Патриотско удружење „Цхамериа“ сетили 80. годишњице геноцида Грка над Албанцима из Чамерије у годишњем одавању почасти на Монументалном гробљу „Трендафилат е Цхамериа“ у Клођеру у Кониспољу.

На крају Другог светског рата, тачније пре 80 година, Албанци у провинцији Чамерија доживели су терор и насиље од 27. јуна 1944. до марта 1945. године, које се с правом назива геноцидом који су извршиле грчке снаге Зерве, што је резултирало масовно убиство и смрт и насилно расељавање Албанаца исламске вероисповести. Ово је био сценарио грчке политике у сарадњи са савезницима за етничко чишћење ове албанске етно-географске покрајине, где је у част албанских жртава из 1994. године Скупштина Албаније одобрила датум 27. јуна као Дан Геноцид Грка над Албанцима из Чамерије, који се сваке године обележава од стране Албанаца, остаје отворен случај, јер злочин још није кажњен.

Чамерија, албанска покрајина

Покрајина Цамериа лежи у југозападном делу Доње Албаније, од језера Бутринт и реке Павла, у заливу Превеза, са окрузима Филат, Гуменица, Маргеллиц, Парамитхи, Парга, Превеза и Филипјадха, са површином од ​​5000 квадратних километара, са обалом од 100 километара и албанским становништвом (муслиманским и православним) од више од 75 хиљада становника (1913. године). Историјски гледано, Чамерију су од антике насељавала илирска племена, док је у османском периоду била позната као део вилајета Јањина до 1912. године.

Из албанског етногеографског простора, поред покрајине Чамрије, издвојена су и друга места у којима је био већи број албанског становништва, као што су Јанина, која је била главни град Доње Албаније, Воштина, Коница, Костурски, Фолорина. и њихова села јужно од Граможа, где је било и албанског становништва. Рачунајући број ових случајева, број албанског становништва у земљама које су дате Грчкој достигао је више од 120.000 људи.

Одлукама Конференције амбасадора у Лондону 1912/13. легализована је неправда где је највећи део Чамерије дат Грчкој, док је у границама албанске државе остало 13 села са муслиманским и православним становништвом на страни г. Кониспол и одмах након ове страшне одлуке почела би трагедија за чамско становништво.

Грчка окупациона политика против Чамерије

Од почетка балканских ратова (1912) који су били инвазивни на албански народ, постојали су стални притисци наших суседа (Словена и Грка) за расељавање Албанаца са њиховог етногеографског простора. Таква експанзионистичка политика је нажалост легализована захваљујући одлукама на Конференцији амбасадора у Лондону 1913. године, које су окончане са последицама, јер је половина албанског становништва и простора остала ван Албаније, са великим последицама до наших дана.

У ту сврху коришћени су сви методи као што су велики порези, отимање земље, искључење становништва из учешћа у државној управи, насилна забрана школовања на матерњем језику, чак и у основним школама, убиства, затварања, насилно кажњавање до у крвавим масакрима. У овом аспекту треба напоменути да је 1913. године извршен масакр у потоку Селани (Парамитхи) где су ликвидирана 72 главара Чамерије и стотине других.

Масакри у јужној Албанији

Али Грци се ту нису зауставили, јер су 1913-14. прешли јужну границу Албаније, вршећи невиђене масакре паљењем села и убијањем локалног становништва, углавном муслиманског становништва. Имамо посла са грчким геноцидом, када су војска и грчке банде масакрирали десетине хиљада албанских становника у Ђирокастру, Тепелену, Пермету, Ерсекеу, Корчу, Скрапару, Берату итд. Најмање 192 села су спаљена и сравњена са земљом, док се расељено становништво процењује на око 100.000 људи, настањених углавном у Валони и Мизећи и другим насељима. У народу и у историографији су познати: масакр Грка у Панари, масакр Грка у Хормову, масакр Грка у Фрашеру, масакр Грка у Колоњу и др. 

Злочини Грка у Југоисточној Албанији 1913-1914. године имају име и с правом се називају геноцидом због етничког чишћења кроз протеривање и масакр цивилног становништва. Одраз грчких злочина над цивилним становништвом Југоисточне Албаније до 1920-их година XNUMX. века албанских и страних аутора у свим њиховим публикацијама, књигама и новинама био је предмет ових злочина, обавештавајући домаће и страно мњење о намерама инвазије и злочини Грка у Албанији.

Лозански споразум у замену за становништво

Да је грчка влада водила специјални рат против Албанаца доказује и чињеница да је на крају Првог светског рата, 1918. године, састављен план пљачке земаља чамског становништва. Закон такозване аграрне реформе, који се примењује само у Чамерију, украо је хиљаде хектара земље од Албанаца који су се потом преселили у Анадолију (Турска). Али, у овом правцу, врхунац је постигнут Лозанским споразумом између Турске и Грчке 1923. године, насилном миграцијом Чама исламске вероисповести у Турску, која је ишла у прилог етничком чишћењу Албанаца у Чаму. 

У односу на овај временски период, позитивну улогу је одиграла Влада Албаније, која је успела да привремено заустави миграцију Албанаца исламске вероисповести, јер су били Албанци а не Турци, где су Албанци опстали уз велике жртве. Али, од 1936. фашизам је тријумфовао у Грчкој, где је од августа ове године формализована фашистичка диктатура, где је чамско становништво прво страдало. Према подацима, албанско становништво је било под сталним притиском у својим насељима, чак је и у Парамитију Албанцима било забрањено да говоре на албанском језику. Исто тако, грчка влада је дала све од себе да подели албанско чамско становништво, покушавајући да супротстави хришћане муслиманима.  

Промењена су имена албанских насеља

Политика грчке владе ту није стала, јер их је кочило све албанско, па су у ово време албански називи села Спатар, Галбак, Пицар, Варфањ, Арпице промењени у грчка, односно у Трикофорос, Елеа, Аетос, Парапотамос, Пердхика итд., да елиминишу свој албански идентитет тако што ће их потом колонизирати грчким становништвом расељеним из Турске, у овој средини, да се промени етничка структура становништва у којој су доминирали Албанци.

Чамски и итало-грчки рат  

У познатим друштвеним и политичким околностима пре него што је италијанска фашистичка војска ушла у Грчку, грчка влада је започела нову кампању масакра и злочина над албанским становништвом. Тако је два месеца пре италијанско-грчког сукоба грчка фашистичка влада затворила све мушкарце од 16 до 70 година, преко 5000 мушкараца, и послала их на далека острва Егејског мора. Овакав расистички чин је аутентичан доказ да су чами исламске вероисповести сматрани непријатељима, где је 350 људи из ове групе масакрирано, док је још 400 умрло од мучења и глади. На исти начин је предузета акција против чамских регрута као грчких држављана 1939-1940, који су у то време били у војној служби, али су по налогу Јањинске корпорације били приморани да разбијају камење и поправљају путеве у облик рада обавезан, третирајући их као ратне заробљенике. То је била дискриминација Албанаца од стране Грка, који су на овај начин извршили своју мисију у овом погодном тренутку у међународним односима за коначно етничко чишћење Чамерије.

Избијање итало-грчког рата 1940. продубило је политичку напетост у Чамерију. Упркос напорима освајача да привуче албанску мањину на своју страну, и упркос чињеници да је становништво Чама много пропатило током Метаксаијевог фашистичког режима, оно је генерално задржало неутралан став према сукобљеним странама.  

Албанска влада у Чамери

Након уласка италијанских окупационих снага у Грчку априла 1941. године, за Албанце је то био посебан тренутак, јер су се створили услови за самоуправу и уједињење са матицом - Албанијом. Али, иако је таква акција у пракси спроведена међу Албанцима у Црној Гори, на Косову и у Македонији, нешто слично се није десило са Чамеријом и другим албанским државама припојеним Грчкој, што је доказано захваљујући мапи у Другом светском рату, за ово регион. Оваква акција није била дозвољена захваљујући немачко-грчком споразуму од 8. априла 1941. године, где је државна граница између Грчке и Албаније остала онаква каква је утврђена 1913. године, где је Чамерија остала у оквиру грчке границе.

Затечени у неповољној ситуацији, Албанци нису имали другу опцију осим да се самоорганизују на покрајинском нивоу. Тако је у јулу 1942. године било могуће основати Генерални савет одбране, политичку, административну и војну организацију са седиштем у Гуменици и са огранцима на нивоу округа у Филату, Маргелићу, Парамитију и Парги. Мазар Дино је изабран за председника Савета, а Нури Дино за потпредседника за одбрану. Генерални савет Чамерије чинила су 42 лица, а као извршни орган имао је надлежност над судом, тужилаштвом, полицијом, финансијама, образовањем, културом и др. Отворене су школе на албанском језику и постављена је албанска национална застава која је заменила грчку. Са овим управљачким структурама, у Чамерима је по први пут успостављена албанска управа, која је представљала аутономну власт која је трајала само три године (1941-1944).

Али, албанска влада и успостављање ове управе у Чамерима изнервирали су гувернере Атине. Немачка команда је 13. фебруара 1944. издала документ „поновно заузимање префектуре Теспротије“.
Зерва је 22. маја 1944. године препозната да лежи у Епиру, из горње Превезе. Ово је било упозорење да је судбина Албанаца из Чамерије у рукама злочинца Зерве, са великим могућностима за последице које су се виделе у наредним месецима.
јул 2024

Наставак у следећем броју Културног додатка