Косовска жандармерија, од илузије међународне заштите до амбиције за релевантну државу у региону

У поларизованим друштвима са међуетничким тензијама, жандармерија, поред тога што се доживљава и тумачи као гаранција безбедности заједнице, вероватно ће бити виђена и од стране других локалних и међународних страна као симбол превентивне државне репресије. Међутим, пошто смо сведоци систематских претњи и провокација из Србије, не желим ни да доводим у сумњу предметну иницијативу.

Држава која не израђује дугорочне агенде којима се дефинише како ће изгледати „будућа одбрамбена архитектура“ земље у контексту још увек контролисаног глобалног „хаоса“, по мом мишљењу, изгледа да има потешкоћа да опстане и као друштво и као држава. И, у целом овом алибију „захтева времена“, када све државе у региону, али и на континенту, израђују стратешке одбрамбене планове, било би апсурдно не размишљати о опасностима које прете нама, који смо још увек у стању крхкости.

Стога, ове захтеве за повећање безбедности, у облику и садржају атрактивних понуда, требало би да изнесу сви наши субјекти који се надају да ће добити глас грађана 7. јуна. Ову чињеницу, нажалост, не чујемо толико у јавним дебатама. Ово уздржавање од ових тема, заправо, за обичног грађанина Републике, носи веома озбиљну поруку: да су ови садашњи субјекти више усмерени на преузимање власти него на заштиту државе! Државе за коју се и даље мисли да заштита и безбедност треба да долазе искључиво из међународне „руке“, а не из визије и израде наших локалних пројеката.

Свет се мења у свим сферама и озбиљне државе, које су значајно развиле смисао и механизам „узбуне“ за рана упозорења, много ће лакше прећи период „постхаоса“. У оквиру ове визије и раног упозорења, несумњиво улази и идеја о посвећености функционализацији Косовских безбедносних снага (КСБ), као и о стварању жандармерије, као инструмента средње снаге безбедности између класичне полиције и модерне војске.

Оно што ја „видим“ из своје социолошке перспективе и искуства јесте да се стварање новог механизма попут жандармерије појављује као неопходност да држава Косово буде свесна потенцијалних опасности које могу произаћи из сталних хибридних претњи и напада паравојних криминалних група из Србије, а не као проширење механизама контроле и „дисциплине“ над друштвом које би требало поздравити.

Једина дилема, по мом мишљењу, која се мора поставити када је у питању ова нова безбедносна „веза“ је следећа: Да ли је циљ изградња, у овим „хаотичним“ околностима, много ефикаснијег безбедносног механизма, или се тврди да се ствара нова структура са потенцијалом за прекомерну централизацију силе у друштву?!

Кажем ово зато што у поларизованим друштвима са међуетничким тензијама, жандармерија, поред тога што се доживљава и тумачи као гаранција безбедности заједнице, вероватно ће бити схваћена и од стране других локалних и међународних страна као симбол превентивне државне репресије. Али, пошто смо сведоци систематских претњи и провокација из Србије, не желим ни да доводим у сумњу предметну иницијативу.

Али, оно што мислим да је требало да „прати“ ову идеју и иницијативу има везе са недостатком много концизнијег образложења иницијатора за јавност. Јер, бацање ове идеје у време све веће поларизације и међупартијске и међуграђанске иритације, где преовлађују неспоразуми и (не)намерна погрешна тумачења од стране политичких противника, није толика политичка мудрост, нити је прикладна стратегија за оно што ја називам „политичким естетским макијавелизмом“, где се средства за постизање наведених циљева уопште не бирају... а она су позната; максимизирање квоте електорских гласова.
Другим речима, идеју је могла касније покренути било која будућа влада без помпе, без велике рекламе и без апсурдних неспоразума и оклевања која већ видим да су почела да се „практикују“ у предизборној кампањи. Дакле, не мислим да је дебата о жандармерији само техничко или полицијско питање, већ је то и институционална, а посебно симболичка потреба за симболом самог концепта државности Косова.

(Аутор је социолог и професор на Универзитету у Приштини)