1490. годишњица битке код Салоне

Еп није само реликт прошлости, већ активни део начина на који Албанци себе разумеју и данас. Стога се битка код Салоне и њена 1490. годишњица не могу посматрати само као догађај римске или византијске историје, већ као тренутак који је можда ушао у памћење народа и живео вековима у облику песама о Муџију и Омеру.

Песме Крешника нису само легенде, већ наративи који на кодиран начин чувају стварне догађаје из касне антике, посебно из 6. века. Један од тих догађаја је битка код Салоне 536. године, велика битка Готских ратова, где је илирски генерал Мунди (Мундус) изгубио живот заједно са својим сином Мурикијем (Маурицијем).

Албански еп није само културно наслеђе прошлости нити само предмет проучавања фолклориста. То је живи феномен који је директно утицао на начин на који су Албанци разумели себе, своју историју и своје место у свету. У том смислу, еп треба посматрати не само као књижевност, већ као важан елемент у процесу етногенезе, етничког опстанка, а касније и у изградњи модерног национализма и самих албанских и косовских држава.

Када проучавамо албански еп, посебно Мујовијански циклус, видимо да он није настао у вакууму. Он је производ дугог историјског периода, повезаног са касном антиком, падом Римског царства, варварским миграцијама, климатским кризама, кугама и великим друштвеним променама које су се догодиле на Балкану у 5. и 6. веку. Ови догађаји нису сачувани у хроникама које су писали Албанци тог времена, већ изгледа да су сачувани у другом облику: у колективном сећању, у миту, у песми и у епском наративу.

Стога, када читамо песме Муџија, Халила, Омера или Ђерђа Елеза Алија, не би требало да их посматрамо само као фантастичне приче о херојима са натприродним моћима, већ као поетски трансформисана сећања на стварне историјске догађаје. У том смислу, еп се може читати као својеврсна народна архива ране историје Албанаца, где епски ликови често имају паралеле са историјским личностима касне антике, посебно са генералима и војсковођама Илирије у служби Источног римског царства. Муџи је заснован на илирском генералу Мундусу, команданту римске војске у Илирији током 6. века, који је пао у бици заједно са својим сином Мурићијем, догађај који је можда инспирисао и песму о смрти Омера. Халил је повезан са другим генералом, Калуком (Каликстом), који је погинуо у сукобима са Гепидима. Зуку Бајрактари представља Велизара, једног од Јустинијанових најпознатијих генерала, док Башо Јона потиче од генерала Јоана, стварне личности из Готских ратова.

То не значи да је еп историја у класичном смислу речи, већ да садржи историјске, митолошке и културне слојеве који заједно стварају наратив о пореклу и опстанку једног народа. У овом наративу, сукоб игра важну улогу: сукоб са странцем, освајачем, чудовиштем, великим порезима, неправдом. Ови сукоби симболично представљају сукоб мале планинске заједнице са великим царствима, са миграцијама народа и са великим историјским променама.

У овом контексту, предлажем да се овај феномен објасни концептом етничке припадности. Пре него што је постојао модерни национализам, пре него што је постојала идеја националне државе, постојао је осећај етничке припадности, свест да смо „ми“ група одвојена од „њих“. Ова свест још није била национализам у модерном смислу, већ његов рани облик, прото-национализам, заснован на језику, обичајима, заједничком сећању и заједничким митовима. Албански еп је одиграо важну улогу управо у неговању и очувању ове етничке свести.

Вековима Албанци нису имали државу, образовне институције на свом језику, ни историју писану у континуитету. У тим условима, епске песме, лаута и рапсодија постале су културне институције саме по себи. Оне су сачувале историјско памћење, моралне норме и концепте части, лојалности, гостопримства и правде. На тај начин, еп није био само забава, већ облик образовања и механизам културног опстанка.

Са успоном модерног национализма у 19. веку, ово епско наслеђе је добило нову улогу. Постало је извор инспирације за националну романтичну књижевност и за идеологе нације. У албанском случају, дела попут „Lahuta e Malcië“ Ђерђа Фиште преузела су дух епа и трансформисала га у свесни националистички пројекат, са циљем изградње националне свести и албанске државе. Дакле, овде видимо прелаз са етничке припадности, као ране етничке свести, на модерни национализам, као политички пројекат за изградњу државе.

Овај процес се није догодио само у Албанији, већ се у другачијем облику дешава и на Косову. И овде се еп користи као део културног идентитета и као средство међународне афирмације, посебно кроз напоре да се Еп о Крешницима уврсти на УНЕСКО-ву листу нематеријалне баштине. Ово није само културно питање, већ и политичко и симболичко питање, јер је повезано са међународним признањем, легитимитетом и државним идентитетом.

Истовремено, мора се признати да епове и митове не користи само једна страна. Други национализми на Балкану, посебно српски, такође су користили еп и мит о Косову за изградњу својих политичких и територијалних наратива. Стога, еп није само културно већ и политичко поље, где се одвијају симболичке битке за историју, идентитет и територију.

Међутим, важно је разумети да веза између епа и национализма није увек иста. У неким случајевима, као што је случај са народима који су изградили експанзионистичке државе, еп је коришћен да оправда експанзију и доминацију над другима. У другим случајевима, као што је случај са Албанцима, еп је имао више заштитну функцију, да очува идентитет, језик и сећање у условима бездржавности и спољног притиска.

На крају, оно што можемо рећи јесте да је албански еп био један од фактора који је помогао транзицији од апатридичне етничке заједнице до нације са политичком свешћу и тежњом за државом. Служио је као оснивачки мит, као извор значења и као велика нарација о пореклу, патњи и отпорности Албанаца. У том смислу, еп није само реликт прошлости, већ активни део начина на који Албанци разумеју себе чак и данас.

Стога, битку код Салоне и њену 1490. годишњицу видим не само као догађај римске или византијске историје, већ као тренутак који је можда ушао у сећање народа и живео вековима у облику песама о Мујима и Омеру. У том смислу, албански еп није само књижевност, већ архива историјског памћења, жива веза између касне антике и данашњег албанског идентитета.

© КОХА Даили

Легенда: